МАРФИЈЕВ ЗАКОН

О каквих 60 дана је с америчким сенатором Крисом Марфијем разговарао председник Србије Александар Вучић? И какве то везе има са српским увођењем санкција Русији

Русија је досад током ове године Кини „Снагом Сибира“ извезла 60 одсто гаса више него у истом периоду прошле године, а гради се и „Снага Сибира 2“. Рубља је у односу на долар и евро сад 10 одсто снажнија него што је била пре но што су почели да јој уводе најстрашније санкције које је свет икад видео, толико о њиховом ефекту, док се јапански јен штавише налази у слободном паду и тек ћемо видети какве ће све последице то произвести по финансијски систем колективног Запада, заснован на алхемијској комбинацији претварања ваздуха у новац и бесконачног задуживања које се мери количином тако произведеног новца. Али камен ипак не може да се претвори у злато, новац могу да штампају, али не и храну и гориво, што тако одштампани новац чини бескорисном хартијом, и ево још једног важног податка, произвођачке цене у Европској унији порасле су током марта за енормних 36,8 одсто у односу на март прошле године. У Немачкој је истовремено малопродаја опала за 2,7 одсто у односу на 2021, пре него што је све ово почело бележен је раст од 7 одсто, и ето је та опасна стагфлација која у себи спаја низак раст (стагнацију) и високу инфлацију.

[restrict]

Вести се нижу и даље, ево насумичног узорка. Аустријски енергетски концерн „Фербунд“ повећао је просечну цену струје за 20 одсто. У Великој Британији „Гардијан“ најављује „ужасну, заиста ужасну зиму“, а камата на десетогодишње америчке државне обвезнице достигла је три одсто, то све више отежава сервисирање њиховог дуга и прети да разнесе и хипотекарне кредите и потопи тамошње тржиште некретнина које је већ изазвало економски колапс 2008. године. А бивши главни економиста ММФ-а Кенет Рогоф објашњава да ће референтна каматна стопа морати да се подигне барем на пет одсто како би се сузбила инфлација, без обзира на предвидљив ланчани ефекат таквог поскупљења дуга… У првом кварталу ове године БДП Сједињених Држава неочекивано је отишао у минус од 1,4 одсто а очекивао се плус од 1 одсто. Литванске железнице најављују да ће због санкција Русији морати да отпусте око две хиљаде запослених, односно око 22 одсто своје радне снаге.

Сви ти наши партнери с колективног Запада од нас очекују да и ми, као и они, Русији уведемо санкције.

 АМЕРИЧКИ ПРИТИСАК То је и очекивање које је произвело праву офанзиву америчког притиска на Србију. Дошли су нам у последњих двадесетак дана у посету сенатори Џин Шахин и Крис Марфи из Одбора за спољне послове и Том Тилис из Одбора за оружане снаге, потом и помоћница државног секретара САД за Европу и Евроазију Карен Донфрид, а у међувремену је и ветеран њихове политике на нашим просторима, нови амбасадор у Београду Кристофер Хил добио прилику да нам јавно објасни шта се од нас очекује. Нема ту много оригиналности, само им је притисак остао као аргумент.

„Изложени смо невероватним притисцима (…) који се своде на веома софистициране методе претњи и уцена“, пожалио се и председник Србије Александар Вучић, који је имао непосредну прилику да се свима њима изложи, уосталом и кандидовао се за председника да би му то био посао.

Сигурно је штошта остало иза затворених врата – и о томе ускоро, разуме се – али преовлађујући је утисак да притисак није био софистициран већ, заправо, веома недвосмислен.

„Амерички сенатори у Београду: Спољна политика Србије треба да буде усклађена са ЕУ“, јавио је њихов службени билтен „Глас Америке“, напомињући да је „на питање да ли се разговарало о одбијању Србије да уведе санкције Русији, сенаторка Шахин рекла да се о томе и даље разговара и да ће се разговарати и у будућности: ’Као што је председник Србије рекао, будућност Србије лежи на Западу са остатком Европе и она се креће у том смеру – трговинске везе, пословне везе, инвестиције. Ако је то намера, онда свакако треба гледати и да имате спољну политику која је усклађена са Европском унијом’.“

Обратите пажњу, ако већ нисте, на цитирану најаву сенаторке Шахин да ће о српским санкцијама Русији амерички званичници са српским властима „разговарати и у будућности“. Ово значи да том приликом – то је та прилика о којој ћемо ускоро – одговор који су желели нису добили.

Елем, неколико дана после троје сенатора, у разговору за „Политику“ након разговора с Вучићем, све то исто поновила је и помоћница Донфрид, рекосмо, нема код њих много оригиналности већ само још више притиска: „Питање санкција је сад несумњиво на столу пред Србијом. Подржавамо Србију у даљем сврставању уз САД и ЕУ. За САД је важно да се подржи Украјина у рату, али и да се Русији стави до знања да мора да плати цену за оно што ради. То је наш став, а Србија мора сама да одлучи како ће да се постави кад је реч о санкцијама… Кад је реч о српској економији, ако погледате њен раст и одакле долазе нове инвестиције, видећете да је то претежно из земаља ЕУ. Тако се враћамо на питање где је српска будућност. Србије је казала да је њен стратешки спољнополитички циљ чланство у ЕУ. Ми то веома подржавамо… На Србији је да одлучи где јој лежи спољнополитички интерес и да тежи том циљу… Мислим да ће Србија морати да донесе важне одлуке како да се позиционира.“

Да би потом, у интервјуу „Гласу Америке“, амбасадор Хил „оценио да САД и ЕУ очекују да се Србија прикључи санкцијама Русији, али да Београд сам одлучује о томе и да нема притисака. Ипак, није јасно рекао да ли ће бити последица по српско-америчке односе ако Београд остане при својој тренутној позицији“.

Ево шта јесте рекао: „Из перспективе ЕУ и САД, Србија треба да се понаша као чланица ЕУ и придружи се санкцијама. Јасно је да је то наша политика, а са друге стране, Србија треба да размисли о томе… САД поручују Србији да није питање да ли идете на Исток или Запад, већ постоји само један правац и на Србији је да одлучи колико брзо жели да стигне тамо.“

ПАКЕТ-АРАНЖМАН При томе, да се разумемо. Није овде реч само о увођењу санкција Русији већ је то свеобухватни пакет-аранжман који садржи и раскид челичног пријатељства с Кином, и признање самопроглашене независности Косова и Метохије, и улазак Србије у НАТО.

То су нам наши амерички гости отворено сасули у лице.

„Видимо и стратешко партнерство Русије и Кине… Србија мора да размишља о томе ко је подржава, а ко не би волео да успе“, опоменула је Карен Донфрид. Сенатор Марфи додао је и да, „ако је намера да будете део ЕУ, онда није у дугорочном интересу да развијате безбедносне односе са Кином“, док је амбасадор Хил појаснио шта то конкретно значи: „САД имају став о томе – Србија треба да размишља дугорочно о безбедносној структури која је чини сигурном. А најбоље су заједничке безбедносне структуре… Коначно, и знам да се Срби не слажу са овим, али коначно је најбоље за Србију да буде у НАТО-у.“

Таман колико је за Србију добро и да призна отцепљење своје јужне покрајине, по рецепту који препоручује амбасадор Хил: „То управо јесте напредак ка свеобухватном споразуму који ће нормализовати односе, с фокусом на међусобно признање.“

60 ДАНА Највише пажње, ипак, привукао је сенатор Крис Марфи, који је за „Глас Америке“, десетак дана после одласка с Балкана, „искрено“ описао шта се том приликом догађало „иза кулиса“.

Одмах да буде јасно, јер помаже да разумемо шта се заправо догодило: реч је о непристојно подмуклом поступку. Који, као такав, може да се схвати и као признање да Марфи није добио оно што је тражио, уз то и као претња да још поверљивих (и непроверљивих) детаља може бити изнето у јавност. Подсећамо, нагласили смо то већ, и да је сенаторка Шахин најавила да ће се о санкцијама још разговарати, што ће рећи да ће нас још притискати, што ће рећи да још нисмо притиснути довољно да бисмо попустили. Па отуда и оваква подметања.

Ево дела који је привукао највише пажње: „Два минута након мог уводног монолога Вучић ме прекинуо. ’Крис, Крис, Крис… ми се предобро познајемо. Престани са формалностима. Шта желиш да знаш? Рећи ћу ти.’ ’ОК, Александре’, одговорио сам помало узрујано. ’Желимо да знамо ово – хоћете ли стати уз демократске нације и увести санкције Русији, или ћете наставити да играте на обе стране?’ То нас је увукло у дуг и искрен разговор о историјској жељи Србије да, како кажу на Балкану, седи на две столице – једној у Европи и једној у Русији. Вучић је годинама вешто управљао том равнотежом, али сада га је инвазија Украјине натерала до тачке одлуке. Европска унија – којој Србија жели да се придружи – више неће да пушта Вучића да седи на обе столице. Мораће да бира, а Вучића смо током сата гурали на неколико краткорочних корака које би могао да направи према правом избору. ’Назови ме за 60 дана’, рекао нам је кад је састанак прекинут. ’Провери јесам ли учинио оно што сам ти рекао да ћу учинити.’ ’Договорено’, рекао сам му.“

Тешко да се ико може окривити што је из ових речи извукао закључак да је Вучић обећао Марфију да ће кроз два месеца увести санкције Русији.

Ипак, судећи по речима двојице учесника тог разговора, овакав утисак је погрешан.

Председник Вучић: „Оно што сам ја рекао никакве везе није имало са санкцијама. Ама баш никакве везе. Нити је у том делу разговора било (речи) о санкцијама, тицало се једног специфичног и посебног пројекта.“

То је потврдио и амбасадор Хил: „Морам да кажем да је био неспоразум у вези са извештајем са пута који је написао сенатор Марфи, где су људи некако схватили да су се тих 60 дана, који су се тицали једног економског питања, у ствари тицали санкција – што није тачно. Ја сам био тамо, и није било у вези са санкцијама.“

А „што се тиче нашег увођења санкција Русији“, најавио је председник Вучић на војном аеродрому у Батајници минуле суботе, 30. априла, приликом демонстрације наше војне силе када је обећао и да „Србија никад више неће дозволити да буде канта, или џак за ударање“, „о томе ћу више и темељније говорити 6. маја“ – кад овај број „Печата“ већ буде у продаји – „али све што могу да вам кажем, то је да је Србија донела своје закључке на Савету за националну безбедност“.

Релевантни закључак налази се у тачки 8: „Полазећи од тога да је њена основна дужност да све своје снаге посвети очувању мира и благостања својих грађана, Република Србија ће се приликом разматрања потребе да се евентуално донесу рестриктивне мере или санкције против било које државе, укључујући ту и Руску Федерацију, руководити искључиво заштитом својих виталних економских и политичких интереса. Као држава која је у блиској прошлости искусила санкције Запада и чији сународници и данас трпе санкције, Република Србија сматра да није њен витални политички и економски интерес да у овом тренутку уводи санкције било којој држави и њеним представницима и привредним субјектима.“

Подсетимо и да је у недавном интервјуу „Фајненшел тајмсу“, на који смо указали у прошлом броју „Печата“, Вучић изричито одбацио могућност увођења санкција Русији.

А вреди указати и да се прошлог уторка, након што се састао с помоћницом државног секретара САД Карен Донфрид, Вучић састао и с председником Комитета за међународне послове руске Думе Леонидом Слуцким, који је био међу првих седам особа које су се нашле на удару америчких санкција, још после референдума на Криму 2014. И то је својеврсна порука.

Да ли су истовремени боравак у Београду Карен Донфрид и Леонид Слуцки искористили за неформални, тајни разговор, или су чак посету Београду баш у ту сврху и испланирали, можда ћемо једног дана сазнати.

Сад привлачи пажњу део саопштења са састанка Вучића и Слуцког у коме се говори „о даљем развоју српско-руских билатералних односа, укључујући сферу енергетике, уз очекивање да се ускоро договоре услови набавке гаса“. Што би морало да представља гаранцију да Србија неће увести санкције Русији.

Исто саопштење, додуше, каже и да је „председник Вучић навео и да ће Србија наставити својим европским путем, уз очување пријатељских односа са Русијом“, а како смо од сенатора Марфија сазнали да „Европска унија више неће да пушта Вучића да седи на обе столице. Мораће да бира“, јасно је да нам тренутак коначне одлуке, зато што нас на то присиљавају наши партнери са Запада, тек предстоји. Стање у које су сами запали када су Русији увели санкције тај избор чини још лакшим.

[/restrict]