ХИСТЕРИЈА КОЈА ЋЕ УНИШТИТИ ЕВРОПУ

ПРОГОН РУСИЈЕ

Најава кипарских власти да ће отпочети процедуру одузимања кипарског држављанства четворици неименованих Руса (натурализованих Кипрана) најновија је кап у мору бестијалног, хистеричног и нескривеног прогона свега што је руско. Оно што је испрва деловало као гротеска, а подразумевало је забрану „руским мачкама“ да учествују на међународним такмичењима, претворило се у отворени терор и „рат иза линије фронта“ против свега што има руски предзнак. Константа је једна – „Русија мора умрети“ („Rusien muss sterbien“)

Мрежа санкција, уведених након почетка специјалне војне операције оружаних снага Русије у Украјини, прогресивно се шири и захвата најразличитије поре стварности, од индустријске, прехрамбене, финансијске, па до телекомуникационе, транспортне и технолошке. Када бисмо у бројевима покушали да дочарамо како изгледа борба глобалног Запада с Русијом, то би изгледало овако: у овом тренутку против Руске Федерације, руских компанија и руских држављана уведено је више од 5.000 различитих варијанти санкција, као ни једној другој држави на свету. Можда још невероватније звучи податак да у санкцијама предњачи Швајцарска, традиционални епигон неутралности, несврставања и пацифизма. Одмах иза Швајцарске следе Европска унија, Аустралија, САД, Уједињено Краљевство и Јапан. И тај списак није случајно формиран, то је списак самопрокламоване „међународне заједнице“, односно структуре глобалног Запада која дуже од 30 година диктира светска правила, одређује ко је цивилизован, а ко не, ко је демократичан, а ко ауторитаран. Опет у бројевима, реч је o мањини чланица УН, али мањини која у својим рукама, захваљујући историјском сплету околности, поседује инструменте за вођење економског рата широких размера (или је бар поседовала до овог тренутка).

[restrict]

Након 24. фебруара, као по команди, уследио је низ пакета санкција усмерених на гушење и дробљење руске економије, тако да су од тог датума руско тржиште напустили Бритиш петролеум, Волво, БМВ, Нокија, Епл, Кока-Кола, Нетфликс, Хајнекен, Нестле и многи други. Како пише амерички магазин „Форчјун“, 150 компанија је у потпуности обуставило своје пословање у Русији, 178 компанија је привремено ограничило своје пословање, уз могућност повратка на руско тржиште, док су 74 компаније остале у Русији, али су одложиле реализацију планираних пројеката.

БУМЕРАНГ ЕФЕКАТ Реч је економском удару без преседана, који за циљ има изолацију једне од највећих светских економија. Тај удар се, међутим, несумњиво спроводи по цену сопствене штете. Иако су се с руског тржишта повукли велики светски финансијски и индустријски играчи, жељени ефекат колапса руске економије је изостао. Напротив, све је очигледније да је економска олуја почела да дува у супротном смеру. Сублимацију погубности и сулудости економских санкција сликовито је описао бивши италијански министар индустрије, трговине и занатства Италије Паоло Савона, рекавши: „Био сам убеђен да су Русији уведене санкције све док нисам свратио на бензинску пумпу.“ А како изгледа рачуница с бензинске пумпе, говори (конзервативни) податак да је од почетка покушаја ломљења руске економије, ЕУ за руски гас, нафту и угаљ платила више од 35.000.000.000 евра. И тај број се сваке секунде увећава за десетине хиљада евра.

Овакав бумеранг ефекат почео је да изазива све паничније и комичније реакције европских званичника. Тако је на таласу хистерије и све очигледнијег безизлаза проузрокованог прекидом руског животног крвотока, немачки министар Џем Оздемир, говорећи о проблему с храном, предложио Немцима да једу мање меса. Он их је позвао да се „уздрже од расипања хране како би допринели борби против Русије, која, према његовим речима, наводно користи залихе хране као оружје“. Као да овакав позив није био довољно бизаран, јавио се немачки лист „Билд“, уз коментар извесног доктора Адлера, који је позвао своје сународнике да се у циљу енергетске рационализације купају сваке три недеље, са све медицинским објашњењем како је такво (не)одржавање хигијене чак и здравије у односу на оно на које су Немци навикли. Целокупну атмосферу и актуелно друштвено стање у Европи у овом тренутку можда најбоље описује налепница из једног супермаркета у Холандији, на којој изнад астрономске цене хлеба стоји „мотивациона порука“: „Скупо?! Ћути и не жали се. Слава Украјини“! Дакле, на делу је својеврсна геополитика „штрајка глађу“, која поново, ко зна који пут у историји, играјући за своје патроне с друге стране океана доводи Европу на руб катастрофе. Али на то је Европа већ навикла.

 

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ИЗОЛАЦИЈА Када бисмо покушали да пронађемо трунку рационализма у економским мерама ЕУ (а које за последицу имају да литар уља на рафовима европских супермаркета кошта више од шест евра), можда бисмо и могли да створимо неку формулу с логичним исходом, односно можда бисмо и могли да све схватимо као дуготрајну кампању исцрпљивања у којој се ЕУ нада да ће велики сусед с истока први издахнути.

С друге стране, када бисмо покушали да пронађемо делић европске рационалности у поступцима који подразумевају отворену конфронтацију са неекономским ентитетима, односно с руском културом и руским етницитетом, ударили бисмо у зид дубоке ирационалности и скоро сасвим опипљиве, отворене мржње. Као ударна вест првих дана специјалне операције одјекнула је обзнана загребачке филхармоније да „због новонастале ситуације у Украјини, која утиче на цели свет и уноси застрашујући немир, загребачка филхармонија мења програм концерта“ и то тако што је с репертоара скинут Чајковски. На ово се надовезао милански универзитет Милано-Бикока информишући италијанског писца Паола Норија да је његово предавање о „Злочину и казни“, класику светског реномеа, отказано „како би се избегле контроверзе, у тренутку повећаних тензија“. Да у питању нису изоловани поступци, постало је јасно када је лондонска Национална галерија преименовала слику Едгара Дегаа из „Руске плесачице“ у „Украјинске плесачице“, уз образложење да је „с обзиром на текућу инвазију Русије на Украјину, галерија сматрала да је прикладан тренутак да ажурира наслов слике како би боље одражавао њену тему“. Хистеричним и русофобним мерама глобални Запад додао је и оне мало више постмодернистичке, попут Шанеловог упитника за руске купце у којем се изјашњавају да робу купљену у том ланцу продавница неће носити по Русији или попут забране руским корисницима „мајкрософт“ пакета да користе фонтове „аријал“, „калибри“ и сл.

Парадоксално, цивилизација која је своје темеље ударила на схоластичком поимању вере (на тај начин рационализујући ирационално), вуче потезе који немају никаквог рационалног основа. Било је довољно да Русија након осам година чекања, и неколико неуспешних покушаја проналаска задовољавајућег решења украјинске кризе, крене војним путем у заштиту својих виталних интереса, па да из лагума европске уљудности, културе и одмерености, на површину покуљају наталожена русофобија и бес – тај вишевековни катализатор сваког „продора на исток“. И као да се на појам „Рус“ обрушила сва она нагомилана енергија акумулирана „политичком коректношћу“, „забраном дискриминације“, и „мултикултуралношћу“, препознајући у ономе што је руско, звер за чији лов је сезона отворена.

 

ОНТОЛОШКО НЕРАЗУМЕВАЊЕ И „ПРОПАСТ ЗАПАДА“ У том перфидном рату без муниције, али с насртајем на идентитет, културу, традицију, вредности и напослетку душу, бришу се сва до сада постојећа правила на којима је почивала европска цивилизација, почевши од права на приватну својину, права на слободу националне припадности, на слободу говора, мишљења…

У хистерији и лудилу које оличава конфискација приватне имовине руских држављана уз коментар америчког саветника за националну безбедност Џејка Саливена да „америчке власти неће вратити одузету имовину, већ ће је користити на бољи начин“, или које репрезентује дозвола компаније „Мета“ (власника „Фејсбука“, „Инстаграма“ и „Воц апа“) да корисници ових платформи могу некажњено позивати на смрт Руса, руши се читава идеја западног света као „царства слободе“ или се бар руше његове кулисе. Западна агресија и незајажљив порив за ширењем свог начина живота, упаковани у шарену лажу демократије, људских права и дугиних боја, деценијама је претварала свет у ружичасти балон жвакаћих гума. Сада тај балон пуца, јер за све то време неки народи на истоку се нису навукли на тај „кока-кола“ сан.

Када директорка Института за безбедносне студије ЕУ Флоренс Гоб изјави да „иако Руси изгледају као Европљани, они то нису“ и када изјави како „Руси немају концепт либералног, постмодернистичког живота“, те да „Руси смрт другачије доживљавају“, из ње проговара онтолошко неразумевање руске цивилизације и руског духа. Из ње проговара надменост и ароганција која је вековима хранила русофобију и мржњу према „лудом, необјашњивом, ирационалном суседу“. Таква ароганција се грози „Злочина и казне“, грози се Раскољникова, не зато што се грози убиства већ зато што сматра да савест као ирационалну категорију треба одстранити и излечити је антидепресивима и опијумом. То је онај лик Фауста, који је Шпенглер одабрао као кључни симбол западноевропске културе, и који јесте сам израз западне душе: „На своме путу, Фауст прелази од религиозне културе до нерелигиозне цивилизације. И у нерелигиозној цивилизацији троши се Фаустова стваралачка енергија, умиру његове бесконачне тежње.“

За Европу је тај велики и страшан сусед вечита претња не зато што је опасан већ зато што она не може да га схвати. Европа не може да га убаци у своје шаблоне, своје алгоритме, своје формуле и прорачуне. Европа се плаши Русије јер „Русију умом схватити не можеш ни аршином општим измерити“. Зато су на сцени хистерија и панична борба против свега што је руско. Међутим, историја нас је неколико пута учила како изгледа када се на таласу такве хистерије крене на Москву – путовање се заврши неколико хиљада километара далеко од ње.

[/restrict]