УВЕРЕНИ СМО ДА СРБИЈА НЕЋЕ УВОДИТИ САНКЦИЈЕ РУСИЈИ

РАЗГОВАРАО – ФИЛИП РОДИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ – МИЛАН ТИМОТИЋ

АМБАСАДОР РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ АЛЕКСАНДАР БОЦАН-ХАРЧЕНКО

С амбасадором Руске Федерације Александром Боцан- -Харченком разговарали смо о односима Србије и Русије у околностима сукоба у Украјини, као и о самом рату на истоку Европе и његовом утицају на свеукупно стање у свету

Русија веома цени одлуку Србије да не подржи санкције које јој је колективни Запад увео због специјалне операције у Украјини и уверени смо да ће се Београд држати тог става и у будућности – рекао је у интервјуу за „Печат“ амбасадор Руске Федерације Александар Боцан-Харченко, истичући да су у Москви свесни снажних притисака који се у том смислу врше на Србију, али и расположења српског народа. Истиче и да Русија одавно више није иста она земља која је почетком деведесетих подржавала увођење санкција Савезној Републици Југославији.

[restrict]

Ваша екселенцијо, многи и у Русији и у свету сматрају да је у Украјини требало интервенисати још 2014, а не чекати осам година. Можете ли нам објаснити зашто до тога није дошло? Да ли је Русија сада била приморана на ову операцију и чиме?

Од 2014. године Русија се доследно залагала за дипломатско решење у Украјини. Пружала је Донбасу хуманитарну помоћ. Допринела је разрађивању Минских споразума из 2015. године, које су одобриле стране у сукобу, Кијев, Доњецк и Луганск, а затим и Савет безбедности УН. Кијевски режим је, међутим, саботирао спровођење својих обавеза. Изводио је злочиначке акције против становника Донбаса, организовао друштвено-економску, водну и саобраћајну блокаду региона. Повлађивање Запада томе је имало један једини циљ – да се Украјина претвори у агресивну „анти-Русију“, терен за стварање реалних претњи по безбедност наше земље. Ситуација је почела да се пооштрава од краја прошле године, а до посебно наглог пооштравања је дошло у фебруару. Украјинска страна је концентрисала 120.000 војника на контакт линији. Појачала је гранатирање ДНР и ЛНР. Земље НАТО-а су вишеструко повећале испоруке наоружања, укључујући и офанзивно, и муниције. У Кијеву су почели да разматрају сценарио насилног заузимања република Донбаса. Да додам овде да су сада у нашим рукама и документа која потврђују постојање таквих планова.

Наша упозорења о опасности таквог развоја догађаја, као и наше предлоге да се утврде правно обавезујуће гаранције недељивости безбедности на европском континенту, Украјина и њени западни покровитељи су одбацили са изразитим презиром. Тиме су дипломатске могућности, а и наше стрпљење били исцрпљени. Русија је била принуђена да донесе одлуке о признању ДНР и ЛНР и спровођењу специјалне војне операције за њихову заштиту у складу са чланом 51 главе VII Повеље УН и уговорима о пријатељству и узајамној помоћи с овим републикама. Да прецизирам да је на самом почетку операције Кијеву предложено да не ступа у борбена дејства, већ да повуче своје трупе с територије ДНР и ЛНР. Али украјинске власти то нису желеле.

Специјална војна операција има за циљ да кијевски режим заустави оружано насиље и етноцид у Донбасу, као и да се обезбеде гаранције војно неутралног статуса Украјине и неразмештања на њеној територији војне инфраструктуре која прети Русији. У складу с наредбом врховног команданта Владимира Путина, високопрецизни удари се изводе искључиво по војним циљевима, чини се све што је могуће да се заштите цивили.

Врло је интересантно да колективни Запад и НАТО нису били осуђивани за своје ратове, поменимо сада само нелегалну агресију на СРЈ 1999. године. Како објашњавате да се тада ћутало, а сада се против Русије покрећу готово застрашујуће иницијативе и ужасна хајка која не укључује само живе него и одавно мртве, попут Достојевског?

Да подвучем да је невиђену антируску кампању, праву апотеозу расизма и ксенофобије, покренуо такозвани колективни Запад, који би желео да створи илузију да он јесте међународна заједница. Већина држава света се ипак није придружила русофобичној хистерији, упркос претњама и бахатим уценама. С тим у вези поставља се питање: а ко су судије?

Земље НАТО-а су 1999. године оправдавале агресију на Југославију, отпочету мимо Савета безбедности УН, хуманитарним разлозима, уз то не гнушајући се ни отворених лажи – сетимо се режираног убиства наводних цивила у селу Рачак. Ти исти западњаци, међутим, осам последњих година нису примећивали трагедију Донбаса, злочине украјинских националиста над цивилима. Ово више није само манифестација двоструких стандарда. Ово је право лице Запада као „империје лажи“. Иза лицемерних аргумената о „моралу“ крили су се и крију се веома прагматични, чак и приземни циљеви: Вашингтону и његовим сателитима нису потребне независне, суверене земље које нису спремне да одустану од својих националних интереса, својег самопоштовања. Дакле, Косово је изабрано као „анти-Србија“, Украјина као „анти-Русија“.

У оквиру ових напора Запада одржана је и специјална хитна седница Генералне скупштине УН на којој је усвојена и резолуција. Реците нам како гледате на ту седницу, на понашање појединих земаља, али и на одлуку Србије да подржи ту резолуцију?

Ова резолуција Генералне скупштине УН је једна антируска резолуција. Њена садржина не одговара реалности ни у ком смислу. Што се тиче става Србије и наших односа, они су пријатељски и братски, што је суштина. Ти односи су прожети поверењем на свим нивоима, и то је најважније. Ми смо стварно разочарани, то је истина, али међу пријатељима се увек мора говорити истина, а посебно сада. Разочарани јесмо, али с друге стране знамо и шта Срби мисле и шта Вашингтон и њихови савезници раде, како су прикупили гласове. У овом случају, као и у неким ранијим случајевима, када је у питању била Југославија, на пример, они су поступали изван граница нормалног понашања. Уз преваре, притиске, укључујући и економске, и застрашивање држава. Разумем да су захваљујући томе и могли да сакупе такву већину гласова, али то је проблем. Можда и највећи. Иако та резолуција није обавезујућег карактера, усвајање на такав начин резолуције која није истинита по свом садржају је поткопавање и ударац за саме УН, а нама је стало до те организације, за разлику од Запада који тражи за себе право да не живи по међународном праву, односно Повељи УН, него по ad hoc правилима која сами измишљају. Њима је у интересу сваки ударац који се УН нанесе усвајањем таквих резолуција и то је сасвим у складу с њиховим циљевима. И за Србију су УН веома важне, пре свега због питања од највећег значаја за вашу земљу. Мислим на Косово и решавање овог питања у Савету безбедности УН, а Русија је, као стална чланица, ту изузетно значајна.

Подсетио бих вас и на наш нацрт резолуције о хуманитарној ситуацији у Украјини, који смо предложили без икакве политизације, само као основ резолуције којoм би се омогућила нормална активност међународних хуманитарних институција у Украјини. Та резолуција је одбијена, а наш представник у УН Василиј Небензја је на врло јасан начин указао против чега су они који су је одбили – спречавања хуманитарне кризе и прекида ватре.

Да ли је то попут одбијања руских резолуција у УН о осуди нацизма?

Нема двојбе. И с обзиром на кризу у Украјини и понашање Запада, они су у ствари штитили нацизам. Имајући на уму неонацизам у Украјини и њено претварање у прву линију фронта против Русије.

Стиче се утисак да је резолуција доста ублажена у односу на првобитну форму. Реч „осуђујемо“ замењена је речју „жалимо“, на пример. Да ли мислите да је на тај начин она учињена прихватљивом за што више држава, те да је више симбол антируске политике него што она то по својој суштини јесте?

У тој резолуцији је све измишљено, јер ово није агресија и, ако постоји жеља да УН дају озбиљну и објективну оцену ситуације у Украјини, мора да се погледа уназад, најмање до 2014, иако је развој садашње ситуације почео још раније, од самог распада СССР-а, када је украјински национализам добио крила. Наравно, тада још није било таквих напетости, такве оштрине, такве мржње према руском народу, која се потпуно отворено испољава од 2014, након државног удара, када неонацисти и радикални националисти преузимају власт. Запад се понаша као да ситуације у Донбасу није ни било и као да је рат почео 24. фебруара, када је председник Русије донео одлуку о почетку специјалне операције, што је била једина опција за нас после више истрајних политичких и дипломатских напора који су само ударили у западни зид, без икакве конструктивне реакције и разумевања. Једина опција да се осмогодишњи рат управо заврши. Дакле, овај документ уопште не одговара реалном стању. То ублажавање није важно, али могуће је да је то урађено да би се неким земљама олакшало да дају свој глас. Али гласове су добили, поновићу још једном, као резултат притиска, коришћењем свих могућих средстава.

НАТО лобисти у Србији често износе аргумент да је Русија гласала за санкције против СР Југославије 1992, 1998. године. Да ли је могуће тиме оправдавати садашње евентуално приклањање Србије санкцијама

против Русије?

Одговорићу овако: наша држава се од тада потпуно променила у сваком смислу.

Исто тако, представници Кијева тврде да је Украјина осудила НАТО агресију на СРЈ 1999. године. Да ли је и то била другачија држава од ове данашње?

Ако данашња држава Украјина сматра да јој је најважнији циљ да постане чланица НАТО-а, онда она тешко да је могла задржати став осуде НАТО агресије 1999. То значи да је она своју политику и визију потпуно променила у сваком погледу. Ако је окренута према НАТО-у, онда, очигледно, у пуној мери подржава ставове алијансе и њено деловање.

Која би за Русију била црвена линија коју Србија никако не би смела да пређе? Да ли је то евентуално увођење санкција? Како би Русија реаговала у том случају?

Пре свега желим да кажем, као што сам и раније наглашавао, да је наш принципијелан став, политичка визија и начин размишљања да ми не цртамо никакве црвене линије. Полазимо од тога да свака држава мора без спољног притиска и наметања, било од стране Русије, било од стране Запада, да одлучује о свом ставу. Нама је најдража сарадња без икаквих притисака, ограничења и црвених линија. Ми желимо да сарађујемо у духу поверења, када се јасно зна став и када се тај став зна унапред.

Што се Србије тиче, стварно, ни на једном нивоу никада ништа нисмо условљавали или цртали некакве линије. Сада се високо оцењује чињеница да Србија није подржала санкције и надамо се, на основу изјава председника Вучића, али и односа и расположења народа, да се то неће мењати, без обзира на невероватне притиске. Не бих волео да говорим сада шта би било у хипотетичком случају када би Србија пристала да подржи те санкције, јер смо уверени да се то неће догодити.

Свака земља ЕУ која је подржала санкције, мада и међу њима постоје разлике у односу на Русију, осећа негативне, да не кажем катастрофалне последице те одлуке. Видите каква су сада економска и социјална ситуација у Европи.

Колико је Русија у могућности да помогне Србији да се одупре тим притисцима?

Пре свега, одбијање санкција Србији даје могућност развоја односа и сарадње с Русијом без прекида и препрека, што је веома важно и за економију и за одржавање нивоа развоја који је Србија остварила последњих година. Економски развој и побољшање развоја у друштвеној сфери су најважнији. Неприхватање санкција веома се високо цени у Русији и нама је ова подршка врло важна у моралном смислу. За почетак, од Србије се, за разлику од ЕУ, не тражи промена начина плаћања за испоруке руског гаса. Наравно, разумљиво је да ће бити нових уговора, укључујући и у сфери енергетике. То је ствар одговарајућих институција и структура, и не бих сада улазио у то, јер је то изван мојих одговорности.

Што се тиче регионалне ситуације, свака нестабилност ширих димензија несумњиво има одјека и на Балкану, који је још доста нестабилан, пре свега у покрајини Косово и Метохија и у Босни и Херцеговини, па и у Црној Гори. Ми у овом периоду тешкоћа и тензија на међународном плану настављамо да пратимо и дешавања у региону. Нисмо одустали. Велика је грешка ако неки мисле да Русији сада није стало до тога. Ради се о проблемима пријатељског народа и увек нам је стало без обзира на то каква је ситуација наших односа са Западом. Став Русије о косовском питању остаје непромењен. Изазива забринутост то да Србима на Косову и Метохији не дају право да гласају, што је неотуђиво право без дискусије. Снаге у Приштини и Запад, који стоји иза њих, и даље траже од Београда признање тзв. независности Косова. Покушава се да се уништи дејтонска Република Српска, тј. Република Српска која има капацитете и овлашћења према споразуму из Дејтона, као и специјалне односе са Србијом. Полазимо од тога да постоје искушења да се садашња ситуација искористи да се та питања реше на западни начин на штету српског народа где год да живи.

Вратимо се на Украјину. Како видите развој ситуације на фронту? Може ли се сукоб окончати у скоријем року? Верујете ли у могућност дипломатског решења сукоба, или мислите да ће Русија морати да „иде до краја“ и потпуно војно порази Кијев?

Руска специјална војна операција наставља се строго у складу са задацима које је поставио врховни командант Владимир Путин. Генералштаб је 25. марта саопштио да је план прве фазе операције углавном спроведен. Из очигледних разлога, рокови спровођења наредних фаза нису обелодањени.

Заинтересована за што бржи повратак Украјине миру, Русија је одмах прихватила предлог да се почну преговори. Али они не напредују лако због крајње недоследног понашања украјинске стране. Може се претпоставити да Вашингтон непрестано опомиње Кијев, полазећи од принципа „што горе, то боље“. Земље НАТО-а настављају да „пумпају“ Украјину оружјем. У чијим рукама могу да заврше стотине преносних противваздушних и противтенковских ракетних комплекса, који представљају озбиљну претњу по цивилно ваздухопловство и копнене објекте, само Бог зна.

Рачунамо да ће Кијев пронаћи политичку вољу да испуни своје обавезе сходно међународном хуманитарном праву. За почетак, да договори режим хуманитарних коридора и хуманитарног приступа, који би украјинска страна поштовала „на терену“. За сада, авај, видимо како украјинска војска и „национални батаљони“ користе цивиле као „живи штит“, постављају тешку артиљерију уза зидове болница, школа, вртића, опремају позиције у стамбеним зградама и користе забрањену фосфорну муницију и касетне бомбе.

Јасно је да је украјинско друштво дубоко подељено и да у њему постоји снажан, условно речено, „проруски фактор“, снажан „антируски“, али и да је између њих доста оних који би се могли назвати „неопредељенима“. Да ли у будућности може доћи до помирења у Украјини, али и с Русијом и руским народом уопште?

Пре свега, да истакнем да никада нисмо били у непријатељству са украјинским народом. Деловање Русије је усмерено искључиво против агресивне војне машинерије Кијева, против неонацистичке идеологије која је тамо наметнута уз широку подршку споља. Руководство Украјине је дуги низ година водило „крсташки рат“ против свега руског, од језика и културе до медија. Украјински листови, телевизије, политичке партије, које су се залагале за демократизацију унутар Украјине и поновно успостављање конструктивног дијалога са Москвом, такође су биле забрањене или ограничене.

Денацификација, између осталог, предвиђа обнављање права и слобода, укључујући приступ информацијама, као и забрану глорификације нацистичке Немачке, одговорност присталица неонацистичке идеологије и пракси у Украјини последњих година, организатора и извођача ратних злочина. Украјинско друштво, дезоријентисано од стране русофоба, мора да сазна истину о злоделима кијевског режима, специјалних служби и „националних батаљона“, о опасним биолошким експериментима који су се у Украјини изводили по налогу Американаца, о плановима за војно освајање Донбаса и о тајним припремама у војнонуклеарној сфери. Да се упозна са раскринканим материјалима о наводним руским ударима на цивилну инфраструктуру и цивиле. Да види да Русија активно испоручује Украјини хуманитарну помоћ, обнавља нормалан живот.

Убеђен сам да су вековне везе између руског и украјинског народа јаче од било каквих вештачких препрека које су западњаци подигли у Украјини након распада Совјетског Савеза.

Да ли су Русија и Кина данас

јединствене у борби за нови и праведнији светски поредак? Какав би тај „нови свет“ требало да буде и да ли је он уопште могућ?

Русија и Кина, као сталне чланице СБ УН, имају посебну одговорност за јачање међународне безбедности. Захвални смо нашим партнерима у Пекингу на доследној посвећености међународном праву, принципима фер конкуренције у привреди и идеалима културне разноликости. На овом тешком али правилном путу имамо много истомишљеника. Биће их све више: Запад, прелазећи све замисливе границе права и морала, да би задржао глобалну доминацију, дискредитује сам себе.

Намеравамо да идемо ка истински праведном полицентричном светском поретку. Његови стубови би и даље били централна улога УН, стриктно поштовање међународно-правних начела утврђених у Повељи УН, узајамно корисна сарадња држава заснована на балансу интереса, тражење заједничких одговора на глобалне изазове, од пандемије ковида 19 и климатских промена до превазилажења сиромаштва и борбе против тероризма. У таквом свету и за државе и за њихове држављане биће створени услови за мирно решавање спорова, побољшање благостања и очување културног идентитета.

Како видите садашњу ситуацију у самој Русији? У медијима се истиче да постоји некакво либерално језгро и у Русији које се противи овој операцији и председнику Путину. Колики је њихов истински значај у руском друштву?

Ситуација у Русији је мирна. Економија несметано функционише, прилагођавајући се новој реалности. Наставићемо да водимо рачуна о социјалним обавезама државе, покрећемо нове механизме подршке грађана, јачамо наш научни и технолошки суверенитет, развијамо пољопривреду и индустрију, продубљујемо спољнотрговинске везе. Овде наглашавам да санкциона грозница САД и ЕУ није захватила земље које представљају најперспективнији део глобалне економије. Никакве изолације Русије нема и не може бити. Имамо многобројне партнере.

Политику председника Владимира Путина подржава, према анкетама, више од 70 одсто становништва. Свим људима, који разумно мисле, очигледно је фарисејство Вашингтона и њему подређених престоница ЕУ, потпуна деградација западних вредности демократије, хуманизма, владавине права и неповредивости приватне својине. Очигледан је цинизам настојања америчких елита и елита ЕУ да прекроје историју Другог светског рата, рушећи споменике совјетским војницима који су ослободили Европу од нацизма. Данас се на то надовезују непријатељски покушаји да се укину руска култура, наука и спорт, а истовремено и држављани наше земље, сви људи који говоре руски. Због тога прозападни активисти губе своје позиције.

Наравно, Запад неће престати да улаже напоре да подели руско друштво: навикли су да верују да се све купује и продаје. Међутим, то није случај. Сигуран сам да ће само јачати грађанска солидарност и спремност нашег народа да брани право да буде и остане Русија. Русија је кроз своју хиљадугодишњу историју више пута доказала да је наша ствар праведна. Доказаће и сада.      

[/restrict]