DUHOVNI FRONT

RAT U UKRAJINI

Često se suština nekog sukoba prelama u malim beznačajnim vestima koje svetska javnost gotovo i ne primeti. Kao što se suština „montenegrinskog“ sentimenta krije u zdušnom pevanju Tompsonovih pesama na Cetinju, tako se i bit ukrajinskog nacionalnog projekta vidi u nekoliko simptomatičnih i na prvi pogled iracionalnih i šizofrenih događaja. U moru takvih „znakova pored puta“ vredi istaći dva putokaza, sublimirana u naslovnice svetskih medija: „U Parizu do temelja izgorela ruska crkva“ i „Cena rata: ukrajinske izbeglice dobile pomoć od satanističkog hrama“

Kijevska Rusija iliti Malorusija predstavlja duhovnu kolevku današnje Rusije. Svoj sakralni karakter ova teritorija stekla je još u 9. veku prihvatanjem pravoslavlja, kao duhovnog koda i sistema vrednosti koji će odrediti njenu sudbinu u vekovima koji dolaze. S druge strane, posmatrano u duhovnom ogledalu, ova teritorija postaće vekovna težnja i čežnja mnogih nepravoslavnih sila i struktura moći upravo zato što je (grubo govoreći) teritorija današnje Ukrajine svešteni temelj ruskog identiteta i ruski prozor u zapadni svet čije bi „zatvaranje“ „zamračilo“ Rusiju. [restrict]

I nije potrebno ići daleko u prošlost u potrazi za korenima tog duhovnog rata čiji je plen Ukrajina. Dovoljno je otvoriti skrajnute arhive iz Drugog svetskog rata i shvatiti da je čak i naočigled čisto ideološki sukob između nacionalsocijalizma i komunizma imao svoju duhovnu komponentu. Kako piše Olga Četverikova u knjizi „Zavera papizma protiv hrišćanstva“, jedan od „najživopisnijih“ papa – Pije XII (poznatiji i kao „Hitlerov papa“), imao je vrlo zapaženu ulogu u projektu „Drang nach Osten“. U operaciji „Barbarosa“ video je šansu koju su propustili papski izaslanici iz vremena Svetog Aleksandra Nevskog ili iz „Smutnog vremena“ i poljske vladavine nad Moskvom. Po zamisli ovog pontifeksa, katolička misija je trebalo da se uputi u Rusiju odmah iza Vermahta, kako bi postavljala sveštenike na teritorijama koje Vermaht kontroliše i kako bi jednom zasvagda bio slomljen veliki pravoslavni narod na istoku.

Prilikom suđenja u Nirnbergu vicekancelar Trećeg rajha i istaknuti predstavnik katoličke stranke u Nemačkoj (poznatija kao Deutsche Zentrumspartei) Franc fon Papen izjavio je kako je „rejevanđelizacija SSSR-a bila osmišljena u Vatikanu i ostvarivala se ili kroz misionarsko odeljenje ili preko tajnih službi“. „Upravo preko jedne od vatikanskih tajnih službi – Svete alijanse, u okviru „Tiseranovog plana“ u život su ovaploćene tajne šeme vrbovanja sveštenika za sprovođenje nemačkih dela na Istočnom frontu i u cilju prikupljanja informacija o pitanju uspostavljanja rimokatolicizma“.

Kako se vojna operacija Vermahta, a samim tim i prozelitska misija pape Pija XII završila poznato je svima, ali to nije značilo kraj težnjama zapadnih centara odlučivanja da „ruski svet“ dezintegrišu geopolitički, vojno, ekonomski i naposletku duhovno.

DUHOVNI SVETONAZOR U UKRAJINI Naprotiv, tokom protekle tri decenije Ukrajina je postala poligon za raznorazne subverzivne verske pokrete, uključujući i one otvoreno satanističkog karaktera, poput „Crkve satanista – Bojiči“, zvanično registrovane 2014. godine u Čerkaskoj oblasti, u skladu sa zakonima i ustavom Ukrajine, a na čijem čelu se nalazi persona više nego karakterističnog prezimena Sergej Neboga.

I dok se ova sekta može tumačiti u kontekstu subkulture jednog „proevropskog i modernog“ društva, decenije tranzicije u Ukrajini iznedrile su mnogo ozbiljniju i uticajniju duhovnu grupaciju. Jedna od najpoznatijih sekti koja je izvršila možda i najznačajniji uticaj na politički život Ukrajine nakon raspada SSSR-a jeste „Ambasada Božja“, sekta izvesnog Nigerijca Sandeja Adeladže. Ta sekta je sa svojom „teologijom procvata“ uspela da zavrbuje visoke ličnosti političkog života domajdanovske Ukrajine, poput bivšeg gradonačelnika Kijeva Černoveckog, Julije Timoščenko (bivša premijerka Ukrajine), Pavela Lazarenka (premijer Ukrajine 1996–1997), Andreja Kljujeva (blizak saradnik Janukoviča), Oleksandra Omelčenka (gradonačelnik Kijeva 1996–2006). Svi oni su predstavljali političku elitu Ukrajine i diktirali su puls naroda u bezmalo dve i po decenije.

Na tom talasu stvaran je inkubator za razne subverzivne i destruktivne verske pokrete, čiji je uticaj na društveno-politički život kulminirao 2013, odnosno 2014. godine, nakon odbijanja bivšeg predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča da potpiše sporazum o pridruživanju s Evropskom unijom.

Tada su, dok je svet u direktnom prenosu s kijevskog trga Majdan posmatrao višemesečnu realizaciju prevrata, uz narativ da se radi o „proevropski nastrojenim Ukrajincima“, upućeniji počeli da skreću pažnju da se u vrhuški majdanske strukture nalaze vernici nepravoslavnih crkava, ali i pripadnici raznih opskurnih i okultnih organizacija. Kako se ispostavilo, udarne i najradikalnije odrede opozicije, ujedinjene pod okriljem „Desnog sektora“ Dmitra Jaroša, činili su uglavnom stanovnici zapadne Ukrajine, grkokatolici (unijati) po veroispovesti. Stanovnici Lvova i Ivano-Frankovska, dva najveća administrativna centra na zapadu Ukrajine, na Majdanu su samo nastavili dugu istoriju vođenja „proevropske“ politike, naročito one vođene za vreme Drugog svetskog rata, u kojem su se istakli kao pripadnici SS divizije „Galicija“, pod vođstvom Stepana Bandere i Romana Šuheviča i pod duhovnim pokroviteljstvom unijatskog mitropolita Andreja Šeptickog. Ono što je 1941. godine organizovano uz svesrdnu logističku i duhovnu podršku Vatikana, koji je preko svoje kontraobaveštajne službe „Sodalitum Piannum“ formirao Voljinski legion i bataljon „Nahtigal“, kao okosnicu ovde pomenute SS divizije „Galicija“, na Majdanu je organizovano uz pokroviteljstvo rimokatoličkog kardinala Ljubomira Guzare, čije se reči: „Ne bojte se“ i dalje koriste kao moto i simbol izvojevane pobede na Majdanu.

Pored unijata i rimokatolika sa zapada Ukrajine, aktivnu ulogu u organizovanju državnog udara u Ukrajini imale su i razne protestantske verske organizacije i niz drugih „netradicionalnih verskih“ pokreta. Javnosti je sada već poznato da su „zaštitna lica“ Evromajdana predstavljali baptistički sveštenik Oleksandr Turčinov i sajentolog Arsenij Jacenjuk. Prvi je pripadnik Crkve evangelističkih hrišćana i predavač u centru „Reč Božja“ (što je ujedno i naziv jedne od najdestruktivnijih neopentakostalnih sekti), dok je drugi, iako nominalno grkokatolik, sajentolog koji je krajem 1990-ih kao službenik banke „Aval“ pohađao sajentološke kurseve – „škole dijanetike“ i čija je sestra Alina Stil visokopozicionirani član ove sekte u SAD.

U koloritnom majdanskom spiritualnom spektru izdvajali su se i pripadnici neopagana – „Novojezičnika“. Ta organizacija se zalaže za obnovu prethrišćanskih verovanja Kijevske Rusije. Najpoznatija neopaganska organizacija RUNVira povezivana je s bivšim predsednikom Juščenkom (izdanak „narandžaste revolucije“ iz 2004), čiji je tast jedan od glavnih prvosveštenika RUNVire u SAD. Pod Juščenkom je neopaganizam sa svim svojim neofašističkim tendencijama snažno ojačao, uz forsiranje ideje o ukrajinskom čoveku kao natčoveku, što je dovelo do toga da njihov predstavnik na Majdanu i kasnije u Vrhovnoj radi bude vođa ultranacionalističke partije „Svoboda“ Oleg Tjanjibok, blizak savetnik Dmitrija Jaroša.

Ovde nije kraj spisku visokopozicioniranih političara s bizarnim duhovnim svetonazorima, jer je nakon 2014. godine na tu listu dospeo i Petro Porošenko. Naime, Porošenko se dovodi u vezu s duhovnim centrom „Preporod“, osnovanim 1997. u Dnjepropetrovsku, a koji se istakao masovnim ritualnim okupljanjima na ulicama Kijeva gde su njegovi članovi u uniformnim majicama, u frenetičnom stanju uz karakteristično protestantske pokliče „aliluja“ „prizivali blagoslov“ za tadašnjeg ukrajinskog predsednika, ali i kijevskog gradonačelnika Vitalija Klička. Da li zbog toga ili iz drugih razloga, svojevremeno je duhovnim portalima cirkulisala vest da su monasi Svete Gore odbili da pričeste tadašnjeg gradonačelnika Kijeva prilikom posete Atosu.

RUSOFOBIJA KAO UJEDINJUJUĆI ČINILAC Nit nepravoslavnih predstavnika na čelu Ukrajine završava se s aktuelnim predsednikom Vladimirom Zelenskim, Jevrejinom iz ukrajinskog grada Krivi Rog i njegovim najbližim okruženjem. Njegov glavni savetnik Aleksej Arestovič, zaštitno i PR lice kijevske hunte, po obrazovanju je teolog. Diplomu je stekao na kijevskom Višem institutu verskih nauka Tome Akvinskog, filijale papskog univerziteta Tome Akvinskog kojim upravlja rimokatolički red dominikanaca. Kada je reč o Zelenskom, glumcu i zabavljaču koji je svoju autorsku seriju „Sluga naroda“ pretočio u pobedničku predsedničku kampanju, neizostavna činjenica je da je na vlast došao uz svesrdnu podršku svog sunarodnika, Jevrejina, oligarha i jednog od najbogatijih ljudi Ukrajine Igora Kolomojskog.

Kolomojski je poznat i kao sponzor najokorelijih neonacističkih bataljona poput „Dnjepra-1“, „Ajdara“, „Donbasa“ i svetu najpoznatijeg, puka „Azov“. A kako izgleda kada pomenuta dvojica „sluga naroda“ brane ukrajinski nacionalni identitet, govori epizoda iz Mariupolja i svedočanstvo Jana Gagina, savetnika predsednika Donjecke Narodne Republike, prilikom zauzimanja jednog od uporišta ovog zloglasnog bataljona: „Za borce ’Azova’ stvorena je sopstvena religija da bi ih odvojila od društva u kome su živeli, od sopstvenog naroda. Zasnivala se na mešavini skandinavskih i staroslovenskih verovanja. U ’Azovu’ je usvojen kult smrti, među kojima je jedan od bogova bila Morana, boginja smrti. Bili su spremni da umru za svoju ideju. Ne nužno za otadžbinu, već za ideju, za svoju zajednicu, za njihov vojni poredak. To ih je činilo izuzetnim, osećali su se kao bogovi…“ Kakvi su to „bogovi“, pravoslavni čovek može samo da nasluti. Izvesno je pak da današnja Ukrajina nije Kijevska Rusija, ona je „anti-Rusija“. Njeni duhovni koreni su duboko utemeljeni u tradicijama otvoreno antipravoslavne orijentacije, a duhovna infrastruktura koja je pripremana 30 godina gurnula je pravoslavne Ukrajince u rat protiv samih sebe.

Mit kaže da se na prostoru Ukrajine nekada davno nalazilo hazarsko carstvo. Jedan od ruskih vojskovođa iz 10. veka, knez Svjatoslav, ne silazeći s konja pojeo je hazarsko carstvo kao jabuku. Hazarsku prestonicu Rusi su razorili ne spavajući osam noći, a očevici su zabeležili da senke kuća hazarske prestonice i dalje stoje nad vodom, i nakon što su same zgrade već davno bile uništene. Izgleda da je sada kucnuo čas da se razveju i senke.    

[/restrict]