HISTERIJA KOJA ĆE UNIŠTITI EVROPU

PROGON RUSIJE

Najava kiparskih vlasti da će otpočeti proceduru oduzimanja kiparskog državljanstva četvorici neimenovanih Rusa (naturalizovanih Kiprana) najnovija je kap u moru bestijalnog, histeričnog i neskrivenog progona svega što je rusko. Ono što je isprva delovalo kao groteska, a podrazumevalo je zabranu „ruskim mačkama“ da učestvuju na međunarodnim takmičenjima, pretvorilo se u otvoreni teror i „rat iza linije fronta“ protiv svega što ima ruski predznak. Konstanta je jedna – „Rusija mora umreti“ („Rusien muss sterbien“)

Mreža sankcija, uvedenih nakon početka specijalne vojne operacije oružanih snaga Rusije u Ukrajini, progresivno se širi i zahvata najrazličitije pore stvarnosti, od industrijske, prehrambene, finansijske, pa do telekomunikacione, transportne i tehnološke. Kada bismo u brojevima pokušali da dočaramo kako izgleda borba globalnog Zapada s Rusijom, to bi izgledalo ovako: u ovom trenutku protiv Ruske Federacije, ruskih kompanija i ruskih državljana uvedeno je više od 5.000 različitih varijanti sankcija, kao ni jednoj drugoj državi na svetu. Možda još neverovatnije zvuči podatak da u sankcijama prednjači Švajcarska, tradicionalni epigon neutralnosti, nesvrstavanja i pacifizma. Odmah iza Švajcarske slede Evropska unija, Australija, SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo i Japan. I taj spisak nije slučajno formiran, to je spisak samoproklamovane „međunarodne zajednice“, odnosno strukture globalnog Zapada koja duže od 30 godina diktira svetska pravila, određuje ko je civilizovan, a ko ne, ko je demokratičan, a ko autoritaran. Opet u brojevima, reč je o manjini članica UN, ali manjini koja u svojim rukama, zahvaljujući istorijskom spletu okolnosti, poseduje instrumente za vođenje ekonomskog rata širokih razmera (ili je bar posedovala do ovog trenutka). [restrict]

Nakon 24. februara, kao po komandi, usledio je niz paketa sankcija usmerenih na gušenje i drobljenje ruske ekonomije, tako da su od tog datuma rusko tržište napustili Britiš petroleum, Volvo, BMV, Nokija, Epl, Koka-Kola, Netfliks, Hajneken, Nestle i mnogi drugi. Kako piše američki magazin „Forčjun“, 150 kompanija je u potpunosti obustavilo svoje poslovanje u Rusiji, 178 kompanija je privremeno ograničilo svoje poslovanje, uz mogućnost povratka na rusko tržište, dok su 74 kompanije ostale u Rusiji, ali su odložile realizaciju planiranih projekata.

BUMERANG EFEKAT Reč je ekonomskom udaru bez presedana, koji za cilj ima izolaciju jedne od najvećih svetskih ekonomija. Taj udar se, međutim, nesumnjivo sprovodi po cenu sopstvene štete. Iako su se s ruskog tržišta povukli veliki svetski finansijski i industrijski igrači, željeni efekat kolapsa ruske ekonomije je izostao. Naprotiv, sve je očiglednije da je ekonomska oluja počela da duva u suprotnom smeru. Sublimaciju pogubnosti i suludosti ekonomskih sankcija slikovito je opisao bivši italijanski ministar industrije, trgovine i zanatstva Italije Paolo Savona, rekavši: „Bio sam ubeđen da su Rusiji uvedene sankcije sve dok nisam svratio na benzinsku pumpu.“ A kako izgleda računica s benzinske pumpe, govori (konzervativni) podatak da je od početka pokušaja lomljenja ruske ekonomije, EU za ruski gas, naftu i ugalj platila više od 35.000.000.000 evra. I taj broj se svake sekunde uvećava za desetine hiljada evra.

Ovakav bumerang efekat počeo je da izaziva sve paničnije i komičnije reakcije evropskih zvaničnika. Tako je na talasu histerije i sve očiglednijeg bezizlaza prouzrokovanog prekidom ruskog životnog krvotoka, nemački ministar Džem Ozdemir, govoreći o problemu s hranom, predložio Nemcima da jedu manje mesa. On ih je pozvao da se „uzdrže od rasipanja hrane kako bi doprineli borbi protiv Rusije, koja, prema njegovim rečima, navodno koristi zalihe hrane kao oružje“. Kao da ovakav poziv nije bio dovoljno bizaran, javio se nemački list „Bild“, uz komentar izvesnog doktora Adlera, koji je pozvao svoje sunarodnike da se u cilju energetske racionalizacije kupaju svake tri nedelje, sa sve medicinskim objašnjenjem kako je takvo (ne)održavanje higijene čak i zdravije u odnosu na ono na koje su Nemci navikli. Celokupnu atmosferu i aktuelno društveno stanje u Evropi u ovom trenutku možda najbolje opisuje nalepnica iz jednog supermarketa u Holandiji, na kojoj iznad astronomske cene hleba stoji „motivaciona poruka“: „Skupo?! Ćuti i ne žali se. Slava Ukrajini“! Dakle, na delu je svojevrsna geopolitika „štrajka glađu“, koja ponovo, ko zna koji put u istoriji, igrajući za svoje patrone s druge strane okeana dovodi Evropu na rub katastrofe. Ali na to je Evropa već navikla.

 

CIVILIZACIJSKA IZOLACIJA Kada bismo pokušali da pronađemo trunku racionalizma u ekonomskim merama EU (a koje za posledicu imaju da litar ulja na rafovima evropskih supermarketa košta više od šest evra), možda bismo i mogli da stvorimo neku formulu s logičnim ishodom, odnosno možda bismo i mogli da sve shvatimo kao dugotrajnu kampanju iscrpljivanja u kojoj se EU nada da će veliki sused s istoka prvi izdahnuti.

S druge strane, kada bismo pokušali da pronađemo delić evropske racionalnosti u postupcima koji podrazumevaju otvorenu konfrontaciju sa neekonomskim entitetima, odnosno s ruskom kulturom i ruskim etnicitetom, udarili bismo u zid duboke iracionalnosti i skoro sasvim opipljive, otvorene mržnje. Kao udarna vest prvih dana specijalne operacije odjeknula je obznana zagrebačke filharmonije da „zbog novonastale situacije u Ukrajini, koja utiče na celi svet i unosi zastrašujući nemir, zagrebačka filharmonija menja program koncerta“ i to tako što je s repertoara skinut Čajkovski. Na ovo se nadovezao milanski univerzitet Milano-Bikoka informišući italijanskog pisca Paola Norija da je njegovo predavanje o „Zločinu i kazni“, klasiku svetskog renomea, otkazano „kako bi se izbegle kontroverze, u trenutku povećanih tenzija“. Da u pitanju nisu izolovani postupci, postalo je jasno kada je londonska Nacionalna galerija preimenovala sliku Edgara Degaa iz „Ruske plesačice“ u „Ukrajinske plesačice“, uz obrazloženje da je „s obzirom na tekuću invaziju Rusije na Ukrajinu, galerija smatrala da je prikladan trenutak da ažurira naslov slike kako bi bolje odražavao njenu temu“. Histeričnim i rusofobnim merama globalni Zapad dodao je i one malo više postmodernističke, poput Šanelovog upitnika za ruske kupce u kojem se izjašnjavaju da robu kupljenu u tom lancu prodavnica neće nositi po Rusiji ili poput zabrane ruskim korisnicima „majkrosoft“ paketa da koriste fontove „arijal“, „kalibri“ i sl.

Paradoksalno, civilizacija koja je svoje temelje udarila na sholastičkom poimanju vere (na taj način racionalizujući iracionalno), vuče poteze koji nemaju nikakvog racionalnog osnova. Bilo je dovoljno da Rusija nakon osam godina čekanja, i nekoliko neuspešnih pokušaja pronalaska zadovoljavajućeg rešenja ukrajinske krize, krene vojnim putem u zaštitu svojih vitalnih interesa, pa da iz laguma evropske uljudnosti, kulture i odmerenosti, na površinu pokuljaju nataložena rusofobija i bes – taj viševekovni katalizator svakog „prodora na istok“. I kao da se na pojam „Rus“ obrušila sva ona nagomilana energija akumulirana „političkom korektnošću“, „zabranom diskriminacije“, i „multikulturalnošću“, prepoznajući u onome što je rusko, zver za čiji lov je sezona otvorena.

 

ONTOLOŠKO NERAZUMEVANJE I „PROPAST ZAPADA“ U tom perfidnom ratu bez municije, ali s nasrtajem na identitet, kulturu, tradiciju, vrednosti i naposletku dušu, brišu se sva do sada postojeća pravila na kojima je počivala evropska civilizacija, počevši od prava na privatnu svojinu, prava na slobodu nacionalne pripadnosti, na slobodu govora, mišljenja…

U histeriji i ludilu koje oličava konfiskacija privatne imovine ruskih državljana uz komentar američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivena da „američke vlasti neće vratiti oduzetu imovinu, već će je koristiti na bolji način“, ili koje reprezentuje dozvola kompanije „Meta“ (vlasnika „Fejsbuka“, „Instagrama“ i „Voc apa“) da korisnici ovih platformi mogu nekažnjeno pozivati na smrt Rusa, ruši se čitava ideja zapadnog sveta kao „carstva slobode“ ili se bar ruše njegove kulise. Zapadna agresija i nezajažljiv poriv za širenjem svog načina života, upakovani u šarenu lažu demokratije, ljudskih prava i duginih boja, decenijama je pretvarala svet u ružičasti balon žvakaćih guma. Sada taj balon puca, jer za sve to vreme neki narodi na istoku se nisu navukli na taj „koka-kola“ san.

Kada direktorka Instituta za bezbednosne studije EU Florens Gob izjavi da „iako Rusi izgledaju kao Evropljani, oni to nisu“ i kada izjavi kako „Rusi nemaju koncept liberalnog, postmodernističkog života“, te da „Rusi smrt drugačije doživljavaju“, iz nje progovara ontološko nerazumevanje ruske civilizacije i ruskog duha. Iz nje progovara nadmenost i arogancija koja je vekovima hranila rusofobiju i mržnju prema „ludom, neobjašnjivom, iracionalnom susedu“. Takva arogancija se grozi „Zločina i kazne“, grozi se Raskoljnikova, ne zato što se grozi ubistva već zato što smatra da savest kao iracionalnu kategoriju treba odstraniti i izlečiti je antidepresivima i opijumom. To je onaj lik Fausta, koji je Špengler odabrao kao ključni simbol zapadnoevropske kulture, i koji jeste sam izraz zapadne duše: „Na svome putu, Faust prelazi od religiozne kulture do nereligiozne civilizacije. I u nereligioznoj civilizaciji troši se Faustova stvaralačka energija, umiru njegove beskonačne težnje.“

Za Evropu je taj veliki i strašan sused večita pretnja ne zato što je opasan već zato što ona ne može da ga shvati. Evropa ne može da ga ubaci u svoje šablone, svoje algoritme, svoje formule i proračune. Evropa se plaši Rusije jer „Rusiju umom shvatiti ne možeš ni aršinom opštim izmeriti“. Zato su na sceni histerija i panična borba protiv svega što je rusko. Međutim, istorija nas je nekoliko puta učila kako izgleda kada se na talasu takve histerije krene na Moskvu – putovanje se završi nekoliko hiljada kilometara daleko od nje.

[/restrict]