КИСИНЏЕРОВА ТЕОРЕМА: МОЋ ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ РЕЧИ

ЗЕЧЕВИЗИЈА

Шта је тачно рекао Хенри Кисинџер у телевизијској емисији познатог њујоршког водитеља Чарлија Роуза још 2010. године, и због чега се ова изјава непрестано понавља као једна од најтачнијих оцена о Босни икада изречених

У овом тренутку ми морао да разјаснимо свој циљ. Ми се понашамо као да покушавамо да натерамо Србе да се врате у митску Босну која никада у историји није постојала. Не постоји босански језик. Не постоји босанска култура. Босна је административна јединица која садржи Хрвате, муслимане и Србе, вештачки стварана као поддео Југославије коју су западне земље глупо признале као државу 1991. године. Да сте погледали историју Срба, (видели бисте) да су се они 600 година борили да не буду под доминацијом муслимана. И зашто би Сједињене Америчке Државе требало да промене сопствени принцип самоопредељења и да их бомбардују? Зашто их наши медији називају „сепаратистички Срби“? Од чега се то они одвајају и да ли је то нешто икада постојало? Тако да верујем да би требало створити муслиманску државу или признати муслиманску државу, а допустити другим националностима да се осамостале или да се присаједине Хрватској или Србији зависно од ситуације и да се не мешамо у то, у балкански рат, који се не може завршити чак и ако ми победимо. Ми не можемо тамо остати у трајној окупацији. Немци су захтевали 17 дивизија да надзиру Србију у прошлом рату, а ми немамо стомака за тако нешто, нити би требало да га имамо – рекао је Хенри Кисинџер у телевизијској емисији познатог њујоршког водитеља Чарлија Роуза још 2010. године, али се ова изјава непрестано понавља као једна од најтачнијих оцена о Босни икада изречених. У ствари, ово је најбоље што је неко од политичара великог формата – а амерички државни секретар и добитник Нобелове награде за мир је то заиста био! – икада рекао о Босни и Србима. Тако сажето, а истинито дефинисати „босански лонац“ још никоме није пошло за руком. Зато се ова изјава с правом назива Кисинџеровом теоремом. Невоља је само у томе што ту реалност знају и уважавају сви осим оних који о Босни одлучују у Белој кући, Пентагону и Стејт департменту. Као пример моћи телевизијске речи непрестано се цитира и на Капитолу, али америчка политика упорно одбија да послуша свог великана, измишљајући све само не оно што је Кисинџер дефинисао у наведених двестотинак речи.

[restrict]

ДЕЈТОН ПАДА? Још су га и слушали у време склапања Дејтонског споразума 1995, јер друге опције није било да би се завршио крвави босански рат, који су сами хтели и започели, а после им више није одговарао и изненада су пожурили да га на сваки начин окончају. Још се мастило на овом споразуму није осушило, а ноторни политички пајац Џејмс Лајон из тзв. Међународне кризне групе ишао је по свету и телалио на сав глас: „Нема од тога ништа! Дејтон пада за коју годину.“ („Каква три конститутивна народа и два ентитета!“) Дао је споразуму четири-пет година живота, док се не спакују услови за ново крвопролиће и администрација не припреми све што је потребно за стварање прве муслиманске државе у Европи, наравно под палицом Америке и увек послушне Европске уније, већ навикле да пуца себи у ноге. Тачно после те четири године излази у издању те исте „Међународне кризне групе“ фамозна студија Is Dayton Failing? Bosnia Four Years After the Peace Agreement (28. октобар 1999), тек што се завршио нови балкански рат у америчкој режији. Стотине нових, немогућих питања и најсуморније прогнозе, наравно са већ демонизованим Србима, као главним узрочником, и све злокобнијом Русијом у позадини. Од четири могућа сценарија за пропаст Дејтона најизгледнија опција је пуни међународни протекторат: мимо Савета безбедности УН доносе се тзв. бонска овлашћења, с „високим представником“ као колонијалним гувернером у пуном капацитету (утицајни, полузванични „Форин аферс“ у студији The Death of Dayton: How to Stop Bosnia from Failing Apart, септембар-октобар 2009) готово да црта оно што је чинио Инцко и данас чини Шмит, нови Немац гаулајтер као избор колективног Запада (нажалост, не само Запада и такође у зло доба, с новим ратом против Русије који је већ ескалирао у светски сукоб). Сада би сви да некако гурну под тепих и иначе прилично очерупани Дејтон, али је он још веома јасан у својим одредбама: на њему и даље инсистира једино несрећни Додик, свестан свих последица Кисинџерове теореме – уз оксиморон који безобзирно шири Запад да га управо он, Додик, доводи у питање, тј. да баш то јагње мути воду оном раздраженом вуку који кипти од жудње за крвљу.

СУЛУДИ КРСТАШИ А све, у суштини, потиче од Берлинског конгреса 1878. и неће се добро завршити без новог светског скупа сличних размера и домета, наравно, ако се све, у међувремену, не оконча гигантским Армагедоном. Између осталог, „босански лонац“ би се на дужи рок елиминисао оним што је давно предложио Кисинџер, а то је реалност на коју ће кад-тад морати да пристану „Алијин мали“ и његови  амерички ментори. Први светски рат завршио се у Версају. Други у Јалти и Подсдаму. И овај рат ће морати да се некако заврши, али то још није на видику и зависиће од тога када ће Путин окончати своју специјалну операцију. У сваком случају, нова карта Европе (вероватно и света) кројиће се за највећим зеленим столом у историји. Босна, као и Косово и други делови Балкана ту ће бити жетони одређене вредности, али ће њихов оптицај зависити од сасвим новог, за сада непознатог распореда великих играча. У једно, међутим, нема сумње: Кисинџеров поучак биће на том столу. Како он одговара Србима, чуди ме што га српски актери више не користе као рационалан аргумент који прилично задовољава и друге стране у спору.

Јер алтернатива је неприхватљива. Америчко сулудо инсистирање на централизацији и унитаризацији назови-босанске-државе, као и мајоризација „један човек један глас“ (уместо потписана у Дејтону и оверена у Паризу „три народа и два ентитета“) враћа Босну тамо где је ствар 1992. букнула, значи опет на рат. И то је стварна, никада реалнија опасност, коју сваком новом изјавом директно потпирује и Европска унија. И ту је ситуација и даље психотична. Америка (добро – ако хоћете – НАТО) на сваки начин хушка на нови етнички и верски сукоб, а чули смо, „нема стомака за тако нешто нити би требало да га има“, иако на тлу БиХ одавно држи озбиљне НАТО трупе под видом ЕУФОР-а и није јој проблем да их увећа. Сада ни Русија више није далеко и по свему судећи лако ће изабрати своју страну, а ту је и Србија, која неће моћи дуго да остане по страни, јер је овлашћена да гарантује и спроводи Дејтон. И ето новог рата који, изгледа, не треба никоме на свету осим „сулудим крсташима“ Дајане Џонстон, који би се дочепали нове шансе да прошире већ несносно ратно лудило и гурну свет у катастрофу од које се диже коса на глави.

ПАШИЋЕВА ТЕОРЕМА Никола Пашић није имао 766 електронских медија на располагању да пласира своје поруке у друштвеном дијалогу, али је умео да пусти буву кад му и колико треба и поуздано обавести свој народ шта му је чинити у часовима великих криза. Ово је један такав час. Шта да чине Срби данас у Српској, на Косову и Метохији, у Црној Гори и широм српског света? Како да одговоре на дрско и бахато сатеривање у ћошак тамо где су парламентарна већина, а не могу у владу, него им још каменују децу и прете бомбама? Тамо где имају тапију за земљу, воду, шуму и гору, а све то им отима онај Кочићев јолпаз, уз помоћ илегалних сатрапа и овлашћења и уставних судова, у којима седе странци довучени с коца и конопца (има ли још игде у свету таквог уставног суда)? Како да преживе највећу дискриминацију на планети при којој не смеју да користе своје гласачко право на својој земљи и у свом вилајету, што им гарантују сва правно обавезујућа документа овог света! И то пред носом те исте међународне заједнице, која нама стално нешто закера и позива нас познанију права! Сваке недеље иште нову немогућу жртву и што је најгоре – добија је! Доста.

Никако но као вазда кад дође вакат за потпуну биолошку, етничку, верску, обавезујућу, свенародну одбрану целог народа, кога има више него довољно да сам заштити дом и идентитет. Ђаво је однео сваку шалу. Буде се преци и зову под један – не више него један барјак! – и икону народног свеца, што нас никада до сада не издаде и у невољи напусти! Истрајати на саборности и јачању српског јединства, на одбрани крваво стечених уставних права, као недавно 20.000 српских бораца на Тргу Крајине у Бањалуци! Осим окушаних војника главни ослонац је наша помесна, Српска православна црква, која нас једина није оставила и увек била с народом и вером у Бога. Не попуштати више ни за педаљ, никако не пристајати на нове уцене, јер им краја нема. Не прецењивати, али држати на оку ону шаку јада „кооперативних Срба“, којих је увек било, а сада више него икад. Ако сте негде затурили Његошев Горски вијенац, нађите га што пре, ту све пише, ништа нам ново не треба. Или нека га штампа у масовном тиражу какво цивилно друштво, кад већ неће држава, ствар је доиста цивилна да цивилнија бити не може. Горски вијенац је српска народна Библија у којој је записан генетски код нападнутог народа, а народ је нападнут у целини, са свих страна и то озбиљно. Када си сатеран у ћошак, браниш се чиме стигнеш. Нека буде што бити не може. Доћи ће тада и оно Пашићево неумитно, а историјски убедљиво: „Спаса нам нема. Пропасти нећемо“!

[/restrict]