Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Intrigantna vizija „nove Evrope“ francuskog predsednika: Iako se Nemačka ne nalazi među zemljama koje su promptno odbile njegovu inicijativu o promeni Ugovora o Evropskoj uniji i stvaranju „evropske političke zajednice” oko Unije, Makron bi, bez saglasnosti Berlina, a nje očigledno nema, mogao svoje reformske ideje da „vrati u fioku“
Ovoga puta u Strazburu, pred poslanicima Evropskog parlamenta (9. maja), na konferenciji koja se bavila evropskom budućnošću, Makronov pogled bio je znatno širi. Pored uvek varničavih obnoviteljskih ideja o radikalnom preuređenju evropske kuće, od njenih temelja i glavne konstrukcije (promena osnovnog ugovora, ukidanja neprikosnovenog, često blokirajućeg, konsenzusa u odlučivanju), francuski predsednik je lansirao (još intrigantniju) ideju o osnivanju „evropske političke zajednice“.
STARE IDEJE U NOVOM RUHU Uz opasku da Evropska unija ne bi trebalo da bude jedini okvir, i model, oblikovanja i organizacije evropskog kontinenta. U taj širi okvir Makron bi da uključi zemlje (države) koje su izvan EU, a „pripadaju evropskom geografskom prostoru i dele naše vrednosti“.
Iako je, lansirajući ovu ideju i inicijativu, Makron polagao pravo na isključivo, i ekskluzivno, autorstvo, bolji poznavaoci evropskih ideja i projekata primećuju da u njoj ima dosta onoga sa čim su, svojevremeno, baratali njegovi glasovitiji i uticajniji prethodnici. Od čuvenog generala Šarla de Gola do poslednjeg „stanara“ Jelisejske palate s nespornim državničkim formatom Fransoa Miterana. U njihovim vizijama, koje su išle do stvaranja evropske konfederacije, računalo se s neizostavnim uključivanjem Sovjetskog Saveza (u vreme generala De Gola), a potom Rusije (iz vremena Miteranove vladavine) u zajednicu evropskih naroda. Kao uslovom stabilnosti Starog kontinenta.
U Makronovoj „evropskoj političkoj zajednici“, za razliku od njegovih velikih prethodnika, pa i ideja koje je izložio u ranije spomenutom programskom i reformskom govoru na Sorboni, ovoga puta nema Rusije. Pred novinarima je precizirao ono što je samo okvirno spomenuo u govoru pred poslanicima Evropskog parlamenta: nova zajednica bi „podrazumevala“ Ukrajinu, zemlje Zapadnog Balkana koje još nisu „započele proceduru pristupa Evropskoj uniji“ i (još) nisu dobile status kandidata.
Ideja francuskog predsednika je da se zemlje koje ne mogu računati sa bržim (i realnim) ulaskom u EU (taj put je za njih traumatičan i „suviše dug“, nekad i „više decenija“) čvršće vežu za EU. Osnovni motiv i razlog Makronove inicijative, pored rata u Ukrajini: da se zemlje koje se nalaze u evropskoj čekaonci „bez svetla i grejanja“ – opaska Natali Loazo, poslanice Evropskog parlamenta iz Makronove stranke – i čije je „strpljenje na izmaku“, ne prepuste (sasvim) uticaju Rusije i Kine.
Gospođa Loazo bi da bude potpuno otvorena. U jednom intervjuu rekla je: „Nemojte da se lažemo, od trenutka kad postanu kandidati, Ukrajina i druge zemlje moraju da pređu dosta stepenica do EU kakva je danas.“ I umesto jednog i jedinog puta (u EU), potrebno je, veli Natali Loazo, ponuditi tim zemljama „hitan, opipljiv (konfederalni) podsticaj da su već deo evropske porodice“.
Makron nije želeo da detaljnije obrazlaže stvarni sadržaj buduće konstrukcije, pa ni ko bi je sve činio. Uskakali su, međutim, drugi (za sada retki) pobornici te ideje. Italijanski premijer, na primer, Mario Dragi smatra da bi ideja o osnivanju „evropske političke zajednice“ mogla da posluži kao „prelazno rešenje“, pored balkanskih zemalja, za Ukrajinu i Moldaviju. Ta „utešna ponuda“, sa ciljem da se stabilizuje i osnaži ratom u Ukrajini uzdrmani evropski kontinent, prikriva osnovni i izvorni problem same Evropske unije: nedostatak stvarne političke volje da se prime novi članovi. U tome Francuska, istina, nije usamljena, ali jeste „najglasnija“. Osluškujući takvo raspoloženje, Makron je, još u izbornoj kampanji, i na startu svog prvog mandata, stavio do znanja da od proširenja nema ništa dok se stvari ne srede, i radikalno promene, u evropskoj kući.
S naglašenim ambicijama i nespornim liderskim (EU) aspiracijama, Makron sada juriša na temeljno preuređenje evropske građevine: izmenu sporazuma o ustrojstvu Unije i (već spomenutog) ukidanja konsenzusa za donošenje odluka od kojih zavisi budućnost EU. Uz to idu upozorenja koja se mogu čuti u političkim krugovima Pariza da Evropa nije hram u kojem ništa ne sme da se menja. Njene povelje (propisi i sporazumi) nisu sveto pismo (Biblija) kojih se treba držati svakog dana i u svemu. Predsednik Makron ne krije frustraciju zbog ponašanja istočnih članova evropske porodice. Uveren je da, iz njegove vizure, nedopustivim ucenama blokiraju odluke koje bi jačale unutrašnje jedinstvo i koheziju Unije. Posebno kad je reč o fiskalnoj politici, o novcu i prevlasti nadnacionalnog, evropskog prava nad nacionalnim pravom, ustavima i suverenitetu.
POBUNA TRINAESTORICE Nova Makronova inicijativa, u kojoj je sadržano dosta iz one prethodne, kad je reč o reformama unutar evropske kuće, s dodatkom „evropske političke zajednice“ jeste ustalasala političke duhove, ali je njen ishod krajnje neizvestan i problematičan. Ne gubeći vreme, odmah po okončanju konferencije o budućnosti Evrope, na kojoj je ova inicijativa i lansirana, protiv nje se izjasnilo 13 država, članica Evropske unije: Bugarska, Hrvatska, Češka Republika, Danska, Estonija, Finska, Letonija, Malta, Litvanija, Rumunija, Poljska, Slovenija i Švedska.
U očigledno usaglašenom dokumentu, i upozorenju, koje figurira kao non-pejper, „pobunjenici“ su, između ostalog, saopštili da promena evropskih sporazuma, uključujući i onaj Lisabonski, nije bila svrha konferencije o budućnosti Evrope, da ne podržavaju „neutemeljene i preuranjene pokušaje“ da se pokrene proces promene sporazuma, da postoji „Evropa koja funkcioniše“.
Glavni udar na Makronov ambiciozni poduhvat mogao bi, međutim, da dođe iz – Berlina. Kao što se i ona prvobitna, iz 2017, obila i odbila o „berlinski zid“. Makron je i ovoga puta, kako to tradicija u odnosima dve zemlje nalaže, odmah po ustoličenju stigao u nemačku prestonicu. I u razgovoru s kancelarom Olafom Šolcom, pored nezaobilazne Ukrajine i odnosa prema „agresivnoj Rusiji“, izložio svoje ideje o evropskoj (EU) budućnosti.
Na zahtev da se promeni Ugovor o EU, domaćin je, kako prenosi „Dojče vele“, rekao da Nemačka „neće biti kočničar“, ali je ono što je dodao zvučalo drukčije: do efikasnijeg funkcionisanja EU, primetio je kancelar, može se doći i na druge načine…
Ovaj nemački javni servis je konstatovao da je „Zapadni Balkan ’podelio’ Makrona i Šolca“. Francuski predsednik je u Berlinu izložio svoju intrigantnu, već sada spornu, ideju o evropskoj političkoj zajednici, čiji centralni deo bi predstavljala EU, oko koje bi se, u „aktuelnoj geopolitičkoj situaciji“, okupile zemlje koje nisu, ili ne žele da budu članice Unije. Ideja koja podseća na „privilegovano partnerstvo“ s kojim se svojevremeno baratalo kad se radilo o odnosu Brisela (i posebno Nemačke u vreme Helmuta Kola) prema „večitom (a bezizglednom) kandidatu“, Turskoj. O „utešnoj nagradi“ umesto članstva.
Kancelar Šolc je Makronovu ideju u prvom reagovanju lapidarno označio kao „veoma zanimljivu“. Na konferenciji za medije posle susreta s Makronom bio je, međutim, direktniji i kritičniji: ta ideja ne bi smela da onemogući zemljama Zapadnog Balkana ulazak u EU. Nedelju dana pre sastanka u Berlinu s Makronom Šolc se energično založio, piše „Dojče vele“, za „ulazak Srbije, Crne Gore, Albanije, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine i Kosova“ u Evropsku uniji. I to „što je brže moguće“, obrazlažući tu hitnju snažnim „ruskim i kineskim uticajem u tom regionu“.
Gost Makron je tom prilikom, kako se ne bi stekao utisak da je „zaboravio (i otpisao) Balkan“, podsetio kako namerava da tokom predsedavanja njegove zemlje (do 1. jula, kada „štafetu“ preuzima, na pola godine, Češka) organizuje samit o Zapadnom Balkanu. Kancelar Šolc je pak saopštio da će forsirati „Balkanski proces“, sa ciljem da se „etablira zajednički ekonomski prostor u regionu“. Proces koji je, inače, započela njegova prethodnica Angela Merkel.
Iako nije, dakako „opravdano“, bila prisutna na susretu Makrona i Šolca, „duh“ Angele Merkel je očigledno lebdeo nad diskretnim a odlučnim berlinskim odbijanjem ambicioznih Makronovih ideja o reformama Evropske unije. Bivša kancelarka je, naime, svojevremeno veoma uzdržano, i upadljivo hladno, reagovala na euforičnu inicijativu novog i energičnog francuskog predsednika. I pokazalo se da je tvrdi „berlinski zid“, uprkos toj nespornoj energičnosti i entuzijazmu, nemoguće preskočiti.
Nemački mediji su, neskriveno ironično, konstatovali kako bi novi francuski predsednik odmah da raspravlja, „ni manje ni više, o budućnosti Evrope“. I dodavali kako nemačka kancelarka „ima svoje razloge da ne deli Makronovu euforiju“. Tu njenu „alergičnost“ vezivali su, između ostalog, ali i pre svega, za ideju novog stanara Jelisejske palate da monetarna unija (evrozona) ima sopstveni budžet. Iako je, poslovično uzdržana, svoje protivljenje javno saopštavala u „pola glasa“, drugi su to, iz njenog stranačkog tabora i neposredne okoline, činili otvorenije i direktnije: predlozi predsednika Makrona nisu u interesu Nemačke.
Da podsetimo: iako je među nekim stranačkim prvacima njegove Socijaldemokratske partije bilo onih koji su otvoreno aplaudirali Makronu, tadašnji vršilac dužnosti šefa stranke i ministar finansija, a sadašnji kancelar Olaf Šolc bio je naglašeno odbojan prema idejama francuskog predsednika o reformi evrozone. Kad je u pitanju novac, svaka politika reaguje veoma (nacionalno) osetljivo. Nemački mediji su tada konstatovali da bez podrške Berlina francuski predsednik svoje ambiciozne predloge „može da vrati u fioku“. Mogli bi to, očigledno, i sada da ponove. Berlinski zid (ne, naravno, ona monstruozna građevina, s čijim se rušenjem srušio čitav jedan, blokovski podeljen, svet) od kojeg su se odbijale one Makronove ideje i inicijative iz 2017. još je, očigledno, tu. Iako Nemačke nema među zemljama koje su se, promptno, pobunile protiv projekta „nove Evrope“ francuskog predsednika.
[/restrict]
