Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Интригантна визија „нове Европе“ француског председника: Иако се Немачка не налази међу земљама које су промптно одбиле његову иницијативу о промени Уговора о Европској унији и стварању „европске политичке заједнице” око Уније, Макрон би, без сагласности Берлина, а ње очигледно нема, могао своје реформске идеје да „врати у фиоку“
Овога пута у Стразбуру, пред посланицима Европског парламента (9. маја), на конференцији која се бавила европском будућношћу, Макронов поглед био је знатно шири. Поред увек варничавих обновитељских идеја о радикалном преуређењу европске куће, од њених темеља и главне конструкције (промена основног уговора, укидања неприкосновеног, често блокирајућег, консензуса у одлучивању), француски председник је лансирао (још интригантнију) идеју о оснивању „европске политичке заједнице“.
СТАРЕ ИДЕЈЕ У НОВОМ РУХУ Уз опаску да Европска унија не би требало да буде једини оквир, и модел, обликовања и организације европског континента. У тај шири оквир Макрон би да укључи земље (државе) које су изван ЕУ, а „припадају европском географском простору и деле наше вредности“.
Иако је, лансирајући ову идеју и иницијативу, Макрон полагао право на искључиво, и ексклузивно, ауторство, бољи познаваоци европских идеја и пројеката примећују да у њој има доста онога са чим су, својевремено, баратали његови гласовитији и утицајнији претходници. Од чувеног генерала Шарла де Гола до последњег „станара“ Јелисејске палате с неспорним државничким форматом Франсоа Митерана. У њиховим визијама, које су ишле до стварања европске конфедерације, рачунало се с неизоставним укључивањем Совјетског Савеза (у време генерала Де Гола), а потом Русије (из времена Митеранове владавине) у заједницу европских народа. Као условом стабилности Старог континента.
У Макроновој „европској политичкој заједници“, за разлику од његових великих претходника, па и идеја које је изложио у раније споменутом програмском и реформском говору на Сорбони, овога пута нема Русије. Пред новинарима је прецизирао оно што је само оквирно споменуо у говору пред посланицима Европског парламента: нова заједница би „подразумевала“ Украјину, земље Западног Балкана које још нису „започеле процедуру приступа Европској унији“ и (још) нису добиле статус кандидата.
Идеја француског председника је да се земље које не могу рачунати са бржим (и реалним) уласком у ЕУ (тај пут је за њих трауматичан и „сувише дуг“, некад и „више деценија“) чвршће вежу за ЕУ. Основни мотив и разлог Макронове иницијативе, поред рата у Украјини: да се земље које се налазе у европској чекаонци „без светла и грејања“ – опаска Натали Лоазо, посланице Европског парламента из Макронове странке – и чије је „стрпљење на измаку“, не препусте (сасвим) утицају Русије и Кине.
Госпођа Лоазо би да буде потпуно отворена. У једном интервјуу рекла је: „Немојте да се лажемо, од тренутка кад постану кандидати, Украјина и друге земље морају да пређу доста степеница до ЕУ каква је данас.“ И уместо једног и јединог пута (у ЕУ), потребно је, вели Натали Лоазо, понудити тим земљама „хитан, опипљив (конфедерални) подстицај да су већ део европске породице“.
Макрон није желео да детаљније образлаже стварни садржај будуће конструкције, па ни ко би је све чинио. Ускакали су, међутим, други (за сада ретки) поборници те идеје. Италијански премијер, на пример, Марио Драги сматра да би идеја о оснивању „европске политичке заједнице“ могла да послужи као „прелазно решење“, поред балканских земаља, за Украјину и Молдавију. Та „утешна понуда“, са циљем да се стабилизује и оснажи ратом у Украјини уздрмани европски континент, прикрива основни и изворни проблем саме Европске уније: недостатак стварне политичке воље да се приме нови чланови. У томе Француска, истина, није усамљена, али јесте „најгласнија“. Ослушкујући такво расположење, Макрон је, још у изборној кампањи, и на старту свог првог мандата, ставио до знања да од проширења нема ништа док се ствари не среде, и радикално промене, у европској кући.
С наглашеним амбицијама и неспорним лидерским (ЕУ) аспирацијама, Макрон сада јуриша на темељно преуређење европске грађевине: измену споразума о устројству Уније и (већ споменутог) укидања консензуса за доношење одлука од којих зависи будућност ЕУ. Уз то иду упозорења која се могу чути у политичким круговима Париза да Европа није храм у којем ништа не сме да се мења. Њене повеље (прописи и споразуми) нису свето писмо (Библија) којих се треба држати сваког дана и у свему. Председник Макрон не крије фрустрацију због понашања источних чланова европске породице. Уверен је да, из његове визуре, недопустивим уценама блокирају одлуке које би јачале унутрашње јединство и кохезију Уније. Посебно кад је реч о фискалној политици, о новцу и превласти наднационалног, европског права над националним правом, уставима и суверенитету.
ПОБУНА ТРИНАЕСТОРИЦЕ Нова Макронова иницијатива, у којој је садржано доста из оне претходне, кад је реч о реформама унутар европске куће, с додатком „европске политичке заједнице“ јесте усталасала политичке духове, али је њен исход крајње неизвестан и проблематичан. Не губећи време, одмах по окончању конференције о будућности Европе, на којој је ова иницијатива и лансирана, против ње се изјаснило 13 држава, чланица Европске уније: Бугарска, Хрватска, Чешка Република, Данска, Естонија, Финска, Летонија, Малта, Литванија, Румунија, Пољска, Словенија и Шведска.
У очигледно усаглашеном документу, и упозорењу, које фигурира као нон-пејпер, „побуњеници“ су, између осталог, саопштили да промена европских споразума, укључујући и онај Лисабонски, није била сврха конференције о будућности Европе, да не подржавају „неутемељене и преурањене покушаје“ да се покрене процес промене споразума, да постоји „Европа која функционише“.
Главни удар на Макронов амбициозни подухват могао би, међутим, да дође из – Берлина. Као што се и она првобитна, из 2017, обила и одбила о „берлински зид“. Макрон је и овога пута, како то традиција у односима две земље налаже, одмах по устоличењу стигао у немачку престоницу. И у разговору с канцеларом Олафом Шолцом, поред незаобилазне Украјине и односа према „агресивној Русији“, изложио своје идеје о европској (ЕУ) будућности.
На захтев да се промени Уговор о ЕУ, домаћин је, како преноси „Дојче веле“, рекао да Немачка „неће бити кочничар“, али је оно што је додао звучало друкчије: до ефикаснијег функционисања ЕУ, приметио је канцелар, може се доћи и на друге начине…
Овај немачки јавни сервис је констатовао да је „Западни Балкан ’поделио’ Макрона и Шолца“. Француски председник је у Берлину изложио своју интригантну, већ сада спорну, идеју о европској политичкој заједници, чији централни део би представљала ЕУ, око које би се, у „актуелној геополитичкој ситуацији“, окупиле земље које нису, или не желе да буду чланице Уније. Идеја која подсећа на „привилеговано партнерство“ с којим се својевремено баратало кад се радило о односу Брисела (и посебно Немачке у време Хелмута Кола) према „вечитом (а безизгледном) кандидату“, Турској. О „утешној награди“ уместо чланства.
Канцелар Шолц је Макронову идеју у првом реаговању лапидарно означио као „веома занимљиву“. На конференцији за медије после сусрета с Макроном био је, међутим, директнији и критичнији: та идеја не би смела да онемогући земљама Западног Балкана улазак у ЕУ. Недељу дана пре састанка у Берлину с Макроном Шолц се енергично заложио, пише „Дојче веле“, за „улазак Србије, Црне Горе, Албаније, Северне Македоније, Босне и Херцеговине и Косова“ у Европску унији. И то „што је брже могуће“, образлажући ту хитњу снажним „руским и кинеским утицајем у том региону“.
Гост Макрон је том приликом, како се не би стекао утисак да је „заборавио (и отписао) Балкан“, подсетио како намерава да током председавања његове земље (до 1. јула, када „штафету“ преузима, на пола године, Чешка) организује самит о Западном Балкану. Канцелар Шолц је пак саопштио да ће форсирати „Балкански процес“, са циљем да се „етаблира заједнички економски простор у региону“. Процес који је, иначе, започела његова претходница Ангела Меркел.
Иако није, дакако „оправдано“, била присутна на сусрету Макрона и Шолца, „дух“ Ангеле Меркел је очигледно лебдео над дискретним а одлучним берлинским одбијањем амбициозних Макронових идеја о реформама Европске уније. Бивша канцеларка је, наиме, својевремено веома уздржано, и упадљиво хладно, реаговала на еуфоричну иницијативу новог и енергичног француског председника. И показало се да је тврди „берлински зид“, упркос тој неспорној енергичности и ентузијазму, немогуће прескочити.
Немачки медији су, нескривено иронично, констатовали како би нови француски председник одмах да расправља, „ни мање ни више, о будућности Европе“. И додавали како немачка канцеларка „има своје разлоге да не дели Макронову еуфорију“. Ту њену „алергичност“ везивали су, између осталог, али и пре свега, за идеју новог станара Јелисејске палате да монетарна унија (еврозона) има сопствени буџет. Иако је, пословично уздржана, своје противљење јавно саопштавала у „пола гласа“, други су то, из њеног страначког табора и непосредне околине, чинили отвореније и директније: предлози председника Макрона нису у интересу Немачке.
Да подсетимо: иако је међу неким страначким првацима његове Социјалдемократске партије било оних који су отворено аплаудирали Макрону, тадашњи вршилац дужности шефа странке и министар финансија, а садашњи канцелар Олаф Шолц био је наглашено одбојан према идејама француског председника о реформи еврозоне. Кад је у питању новац, свака политика реагује веома (национално) осетљиво. Немачки медији су тада констатовали да без подршке Берлина француски председник своје амбициозне предлоге „може да врати у фиоку“. Могли би то, очигледно, и сада да понове. Берлински зид (не, наравно, она монструозна грађевина, с чијим се рушењем срушио читав један, блоковски подељен, свет) од којег су се одбијале оне Макронове идеје и иницијативе из 2017. још је, очигледно, ту. Иако Немачке нема међу земљама које су се, промптно, побуниле против пројекта „нове Европе“ француског председника.
[/restrict]
