RUSIJA STVARA POSTAMERIČKI SVET

Moskva je u Ukrajini uputila izazov Zapadu i ako izdrži totalni pritisak i pobedi, onda će za njenim primerom krenuti i drugi, čime će se zapadna dominacija okončati

To što se ruska specijalna operacija u Ukrajini malo odužila poslužilo je zapadnim medijima za seriju rafalno ispaljenih strela protiv ruskog vojnog i političkog rukovodstva, a posebno Vladimira Putina. Navodno, Putinov ratni plan je propao, generali su ga izdali i šalju mu lažne informacije s fronta, ili su tako nesposobni da nisu mogli ni „slabu Ukrajinu“ da osvoje za pet dana. Ne pominju, doduše, da je Zapad poslednjih osam godina od Ukrajine napravio najveću vojnu silu u natovskoj Evropi, sa preko 600.000 vojnika i nastavlja da je aktivno naoružava. Ali oni kažu da se Rusija raspada zbog vojnih neuspeha i poraza, a posebno pod udarom zapadnih sankcija i da za nju nema budućnosti. Istovremeno, ne manjom žestinom plasira se suprotan narativ zapadne propagande: da je Rusija opasan protivnik koji se priprema da, čim završi s Ukrajinom, uništava jednu po jednu državu Evrope. Zato sve zemlje NATO-a moraju da krenu putem maksimalnih odricanja, makar se smrzavali i gladovali, obavezno da kupuju što više američkog oružja, i spreme se za dugotrajan rat protiv krvožednog protivnika. Inače, Putin će pobediti i svi će „izgubiti slobodu“. [restrict]

BEZ DODIRA S REALNOŠĆU Na ove nelogičnosti ukazao je nedavno i slavni američki mislilac Noam Čomski u intervjuu sarajevskom novinaru Senadu Hadžifejzoviću, zapitavši zašto se tolika zapadna sila pokreće na Rusiju, ako je ona samo „tigar od papira“? Zašto ti mediji istovremeno iznose potpuno suprotne tvrdnje – da Putinova armija ne predstavlja pretnju čak ni po „jadnu, nezaštićenu Ukrajinu“, ali da je to ogromna opasnost po celu Evropu i da ruski vojnici samo što nisu umarširali u NATO prestonice? Odgovora nema, a teško će ga i biti, jer obe tvrdnje imaju malo dodira s realnošću. Niti je Rusija trećerazredna država već moćna vojna supersila i globalna snaga koja veoma utiče na ekonomska kretanja u svetu, niti se ona priprema za bilo kakve osvajačke pohode po Evropi.

Oni koji pažljivo prate operaciju u Ukrajini primetili su da je ruska armija u prvim danima i nedeljama dejstvovala prilično meko, gotovo bez ozbiljnog dodira s protivničkim snagama, oslanjajući se na daljinske raketne udare po strateškoj infrastrukturi – kao upozorenje i najavu da bi ozbiljna razaranja i napadi mogli tek da uslede. Akcije nisu izvedene sa ciljem okupacije velikih teritorija, već su predstavljale poziv na pregovore radi postizanja ruskih ciljeva diplomatskim putem, pre nego što dođe do primene mnogo tvrđih vojnih metoda koje podrazumevaju i veća razaranja i vojne i civilne gubitke. Svaka ozbiljna analiza uputila bi kijevske vlasti na takav zaključak i prihvatanje ruskih kompromisnih predloga upućenih još prvih dana oružanih sukoba, na pregovorima održanim u Belorusiji. Kijevska strana ne samo što ove zahteve nije uvažila već se odlučila na masovan otpor sa osloncem na NATO prestonice, a pre svega Vašington, koji ima veliki interes da upumpava milijarde dolara u ukrajinsku „mašinu smrti“.

Stoga je očigledno da je Moskva ponudila Kijevu put izlaska iz krize pre nego što ona poprimi dramatične oblike, isto kao što je takve predloge uputila i Vašingtonu još u decembru – insistirajući da američki odgovor bude upućen u pisanoj formi, kao svojevrsan trag za istoriju. Suština ruskih zahteva u oba slučaja svodi se na isto: demilitarizacija Ukrajine i eliminacija bilo kakve pretnje za rusku bezbednost. I uz to, formiranje ukrajinske vlade koja bi bila opredeljena za razvijanje dobrosusedskih odnosa s Rusijom i uvažavanje prava ruskog stanovništva na svojoj teritoriji. Od Kijeva i Vašingtona zahtevalo se samo da budu privrženi evropskim vrednostima: miru, dobrosusedstvu i poštovanju ljudskih prava. Imajući u vidu da su ukrajinske vlasti sve ove predloge odbile, može se postaviti i pitanje – a kako onda žele da uđu u EU ako ništa od ovoga ne poštuju? Ili za njih to ne važi, jer imaju američki blagoslov zbog antiruskog delovanja? Možda je i tako, ali ne treba kriti da su, počev od 2014. i prvog Minskog sporazuma, imali mnogo neiskorišćenih prilika da izbegnu sve ovo što se danas događa.

 

GLOBALNA PREGRUPISAVANJA To što se ruska specijalna operacija malo „odužila“ ima i svoju drugu stranu medalje. Ovo vreme koristi se i za globalno pregrupisavanje i formiranje obrisa budućeg svetskog poretka. Proces koji nosi ogromne promene za sada se stidljivo osvetljava u zapadnoj javnosti, ali se ne može sasvim ignorisati. Neki vodeći zapadni mediji i analitičari počinju da uočavaju novu realnost. Tako je francuski „Figaro“ primetio da će Rusija, zbog sankcija koje su joj nametnute, formirati sopstveni tabor u svetu – koji će biti jači od Zapada. Navodi se da je Zapad svojim sankcijama izgurao Moskvu iz međunarodnog sistema koji je uspostavljen poslednjih decenija, čime su Rusi dobili odrešene ruke. „Slobodna Rusija stvoriće svoj sopstveni ’lager’ koji će biti jači od zapadnog zahvaljujući verovatnom ulasku u njega Kine i mnogih drugih zemalja“, ocenjuju francuski novinari, dodajući da je cilj Zapada uvek bio maksimalna globalizacija, dok su Rusija i Kina težili drugačijoj vrsti međunarodnih odnosa, gde glavna uloga pripada državama.

Upozorenje SAD i Zapadu uputio je i jedan od važnijih američkih eksperata, vodeći autor Si-En-Ena i bivši urednik „Njuzvika“ Farid Zakarija. I njega najviše brine šta donosi predstojeći period. „Jedna od ključnih karakteristika nove ere jeste da je ona postamerička. Pod time podrazumevam da je okončan Pax Americana iz poslednje tri decenije. Znaci toga vide se svuda. Činjenica je da su lideri Ujedinjenih Arapskih Emirata i Saudijske Arabije, dve zemlje čija je bezbednost decenijama zavisila od Vašingtona, odbili čak i da se jave na telefonski poziv predsednika SAD, kako je preneo ’Volstrit džornal’. Shvatite da su i Izrael (u početku) i Indija odbili da Putinove akcije nazovu agresijom i da su sve četiri zemlje jasno dale do znanja da nastavljaju da posluju s Rusijom“, napominje Zakarija i poziva Evropu da prestane da bude pasivan igrač u međunarodnim odnosima i iskoristi šansu u „superalijansi liberalnih vrednosti“. „Da bi se Zapad ponovo ujedinio i postao moćan, on mora da pobedi i Ukrajini“, zaključuje američki stručnjak.

 

KRAJ „EKONOMSKE KOLONIZACIJE“? Slična razmišljanja dolaze i s druge strane, iz Moskve. Tamošnji eksperti smatraju da je Rusija uputila izazov Zapadu, čiji bi vojni poraz u Ukrajini označio njegov kraj. Ako Rusi izdrže totalni pritisak Zapada i pobede, onda će za njenim primerom krenuti drugi i zapadna dominacija će se okončati. Tada će se završiti i „ekonomska kolonizacija“ srednje i istočne Evrope od strane EU, jer će mnoge evropske države krenuti na zbližavanje s Moskvom. Zapadne države sklopiće s Rusijom bezbednosne aranžmane čime će drastično opasti američki uticaj i mogućnost SAD da ubacuju klipove u točkove rusko-evropskoj saradnji. Ukazuje se da je lakmus papir za pozicioniranje država u suprotstavljenim taborima – njihovo ponašanje tokom osam godina ukrajinske krize. S jedne strane je, prenose ruski mediji, Vašington sa svojim poslušnim vazalima, s druge pristalice pravednijeg, policentričnog svetskog poretka. Kako se ističe, vlasti SAD obeshrabrene su činjenicom da mnoge zemlje Azije, Afrike i Latinske Amerike ne žele da se priključe antiruskim sankcijama i tako pomognu kijevskom režimu.

Postoji još jedan, naizgled malo primetan, ali veoma važan momenat koji može da donese odlučujuću prevagu, pogotovo kod „kolebljivih“ država. To je način na koji je Zapad postupio prema Rusima i njihovoj imovini u ovoj krizi. Naprosto, ruska imovina je trajno zaplenjena u svim zapadnim jurisdikcijama. Ako bi se donekle i moglo razumeti što je to učinjeno sa državnom imovinom Rusije i njenim deviznim rezervama (mada, realno, ni tome nema nikakvog opravdanja), potpuno je neshvatljivo oduzimanje vlasništva privatnim licima, uglavnom biznismenima koji su ostali bez svojih bankovnih računa, nekretnina, jahti i svega ostalog. Posebno je šokantno što su pod udar najviše potpali upravo oni biznismeni koji su, brojnim izdašnim donacijama i izjavama protiv ruskih vlasti, najviše dokazivali Zapadu da su „jedni od njih“.

Pokazalo se, zapravo, da one koji su se odrekli svoje države – više nema ko da štiti. Zapad to sigurno neće činiti. To je alarm za poslovne zajednice svih drugih zemalja – da će i njihovu imovinu pleniti onog trenutka kada im vlade dospeju u nesporazum s Amerikom. Dok s jedne strane ovo „cementira“ lojalnost tih država i elita Vašingtonu, s druge stvara ozbiljno nepoverenje i neskrivenu želju da vide krah sistema koji ne poštuje ničiju privatnu svojinu. Pa makar u tom sukobu pobedili Rusi i Kinezi. Time se i objašnjava što Moskva još ne oduzima zapadne biznise po Rusiji, iako ima pravo po više osnova: ne samo da nadoknadi gubitke zbog plenidbe njenih aktiva već i zato što su neke firme sa Zapada obustavile poslovanje na ruskoj teritoriji. Za sada, međutim, Moskva pokušava da pronađe načine da se očuva nedirnutim taj kapital – to je zalog očuvanja reputacije i pouzdanosti Rusije kao partnera. Svet u ovom trenutku posmatra kako se ko ponaša. I izvlači svoje zaključke.

[/restrict]