KISINDŽEROVA TEOREMA: MOĆ TELEVIZIJSKE REČI

ZEČEVIZIJA

Šta je tačno rekao Henri Kisindžer u televizijskoj emisiji poznatog njujorškog voditelja Čarlija Rouza još 2010. godine, i zbog čega se ova izjava neprestano ponavlja kao jedna od najtačnijih ocena o Bosni ikada izrečenih

U ovom trenutku mi morao da razjasnimo svoj cilj. Mi se ponašamo kao da pokušavamo da nateramo Srbe da se vrate u mitsku Bosnu koja nikada u istoriji nije postojala. Ne postoji bosanski jezik. Ne postoji bosanska kultura. Bosna je administrativna jedinica koja sadrži Hrvate, muslimane i Srbe, veštački stvarana kao poddeo Jugoslavije koju su zapadne zemlje glupo priznale kao državu 1991. godine. Da ste pogledali istoriju Srba, (videli biste) da su se oni 600 godina borili da ne budu pod dominacijom muslimana. I zašto bi Sjedinjene Američke Države trebalo da promene sopstveni princip samoopredeljenja i da ih bombarduju? Zašto ih naši mediji nazivaju „separatistički Srbi“? Od čega se to oni odvajaju i da li je to nešto ikada postojalo? Tako da verujem da bi trebalo stvoriti muslimansku državu ili priznati muslimansku državu, a dopustiti drugim nacionalnostima da se osamostale ili da se prisajedine Hrvatskoj ili Srbiji zavisno od situacije i da se ne mešamo u to, u balkanski rat, koji se ne može završiti čak i ako mi pobedimo. Mi ne možemo tamo ostati u trajnoj okupaciji. Nemci su zahtevali 17 divizija da nadziru Srbiju u prošlom ratu, a mi nemamo stomaka za tako nešto, niti bi trebalo da ga imamo – rekao je Henri Kisindžer u televizijskoj emisiji poznatog njujorškog voditelja Čarlija Rouza još 2010. godine, ali se ova izjava neprestano ponavlja kao jedna od najtačnijih ocena o Bosni ikada izrečenih. U stvari, ovo je najbolje što je neko od političara velikog formata – a američki državni sekretar i dobitnik Nobelove nagrade za mir je to zaista bio! – ikada rekao o Bosni i Srbima. Tako sažeto, a istinito definisati „bosanski lonac“ još nikome nije pošlo za rukom. Zato se ova izjava s pravom naziva Kisindžerovom teoremom. Nevolja je samo u tome što tu realnost znaju i uvažavaju svi osim onih koji o Bosni odlučuju u Beloj kući, Pentagonu i Stejt departmentu. Kao primer moći televizijske reči neprestano se citira i na Kapitolu, ali američka politika uporno odbija da posluša svog velikana, izmišljajući sve samo ne ono što je Kisindžer definisao u navedenih dvestotinak reči. [restrict]

DEJTON PADA? Još su ga i slušali u vreme sklapanja Dejtonskog sporazuma 1995, jer druge opcije nije bilo da bi se završio krvavi bosanski rat, koji su sami hteli i započeli, a posle im više nije odgovarao i iznenada su požurili da ga na svaki način okončaju. Još se mastilo na ovom sporazumu nije osušilo, a notorni politički pajac Džejms Lajon iz tzv. Međunarodne krizne grupe išao je po svetu i telalio na sav glas: „Nema od toga ništa! Dejton pada za koju godinu.“ („Kakva tri konstitutivna naroda i dva entiteta!“) Dao je sporazumu četiri-pet godina života, dok se ne spakuju uslovi za novo krvoproliće i administracija ne pripremi sve što je potrebno za stvaranje prve muslimanske države u Evropi, naravno pod palicom Amerike i uvek poslušne Evropske unije, već navikle da puca sebi u noge. Tačno posle te četiri godine izlazi u izdanju te iste „Međunarodne krizne grupe“ famozna studija Is Dayton Failing? Bosnia Four Years After the Peace Agreement (28. oktobar 1999), tek što se završio novi balkanski rat u američkoj režiji. Stotine novih, nemogućih pitanja i najsumornije prognoze, naravno sa već demonizovanim Srbima, kao glavnim uzročnikom, i sve zlokobnijom Rusijom u pozadini. Od četiri moguća scenarija za propast Dejtona najizglednija opcija je puni međunarodni protektorat: mimo Saveta bezbednosti UN donose se tzv. bonska ovlašćenja, s „visokim predstavnikom“ kao kolonijalnim guvernerom u punom kapacitetu (uticajni, poluzvanični „Forin afers“ u studiji The Death of Dayton: How to Stop Bosnia from Failing Apart, septembar-oktobar 2009) gotovo da crta ono što je činio Incko i danas čini Šmit, novi Nemac gaulajter kao izbor kolektivnog Zapada (nažalost, ne samo Zapada i takođe u zlo doba, s novim ratom protiv Rusije koji je već eskalirao u svetski sukob). Sada bi svi da nekako gurnu pod tepih i inače prilično očerupani Dejton, ali je on još veoma jasan u svojim odredbama: na njemu i dalje insistira jedino nesrećni Dodik, svestan svih posledica Kisindžerove teoreme – uz oksimoron koji bezobzirno širi Zapad da ga upravo on, Dodik, dovodi u pitanje, tj. da baš to jagnje muti vodu onom razdraženom vuku koji kipti od žudnje za krvlju.

SULUDI KRSTAŠI A sve, u suštini, potiče od Berlinskog kongresa 1878. i neće se dobro završiti bez novog svetskog skupa sličnih razmera i dometa, naravno, ako se sve, u međuvremenu, ne okonča gigantskim Armagedonom. Između ostalog, „bosanski lonac“ bi se na duži rok eliminisao onim što je davno predložio Kisindžer, a to je realnost na koju će kad-tad morati da pristanu „Alijin mali“ i njegovi  američki mentori. Prvi svetski rat završio se u Versaju. Drugi u Jalti i Podsdamu. I ovaj rat će morati da se nekako završi, ali to još nije na vidiku i zavisiće od toga kada će Putin okončati svoju specijalnu operaciju. U svakom slučaju, nova karta Evrope (verovatno i sveta) krojiće se za najvećim zelenim stolom u istoriji. Bosna, kao i Kosovo i drugi delovi Balkana tu će biti žetoni određene vrednosti, ali će njihov opticaj zavisiti od sasvim novog, za sada nepoznatog rasporeda velikih igrača. U jedno, međutim, nema sumnje: Kisindžerov poučak biće na tom stolu. Kako on odgovara Srbima, čudi me što ga srpski akteri više ne koriste kao racionalan argument koji prilično zadovoljava i druge strane u sporu.

Jer alternativa je neprihvatljiva. Američko suludo insistiranje na centralizaciji i unitarizaciji nazovi-bosanske-države, kao i majorizacija „jedan čovek jedan glas“ (umesto potpisana u Dejtonu i overena u Parizu „tri naroda i dva entiteta“) vraća Bosnu tamo gde je stvar 1992. buknula, znači opet na rat. I to je stvarna, nikada realnija opasnost, koju svakom novom izjavom direktno potpiruje i Evropska unija. I tu je situacija i dalje psihotična. Amerika (dobro – ako hoćete – NATO) na svaki način huška na novi etnički i verski sukob, a čuli smo, „nema stomaka za tako nešto niti bi trebalo da ga ima“, iako na tlu BiH odavno drži ozbiljne NATO trupe pod vidom EUFOR-a i nije joj problem da ih uveća. Sada ni Rusija više nije daleko i po svemu sudeći lako će izabrati svoju stranu, a tu je i Srbija, koja neće moći dugo da ostane po strani, jer je ovlašćena da garantuje i sprovodi Dejton. I eto novog rata koji, izgleda, ne treba nikome na svetu osim „suludim krstašima“ Dajane Džonston, koji bi se dočepali nove šanse da prošire već nesnosno ratno ludilo i gurnu svet u katastrofu od koje se diže kosa na glavi.

PAŠIĆEVA TEOREMA Nikola Pašić nije imao 766 elektronskih medija na raspolaganju da plasira svoje poruke u društvenom dijalogu, ali je umeo da pusti buvu kad mu i koliko treba i pouzdano obavesti svoj narod šta mu je činiti u časovima velikih kriza. Ovo je jedan takav čas. Šta da čine Srbi danas u Srpskoj, na Kosovu i Metohiji, u Crnoj Gori i širom srpskog sveta? Kako da odgovore na drsko i bahato saterivanje u ćošak tamo gde su parlamentarna većina, a ne mogu u vladu, nego im još kamenuju decu i prete bombama? Tamo gde imaju tapiju za zemlju, vodu, šumu i goru, a sve to im otima onaj Kočićev jolpaz, uz pomoć ilegalnih satrapa i ovlašćenja i ustavnih sudova, u kojima sede stranci dovučeni s koca i konopca (ima li još igde u svetu takvog ustavnog suda)? Kako da prežive najveću diskriminaciju na planeti pri kojoj ne smeju da koriste svoje glasačko pravo na svojoj zemlji i u svom vilajetu, što im garantuju sva pravno obavezujuća dokumenta ovog sveta! I to pred nosom te iste međunarodne zajednice, koja nama stalno nešto zakera i poziva nas poznaniju prava! Svake nedelje ište novu nemoguću žrtvu i što je najgore – dobija je! Dosta.

Nikako no kao vazda kad dođe vakat za potpunu biološku, etničku, versku, obavezujuću, svenarodnu odbranu celog naroda, koga ima više nego dovoljno da sam zaštiti dom i identitet. Đavo je odneo svaku šalu. Bude se preci i zovu pod jedan – ne više nego jedan barjak! – i ikonu narodnog sveca, što nas nikada do sada ne izdade i u nevolji napusti! Istrajati na sabornosti i jačanju srpskog jedinstva, na odbrani krvavo stečenih ustavnih prava, kao nedavno 20.000 srpskih boraca na Trgu Krajine u Banjaluci! Osim okušanih vojnika glavni oslonac je naša pomesna, Srpska pravoslavna crkva, koja nas jedina nije ostavila i uvek bila s narodom i verom u Boga. Ne popuštati više ni za pedalj, nikako ne pristajati na nove ucene, jer im kraja nema. Ne precenjivati, ali držati na oku onu šaku jada „kooperativnih Srba“, kojih je uvek bilo, a sada više nego ikad. Ako ste negde zaturili Njegošev Gorski vijenac, nađite ga što pre, tu sve piše, ništa nam novo ne treba. Ili neka ga štampa u masovnom tiražu kakvo civilno društvo, kad već neće država, stvar je doista civilna da civilnija biti ne može. Gorski vijenac je srpska narodna Biblija u kojoj je zapisan genetski kod napadnutog naroda, a narod je napadnut u celini, sa svih strana i to ozbiljno. Kada si sateran u ćošak, braniš se čime stigneš. Neka bude što biti ne može. Doći će tada i ono Pašićevo neumitno, a istorijski ubedljivo: „Spasa nam nema. Propasti nećemo“!

[/restrict]