MARFIJEV ZAKON

O kakvih 60 dana je s američkim senatorom Krisom Marfijem razgovarao predsednik Srbije Aleksandar Vučić? I kakve to veze ima sa srpskim uvođenjem sankcija Rusiji

Rusija je dosad tokom ove godine Kini „Snagom Sibira“ izvezla 60 odsto gasa više nego u istom periodu prošle godine, a gradi se i „Snaga Sibira 2“. Rublja je u odnosu na dolar i evro sad 10 odsto snažnija nego što je bila pre no što su počeli da joj uvode najstrašnije sankcije koje je svet ikad video, toliko o njihovom efektu, dok se japanski jen štaviše nalazi u slobodnom padu i tek ćemo videti kakve će sve posledice to proizvesti po finansijski sistem kolektivnog Zapada, zasnovan na alhemijskoj kombinaciji pretvaranja vazduha u novac i beskonačnog zaduživanja koje se meri količinom tako proizvedenog novca. Ali kamen ipak ne može da se pretvori u zlato, novac mogu da štampaju, ali ne i hranu i gorivo, što tako odštampani novac čini beskorisnom hartijom, i evo još jednog važnog podatka, proizvođačke cene u Evropskoj uniji porasle su tokom marta za enormnih 36,8 odsto u odnosu na mart prošle godine. U Nemačkoj je istovremeno maloprodaja opala za 2,7 odsto u odnosu na 2021, pre nego što je sve ovo počelo beležen je rast od 7 odsto, i eto je ta opasna stagflacija koja u sebi spaja nizak rast (stagnaciju) i visoku inflaciju. [restrict]

Vesti se nižu i dalje, evo nasumičnog uzorka. Austrijski energetski koncern „Ferbund“ povećao je prosečnu cenu struje za 20 odsto. U Velikoj Britaniji „Gardijan“ najavljuje „užasnu, zaista užasnu zimu“, a kamata na desetogodišnje američke državne obveznice dostigla je tri odsto, to sve više otežava servisiranje njihovog duga i preti da raznese i hipotekarne kredite i potopi tamošnje tržište nekretnina koje je već izazvalo ekonomski kolaps 2008. godine. A bivši glavni ekonomista MMF-a Kenet Rogof objašnjava da će referentna kamatna stopa morati da se podigne barem na pet odsto kako bi se suzbila inflacija, bez obzira na predvidljiv lančani efekat takvog poskupljenja duga… U prvom kvartalu ove godine BDP Sjedinjenih Država neočekivano je otišao u minus od 1,4 odsto a očekivao se plus od 1 odsto. Litvanske železnice najavljuju da će zbog sankcija Rusiji morati da otpuste oko dve hiljade zaposlenih, odnosno oko 22 odsto svoje radne snage.

Svi ti naši partneri s kolektivnog Zapada od nas očekuju da i mi, kao i oni, Rusiji uvedemo sankcije.

 AMERIČKI PRITISAK To je i očekivanje koje je proizvelo pravu ofanzivu američkog pritiska na Srbiju. Došli su nam u poslednjih dvadesetak dana u posetu senatori Džin Šahin i Kris Marfi iz Odbora za spoljne poslove i Tom Tilis iz Odbora za oružane snage, potom i pomoćnica državnog sekretara SAD za Evropu i Evroaziju Karen Donfrid, a u međuvremenu je i veteran njihove politike na našim prostorima, novi ambasador u Beogradu Kristofer Hil dobio priliku da nam javno objasni šta se od nas očekuje. Nema tu mnogo originalnosti, samo im je pritisak ostao kao argument.

„Izloženi smo neverovatnim pritiscima (…) koji se svode na veoma sofisticirane metode pretnji i ucena“, požalio se i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je imao neposrednu priliku da se svima njima izloži, uostalom i kandidovao se za predsednika da bi mu to bio posao.

Sigurno je štošta ostalo iza zatvorenih vrata – i o tome uskoro, razume se – ali preovlađujući je utisak da pritisak nije bio sofisticiran već, zapravo, veoma nedvosmislen.

„Američki senatori u Beogradu: Spoljna politika Srbije treba da bude usklađena sa EU“, javio je njihov službeni bilten „Glas Amerike“, napominjući da je „na pitanje da li se razgovaralo o odbijanju Srbije da uvede sankcije Rusiji, senatorka Šahin rekla da se o tome i dalje razgovara i da će se razgovarati i u budućnosti: ’Kao što je predsednik Srbije rekao, budućnost Srbije leži na Zapadu sa ostatkom Evrope i ona se kreće u tom smeru – trgovinske veze, poslovne veze, investicije. Ako je to namera, onda svakako treba gledati i da imate spoljnu politiku koja je usklađena sa Evropskom unijom’.“

Obratite pažnju, ako već niste, na citiranu najavu senatorke Šahin da će o srpskim sankcijama Rusiji američki zvaničnici sa srpskim vlastima „razgovarati i u budućnosti“. Ovo znači da tom prilikom – to je ta prilika o kojoj ćemo uskoro – odgovor koji su želeli nisu dobili.

Elem, nekoliko dana posle troje senatora, u razgovoru za „Politiku“ nakon razgovora s Vučićem, sve to isto ponovila je i pomoćnica Donfrid, rekosmo, nema kod njih mnogo originalnosti već samo još više pritiska: „Pitanje sankcija je sad nesumnjivo na stolu pred Srbijom. Podržavamo Srbiju u daljem svrstavanju uz SAD i EU. Za SAD je važno da se podrži Ukrajina u ratu, ali i da se Rusiji stavi do znanja da mora da plati cenu za ono što radi. To je naš stav, a Srbija mora sama da odluči kako će da se postavi kad je reč o sankcijama… Kad je reč o srpskoj ekonomiji, ako pogledate njen rast i odakle dolaze nove investicije, videćete da je to pretežno iz zemalja EU. Tako se vraćamo na pitanje gde je srpska budućnost. Srbije je kazala da je njen strateški spoljnopolitički cilj članstvo u EU. Mi to veoma podržavamo… Na Srbiji je da odluči gde joj leži spoljnopolitički interes i da teži tom cilju… Mislim da će Srbija morati da donese važne odluke kako da se pozicionira.“

Da bi potom, u intervjuu „Glasu Amerike“, ambasador Hil „ocenio da SAD i EU očekuju da se Srbija priključi sankcijama Rusiji, ali da Beograd sam odlučuje o tome i da nema pritisaka. Ipak, nije jasno rekao da li će biti posledica po srpsko-američke odnose ako Beograd ostane pri svojoj trenutnoj poziciji“.

Evo šta jeste rekao: „Iz perspektive EU i SAD, Srbija treba da se ponaša kao članica EU i pridruži se sankcijama. Jasno je da je to naša politika, a sa druge strane, Srbija treba da razmisli o tome… SAD poručuju Srbiji da nije pitanje da li idete na Istok ili Zapad, već postoji samo jedan pravac i na Srbiji je da odluči koliko brzo želi da stigne tamo.“

PAKET-ARANŽMAN Pri tome, da se razumemo. Nije ovde reč samo o uvođenju sankcija Rusiji već je to sveobuhvatni paket-aranžman koji sadrži i raskid čeličnog prijateljstva s Kinom, i priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova i Metohije, i ulazak Srbije u NATO.

To su nam naši američki gosti otvoreno sasuli u lice.

„Vidimo i strateško partnerstvo Rusije i Kine… Srbija mora da razmišlja o tome ko je podržava, a ko ne bi voleo da uspe“, opomenula je Karen Donfrid. Senator Marfi dodao je i da, „ako je namera da budete deo EU, onda nije u dugoročnom interesu da razvijate bezbednosne odnose sa Kinom“, dok je ambasador Hil pojasnio šta to konkretno znači: „SAD imaju stav o tome – Srbija treba da razmišlja dugoročno o bezbednosnoj strukturi koja je čini sigurnom. A najbolje su zajedničke bezbednosne strukture… Konačno, i znam da se Srbi ne slažu sa ovim, ali konačno je najbolje za Srbiju da bude u NATO-u.“

Taman koliko je za Srbiju dobro i da prizna otcepljenje svoje južne pokrajine, po receptu koji preporučuje ambasador Hil: „To upravo jeste napredak ka sveobuhvatnom sporazumu koji će normalizovati odnose, s fokusom na međusobno priznanje.“

60 DANA Najviše pažnje, ipak, privukao je senator Kris Marfi, koji je za „Glas Amerike“, desetak dana posle odlaska s Balkana, „iskreno“ opisao šta se tom prilikom događalo „iza kulisa“.

Odmah da bude jasno, jer pomaže da razumemo šta se zapravo dogodilo: reč je o nepristojno podmuklom postupku. Koji, kao takav, može da se shvati i kao priznanje da Marfi nije dobio ono što je tražio, uz to i kao pretnja da još poverljivih (i neproverljivih) detalja može biti izneto u javnost. Podsećamo, naglasili smo to već, i da je senatorka Šahin najavila da će se o sankcijama još razgovarati, što će reći da će nas još pritiskati, što će reći da još nismo pritisnuti dovoljno da bismo popustili. Pa otuda i ovakva podmetanja.

Evo dela koji je privukao najviše pažnje: „Dva minuta nakon mog uvodnog monologa Vučić me prekinuo. ’Kris, Kris, Kris… mi se predobro poznajemo. Prestani sa formalnostima. Šta želiš da znaš? Reći ću ti.’ ’OK, Aleksandre’, odgovorio sam pomalo uzrujano. ’Želimo da znamo ovo – hoćete li stati uz demokratske nacije i uvesti sankcije Rusiji, ili ćete nastaviti da igrate na obe strane?’ To nas je uvuklo u dug i iskren razgovor o istorijskoj želji Srbije da, kako kažu na Balkanu, sedi na dve stolice – jednoj u Evropi i jednoj u Rusiji. Vučić je godinama vešto upravljao tom ravnotežom, ali sada ga je invazija Ukrajine naterala do tačke odluke. Evropska unija – kojoj Srbija želi da se pridruži – više neće da pušta Vučića da sedi na obe stolice. Moraće da bira, a Vučića smo tokom sata gurali na nekoliko kratkoročnih koraka koje bi mogao da napravi prema pravom izboru. ’Nazovi me za 60 dana’, rekao nam je kad je sastanak prekinut. ’Proveri jesam li učinio ono što sam ti rekao da ću učiniti.’ ’Dogovoreno’, rekao sam mu.“

Teško da se iko može okriviti što je iz ovih reči izvukao zaključak da je Vučić obećao Marfiju da će kroz dva meseca uvesti sankcije Rusiji.

Ipak, sudeći po rečima dvojice učesnika tog razgovora, ovakav utisak je pogrešan.

Predsednik Vučić: „Ono što sam ja rekao nikakve veze nije imalo sa sankcijama. Ama baš nikakve veze. Niti je u tom delu razgovora bilo (reči) o sankcijama, ticalo se jednog specifičnog i posebnog projekta.“

To je potvrdio i ambasador Hil: „Moram da kažem da je bio nesporazum u vezi sa izveštajem sa puta koji je napisao senator Marfi, gde su ljudi nekako shvatili da su se tih 60 dana, koji su se ticali jednog ekonomskog pitanja, u stvari ticali sankcija – što nije tačno. Ja sam bio tamo, i nije bilo u vezi sa sankcijama.“

A „što se tiče našeg uvođenja sankcija Rusiji“, najavio je predsednik Vučić na vojnom aerodromu u Batajnici minule subote, 30. aprila, prilikom demonstracije naše vojne sile kada je obećao i da „Srbija nikad više neće dozvoliti da bude kanta, ili džak za udaranje“, „o tome ću više i temeljnije govoriti 6. maja“ – kad ovaj broj „Pečata“ već bude u prodaji – „ali sve što mogu da vam kažem, to je da je Srbija donela svoje zaključke na Savetu za nacionalnu bezbednost“.

Relevantni zaključak nalazi se u tački 8: „Polazeći od toga da je njena osnovna dužnost da sve svoje snage posveti očuvanju mira i blagostanja svojih građana, Republika Srbija će se prilikom razmatranja potrebe da se eventualno donesu restriktivne mere ili sankcije protiv bilo koje države, uključujući tu i Rusku Federaciju, rukovoditi isključivo zaštitom svojih vitalnih ekonomskih i političkih interesa. Kao država koja je u bliskoj prošlosti iskusila sankcije Zapada i čiji sunarodnici i danas trpe sankcije, Republika Srbija smatra da nije njen vitalni politički i ekonomski interes da u ovom trenutku uvodi sankcije bilo kojoj državi i njenim predstavnicima i privrednim subjektima.“

Podsetimo i da je u nedavnom intervjuu „Fajnenšel tajmsu“, na koji smo ukazali u prošlom broju „Pečata“, Vučić izričito odbacio mogućnost uvođenja sankcija Rusiji.

A vredi ukazati i da se prošlog utorka, nakon što se sastao s pomoćnicom državnog sekretara SAD Karen Donfrid, Vučić sastao i s predsednikom Komiteta za međunarodne poslove ruske Dume Leonidom Sluckim, koji je bio među prvih sedam osoba koje su se našle na udaru američkih sankcija, još posle referenduma na Krimu 2014. I to je svojevrsna poruka.

Da li su istovremeni boravak u Beogradu Karen Donfrid i Leonid Slucki iskoristili za neformalni, tajni razgovor, ili su čak posetu Beogradu baš u tu svrhu i isplanirali, možda ćemo jednog dana saznati.

Sad privlači pažnju deo saopštenja sa sastanka Vučića i Sluckog u kome se govori „o daljem razvoju srpsko-ruskih bilateralnih odnosa, uključujući sferu energetike, uz očekivanje da se uskoro dogovore uslovi nabavke gasa“. Što bi moralo da predstavlja garanciju da Srbija neće uvesti sankcije Rusiji.

Isto saopštenje, doduše, kaže i da je „predsednik Vučić naveo i da će Srbija nastaviti svojim evropskim putem, uz očuvanje prijateljskih odnosa sa Rusijom“, a kako smo od senatora Marfija saznali da „Evropska unija više neće da pušta Vučića da sedi na obe stolice. Moraće da bira“, jasno je da nam trenutak konačne odluke, zato što nas na to prisiljavaju naši partneri sa Zapada, tek predstoji. Stanje u koje su sami zapali kada su Rusiji uveli sankcije taj izbor čini još lakšim.

[/restrict]