ДУХОВНИ ФРОНТ

РАТ У УКРАЈИНИ

Често се суштина неког сукоба прелама у малим безначајним вестима које светска јавност готово и не примети. Као што се суштина „монтенегринског“ сентимента крије у здушном певању Томпсонових песама на Цетињу, тако се и бит украјинског националног пројекта види у неколико симптоматичних и на први поглед ирационалних и шизофрених догађаја. У мору таквих „знакова поред пута“ вреди истаћи два путоказа, сублимирана у насловнице светских медија: „У Паризу до темеља изгорела руска црква“ и „Цена рата: украјинске избеглице добиле помоћ од сатанистичког храма“

Кијевска Русија илити Малорусија представља духовну колевку данашње Русије. Свој сакрални карактер ова територија стекла је још у 9. веку прихватањем православља, као духовног кода и система вредности који ће одредити њену судбину у вековима који долазе. С друге стране, посматрано у духовном огледалу, ова територија постаће вековна тежња и чежња многих неправославних сила и структура моћи управо зато што је (грубо говорећи) територија данашње Украјине свештени темељ руског идентитета и руски прозор у западни свет чије би „затварање“ „замрачило“ Русију.

[restrict]

И није потребно ићи далеко у прошлост у потрази за коренима тог духовног рата чији је плен Украјина. Довољно је отворити скрајнуте архиве из Другог светског рата и схватити да је чак и наочиглед чисто идеолошки сукоб између националсоцијализма и комунизма имао своју духовну компоненту. Како пише Олга Четверикова у књизи „Завера папизма против хришћанства“, један од „најживописнијих“ папа – Пије XII (познатији и као „Хитлеров папа“), имао је врло запажену улогу у пројекту „Drang nach Osten“. У операцији „Барбароса“ видео је шансу коју су пропустили папски изасланици из времена Светог Александра Невског или из „Смутног времена“ и пољске владавине над Москвом. По замисли овог понтифекса, католичка мисија је требало да се упути у Русију одмах иза Вермахта, како би постављала свештенике на територијама које Вермахт контролише и како би једном засвагда био сломљен велики православни народ на истоку.

Приликом суђења у Нирнбергу вицеканцелар Трећег рајха и истакнути представник католичке странке у Немачкој (познатија као Deutsche Zentrumspartei) Франц фон Папен изјавио је како је „рејеванђелизација СССР-а била осмишљена у Ватикану и остваривала се или кроз мисионарско одељење или преко тајних служби“. „Управо преко једне од ватиканских тајних служби – Свете алијансе, у оквиру „Тисерановог плана“ у живот су оваплоћене тајне шеме врбовања свештеника за спровођење немачких дела на Источном фронту и у циљу прикупљања информација о питању успостављања римокатолицизма“.

Како се војна операција Вермахта, а самим тим и прозелитска мисија папе Пија XII завршила познато је свима, али то није значило крај тежњама западних центара одлучивања да „руски свет“ дезинтегришу геополитички, војно, економски и напослетку духовно.

ДУХОВНИ СВЕТОНАЗОР У УКРАЈИНИ Напротив, током протекле три деценије Украјина је постала полигон за разноразне субверзивне верске покрете, укључујући и оне отворено сатанистичког карактера, попут „Цркве сатаниста – Бојичи“, званично регистроване 2014. године у Черкаској области, у складу са законима и уставом Украјине, a на чијем челу се налази персона више него карактеристичног презимена Сергеј Небога.

И док се ова секта може тумачити у контексту субкултуре једног „проевропског и модерног“ друштва, деценије транзиције у Украјини изнедриле су много озбиљнију и утицајнију духовну групацију. Једна од најпознатијих секти која је извршила можда и најзначајнији утицај на политички живот Украјине након распада СССР-а јесте „Амбасада Божја“, секта извесног Нигеријца Сандеја Аделаџе. Та секта је са својом „теологијом процвата“ успела да заврбује високе личности политичког живота домајдановске Украјине, попут бившег градоначелника Кијева Черновецког, Јулије Тимошченко (бивша премијерка Украјине), Павела Лазаренка (премијер Украјине 1996–1997), Андреја Кљујева (близак сарадник Јануковича), Олександра Омелченка (градоначелник Кијева 1996–2006). Сви они су представљали политичку елиту Украјине и диктирали су пулс народа у безмало две и по деценије.

На том таласу стваран је инкубатор за разне субверзивне и деструктивне верске покрете, чији је утицај на друштвено-политички живот кулминирао 2013, односно 2014. године, након одбијања бившег председника Украјине Виктора Јануковича да потпише споразум о придруживању с Европском унијом.

Тада су, док је свет у директном преносу с кијевског трга Мајдан посматрао вишемесечну реализацију преврата, уз наратив да се ради о „проевропски настројеним Украјинцима“, упућенији почели да скрећу пажњу да се у врхушки мајданске структуре налазе верници неправославних цркава, али и припадници разних опскурних и окултних организација. Како се испоставило, ударне и најрадикалније одреде опозиције, уједињене под окриљем „Десног сектора“ Дмитра Јароша, чинили су углавном становници западне Украјине, гркокатолици (унијати) по вероисповести. Становници Лвова и Ивано-Франковска, два највећа административна центра на западу Украјине, на Мајдану су само наставили дугу историју вођења „проевропске“ политике, нарочито оне вођене за време Другог светског рата, у којем су се истакли као припадници СС дивизије „Галиција“, под вођством Степана Бандере и Романа Шухевича и под духовним покровитељством унијатског митрополита Андреја Шептицког. Оно што је 1941. године организовано уз свесрдну логистичку и духовну подршку Ватикана, који је преко своје контраобавештајне службе „Sodalitum Piannum“ формирао Вољински легион и батаљон „Нахтигал“, као окосницу овде поменуте СС дивизије „Галиција“, на Мајдану је организовано уз покровитељство римокатоличког кардинала Љубомира Гузаре, чије се речи: „Не бојте се“ и даље користе као мото и симбол извојеване победе на Мајдану.

Поред унијата и римокатолика са запада Украјине, активну улогу у организовању државног удара у Украјини имале су и разне протестантске верске организације и низ других „нетрадиционалних верских“ покрета. Јавности је сада већ познато да су „заштитна лица“ Евромајдана представљали баптистички свештеник Олександр Турчинов и сајентолог Арсениј Јацењук. Први је припадник Цркве евангелистичких хришћана и предавач у центру „Реч Божја“ (што је уједно и назив једне од најдеструктивнијих неопентакосталних секти), док је други, иако номинално гркокатолик, сајентолог који је крајем 1990-их као службеник банке „Авал“ похађао сајентолошке курсеве – „школе дијанетике“ и чија је сестра Алина Стил високопозиционирани члан ове секте у САД.

У колоритном мајданском спиритуалном спектру издвајали су се и припадници неопагана – „Новојезичника“. Та организација се залаже за обнову претхришћанских веровања Кијевске Русије. Најпознатија неопаганска организација РУНВира повезивана је с бившим председником Јушченком (изданак „наранџасте револуције“ из 2004), чији је таст један од главних првосвештеника РУНВире у САД. Под Јушченком је неопаганизам са свим својим неофашистичким тенденцијама снажно ојачао, уз форсирање идеје о украјинском човеку као натчовеку, што је довело до тога да њихов представник на Мајдану и касније у Врховној ради буде вођа ултранационалистичке партије „Свобода“ Олег Тјањибок, близак саветник Дмитрија Јароша.

Овде није крај списку високопозиционираних политичара с бизарним духовним светоназорима, јер је након 2014. године на ту листу доспео и Петро Порошенко. Наиме, Порошенко се доводи у везу с духовним центром „Препород“, основаним 1997. у Дњепропетровску, а који се истакао масовним ритуалним окупљањима на улицама Кијева где су његови чланови у униформним мајицама, у френетичном стању уз карактеристично протестантске покличе „алилуја“ „призивали благослов“ за тадашњег украјинског председника, али и кијевског градоначелника Виталија Кличка. Да ли због тога или из других разлога, својевремено је духовним порталима циркулисала вест да су монаси Свете Горе одбили да причесте тадашњег градоначелника Кијева приликом посете Атосу.

РУСОФОБИЈА КАО УЈЕДИЊУЈУЋИ ЧИНИЛАЦ Нит неправославних представника на челу Украјине завршава се с актуелним председником Владимиром Зеленским, Јеврејином из украјинског града Криви Рог и његовим најближим окружењем. Његов главни саветник Алексеј Арестович, заштитно и ПР лице кијевске хунте, по образовању је теолог. Диплому је стекао на кијевском Вишем институту верских наука Томе Аквинског, филијале папског универзитета Томе Аквинског којим управља римокатолички ред доминиканаца. Када је реч о Зеленском, глумцу и забављачу који је своју ауторску серију „Слуга народа“ преточио у победничку председничку кампању, неизоставна чињеница је да је на власт дошао уз свесрдну подршку свог сународника, Јеврејина, олигарха и једног од најбогатијих људи Украјине Игора Коломојског.

Коломојски је познат и као спонзор најокорелијих неонацистичких батаљона попут „Дњепра-1“, „Ајдара“, „Донбаса“ и свету најпознатијег, пука „Азов“. А како изгледа када поменута двојица „слуга народа“ бране украјински национални идентитет, говори епизода из Мариупоља и сведочанство Јана Гагина, саветника председника Доњецке Народне Републике, приликом заузимања једног од упоришта овог злогласног батаљона: „За борце ’Азова’ створена је сопствена религија да би их одвојила од друштва у коме су живели, од сопственог народа. Заснивала се на мешавини скандинавских и старословенских веровања. У ’Азову’ је усвојен култ смрти, међу којима је један од богова била Морана, богиња смрти. Били су спремни да умру за своју идеју. Не нужно за отаџбину, већ за идеју, за своју заједницу, за њихов војни поредак. То их је чинило изузетним, осећали су се као богови…“ Какви су то „богови“, православни човек може само да наслути. Извесно је пак да данашња Украјина није Кијевска Русија, она је „анти-Русија“. Њени духовни корени су дубоко утемељени у традицијама отворено антиправославне оријентације, а духовна инфраструктура која је припремана 30 година гурнула је православне Украјинце у рат против самих себе.

Мит каже да се на простору Украјине некада давно налазило хазарско царство. Један од руских војсковођа из 10. века, кнез Свјатослав, не силазећи с коња појео је хазарско царство као јабуку. Хазарску престоницу Руси су разорили не спавајући осам ноћи, а очевици су забележили да сенке кућа хазарске престонице и даље стоје над водом, и након што су саме зграде већ давно биле уништене. Изгледа да је сада куцнуо час да се развеју и сенке.    

[/restrict]