UVERENI SMO DA SRBIJA NEĆE UVODITI SANKCIJE RUSIJI

RAZGOVARAO – FILIP RODIĆ
FOTOGRAFIJE – MILAN TIMOTIĆ

AMBASADOR RUSKE FEDERACIJE ALEKSANDAR BOCAN-HARČENKO

S ambasadorom Ruske Federacije Aleksandrom Bocan- -Harčenkom razgovarali smo o odnosima Srbije i Rusije u okolnostima sukoba u Ukrajini, kao i o samom ratu na istoku Evrope i njegovom uticaju na sveukupno stanje u svetu

Rusija veoma ceni odluku Srbije da ne podrži sankcije koje joj je kolektivni Zapad uveo zbog specijalne operacije u Ukrajini i uvereni smo da će se Beograd držati tog stava i u budućnosti – rekao je u intervjuu za „Pečat“ ambasador Ruske Federacije Aleksandar Bocan-Harčenko, ističući da su u Moskvi svesni snažnih pritisaka koji se u tom smislu vrše na Srbiju, ali i raspoloženja srpskog naroda. Ističe i da Rusija odavno više nije ista ona zemlja koja je početkom devedesetih podržavala uvođenje sankcija Saveznoj Republici Jugoslaviji. [restrict]

Vaša ekselencijo, mnogi i u Rusiji i u svetu smatraju da je u Ukrajini trebalo intervenisati još 2014, a ne čekati osam godina. Možete li nam objasniti zašto do toga nije došlo? Da li je Rusija sada bila primorana na ovu operaciju i čime?

Od 2014. godine Rusija se dosledno zalagala za diplomatsko rešenje u Ukrajini. Pružala je Donbasu humanitarnu pomoć. Doprinela je razrađivanju Minskih sporazuma iz 2015. godine, koje su odobrile strane u sukobu, Kijev, Donjeck i Lugansk, a zatim i Savet bezbednosti UN. Kijevski režim je, međutim, sabotirao sprovođenje svojih obaveza. Izvodio je zločinačke akcije protiv stanovnika Donbasa, organizovao društveno-ekonomsku, vodnu i saobraćajnu blokadu regiona. Povlađivanje Zapada tome je imalo jedan jedini cilj – da se Ukrajina pretvori u agresivnu „anti-Rusiju“, teren za stvaranje realnih pretnji po bezbednost naše zemlje. Situacija je počela da se pooštrava od kraja prošle godine, a do posebno naglog pooštravanja je došlo u februaru. Ukrajinska strana je koncentrisala 120.000 vojnika na kontakt liniji. Pojačala je granatiranje DNR i LNR. Zemlje NATO-a su višestruko povećale isporuke naoružanja, uključujući i ofanzivno, i municije. U Kijevu su počeli da razmatraju scenario nasilnog zauzimanja republika Donbasa. Da dodam ovde da su sada u našim rukama i dokumenta koja potvrđuju postojanje takvih planova.

Naša upozorenja o opasnosti takvog razvoja događaja, kao i naše predloge da se utvrde pravno obavezujuće garancije nedeljivosti bezbednosti na evropskom kontinentu, Ukrajina i njeni zapadni pokrovitelji su odbacili sa izrazitim prezirom. Time su diplomatske mogućnosti, a i naše strpljenje bili iscrpljeni. Rusija je bila prinuđena da donese odluke o priznanju DNR i LNR i sprovođenju specijalne vojne operacije za njihovu zaštitu u skladu sa članom 51 glave VII Povelje UN i ugovorima o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći s ovim republikama. Da preciziram da je na samom početku operacije Kijevu predloženo da ne stupa u borbena dejstva, već da povuče svoje trupe s teritorije DNR i LNR. Ali ukrajinske vlasti to nisu želele.

Specijalna vojna operacija ima za cilj da kijevski režim zaustavi oružano nasilje i etnocid u Donbasu, kao i da se obezbede garancije vojno neutralnog statusa Ukrajine i nerazmeštanja na njenoj teritoriji vojne infrastrukture koja preti Rusiji. U skladu s naredbom vrhovnog komandanta Vladimira Putina, visokoprecizni udari se izvode isključivo po vojnim ciljevima, čini se sve što je moguće da se zaštite civili.

Vrlo je interesantno da kolektivni Zapad i NATO nisu bili osuđivani za svoje ratove, pomenimo sada samo nelegalnu agresiju na SRJ 1999. godine. Kako objašnjavate da se tada ćutalo, a sada se protiv Rusije pokreću gotovo zastrašujuće inicijative i užasna hajka koja ne uključuje samo žive nego i odavno mrtve, poput Dostojevskog?

Da podvučem da je neviđenu antirusku kampanju, pravu apoteozu rasizma i ksenofobije, pokrenuo takozvani kolektivni Zapad, koji bi želeo da stvori iluziju da on jeste međunarodna zajednica. Većina država sveta se ipak nije pridružila rusofobičnoj histeriji, uprkos pretnjama i bahatim ucenama. S tim u vezi postavlja se pitanje: a ko su sudije?

Zemlje NATO-a su 1999. godine opravdavale agresiju na Jugoslaviju, otpočetu mimo Saveta bezbednosti UN, humanitarnim razlozima, uz to ne gnušajući se ni otvorenih laži – setimo se režiranog ubistva navodnih civila u selu Račak. Ti isti zapadnjaci, međutim, osam poslednjih godina nisu primećivali tragediju Donbasa, zločine ukrajinskih nacionalista nad civilima. Ovo više nije samo manifestacija dvostrukih standarda. Ovo je pravo lice Zapada kao „imperije laži“. Iza licemernih argumenata o „moralu“ krili su se i kriju se veoma pragmatični, čak i prizemni ciljevi: Vašingtonu i njegovim satelitima nisu potrebne nezavisne, suverene zemlje koje nisu spremne da odustanu od svojih nacionalnih interesa, svojeg samopoštovanja. Dakle, Kosovo je izabrano kao „anti-Srbija“, Ukrajina kao „anti-Rusija“.

U okviru ovih napora Zapada održana je i specijalna hitna sednica Generalne skupštine UN na kojoj je usvojena i rezolucija. Recite nam kako gledate na tu sednicu, na ponašanje pojedinih zemalja, ali i na odluku Srbije da podrži tu rezoluciju?

Ova rezolucija Generalne skupštine UN je jedna antiruska rezolucija. Njena sadržina ne odgovara realnosti ni u kom smislu. Što se tiče stava Srbije i naših odnosa, oni su prijateljski i bratski, što je suština. Ti odnosi su prožeti poverenjem na svim nivoima, i to je najvažnije. Mi smo stvarno razočarani, to je istina, ali među prijateljima se uvek mora govoriti istina, a posebno sada. Razočarani jesmo, ali s druge strane znamo i šta Srbi misle i šta Vašington i njihovi saveznici rade, kako su prikupili glasove. U ovom slučaju, kao i u nekim ranijim slučajevima, kada je u pitanju bila Jugoslavija, na primer, oni su postupali izvan granica normalnog ponašanja. Uz prevare, pritiske, uključujući i ekonomske, i zastrašivanje država. Razumem da su zahvaljujući tome i mogli da sakupe takvu većinu glasova, ali to je problem. Možda i najveći. Iako ta rezolucija nije obavezujućeg karaktera, usvajanje na takav način rezolucije koja nije istinita po svom sadržaju je potkopavanje i udarac za same UN, a nama je stalo do te organizacije, za razliku od Zapada koji traži za sebe pravo da ne živi po međunarodnom pravu, odnosno Povelji UN, nego po ad hoc pravilima koja sami izmišljaju. Njima je u interesu svaki udarac koji se UN nanese usvajanjem takvih rezolucija i to je sasvim u skladu s njihovim ciljevima. I za Srbiju su UN veoma važne, pre svega zbog pitanja od najvećeg značaja za vašu zemlju. Mislim na Kosovo i rešavanje ovog pitanja u Savetu bezbednosti UN, a Rusija je, kao stalna članica, tu izuzetno značajna.

Podsetio bih vas i na naš nacrt rezolucije o humanitarnoj situaciji u Ukrajini, koji smo predložili bez ikakve politizacije, samo kao osnov rezolucije kojom bi se omogućila normalna aktivnost međunarodnih humanitarnih institucija u Ukrajini. Ta rezolucija je odbijena, a naš predstavnik u UN Vasilij Nebenzja je na vrlo jasan način ukazao protiv čega su oni koji su je odbili – sprečavanja humanitarne krize i prekida vatre.

Da li je to poput odbijanja ruskih rezolucija u UN o osudi nacizma?

Nema dvojbe. I s obzirom na krizu u Ukrajini i ponašanje Zapada, oni su u stvari štitili nacizam. Imajući na umu neonacizam u Ukrajini i njeno pretvaranje u prvu liniju fronta protiv Rusije.

Stiče se utisak da je rezolucija dosta ublažena u odnosu na prvobitnu formu. Reč „osuđujemo“ zamenjena je rečju „žalimo“, na primer. Da li mislite da je na taj način ona učinjena prihvatljivom za što više država, te da je više simbol antiruske politike nego što ona to po svojoj suštini jeste?

U toj rezoluciji je sve izmišljeno, jer ovo nije agresija i, ako postoji želja da UN daju ozbiljnu i objektivnu ocenu situacije u Ukrajini, mora da se pogleda unazad, najmanje do 2014, iako je razvoj sadašnje situacije počeo još ranije, od samog raspada SSSR-a, kada je ukrajinski nacionalizam dobio krila. Naravno, tada još nije bilo takvih napetosti, takve oštrine, takve mržnje prema ruskom narodu, koja se potpuno otvoreno ispoljava od 2014, nakon državnog udara, kada neonacisti i radikalni nacionalisti preuzimaju vlast. Zapad se ponaša kao da situacije u Donbasu nije ni bilo i kao da je rat počeo 24. februara, kada je predsednik Rusije doneo odluku o početku specijalne operacije, što je bila jedina opcija za nas posle više istrajnih političkih i diplomatskih napora koji su samo udarili u zapadni zid, bez ikakve konstruktivne reakcije i razumevanja. Jedina opcija da se osmogodišnji rat upravo završi. Dakle, ovaj dokument uopšte ne odgovara realnom stanju. To ublažavanje nije važno, ali moguće je da je to urađeno da bi se nekim zemljama olakšalo da daju svoj glas. Ali glasove su dobili, ponoviću još jednom, kao rezultat pritiska, korišćenjem svih mogućih sredstava.

NATO lobisti u Srbiji često iznose argument da je Rusija glasala za sankcije protiv SR Jugoslavije 1992, 1998. godine. Da li je moguće time opravdavati sadašnje eventualno priklanjanje Srbije sankcijama

protiv Rusije?

Odgovoriću ovako: naša država se od tada potpuno promenila u svakom smislu.

Isto tako, predstavnici Kijeva tvrde da je Ukrajina osudila NATO agresiju na SRJ 1999. godine. Da li je i to bila drugačija država od ove današnje?

Ako današnja država Ukrajina smatra da joj je najvažniji cilj da postane članica NATO-a, onda ona teško da je mogla zadržati stav osude NATO agresije 1999. To znači da je ona svoju politiku i viziju potpuno promenila u svakom pogledu. Ako je okrenuta prema NATO-u, onda, očigledno, u punoj meri podržava stavove alijanse i njeno delovanje.

Koja bi za Rusiju bila crvena linija koju Srbija nikako ne bi smela da pređe? Da li je to eventualno uvođenje sankcija? Kako bi Rusija reagovala u tom slučaju?

Pre svega želim da kažem, kao što sam i ranije naglašavao, da je naš principijelan stav, politička vizija i način razmišljanja da mi ne crtamo nikakve crvene linije. Polazimo od toga da svaka država mora bez spoljnog pritiska i nametanja, bilo od strane Rusije, bilo od strane Zapada, da odlučuje o svom stavu. Nama je najdraža saradnja bez ikakvih pritisaka, ograničenja i crvenih linija. Mi želimo da sarađujemo u duhu poverenja, kada se jasno zna stav i kada se taj stav zna unapred.

Što se Srbije tiče, stvarno, ni na jednom nivou nikada ništa nismo uslovljavali ili crtali nekakve linije. Sada se visoko ocenjuje činjenica da Srbija nije podržala sankcije i nadamo se, na osnovu izjava predsednika Vučića, ali i odnosa i raspoloženja naroda, da se to neće menjati, bez obzira na neverovatne pritiske. Ne bih voleo da govorim sada šta bi bilo u hipotetičkom slučaju kada bi Srbija pristala da podrži te sankcije, jer smo uvereni da se to neće dogoditi.

Svaka zemlja EU koja je podržala sankcije, mada i među njima postoje razlike u odnosu na Rusiju, oseća negativne, da ne kažem katastrofalne posledice te odluke. Vidite kakva su sada ekonomska i socijalna situacija u Evropi.

Koliko je Rusija u mogućnosti da pomogne Srbiji da se odupre tim pritiscima?

Pre svega, odbijanje sankcija Srbiji daje mogućnost razvoja odnosa i saradnje s Rusijom bez prekida i prepreka, što je veoma važno i za ekonomiju i za održavanje nivoa razvoja koji je Srbija ostvarila poslednjih godina. Ekonomski razvoj i poboljšanje razvoja u društvenoj sferi su najvažniji. Neprihvatanje sankcija veoma se visoko ceni u Rusiji i nama je ova podrška vrlo važna u moralnom smislu. Za početak, od Srbije se, za razliku od EU, ne traži promena načina plaćanja za isporuke ruskog gasa. Naravno, razumljivo je da će biti novih ugovora, uključujući i u sferi energetike. To je stvar odgovarajućih institucija i struktura, i ne bih sada ulazio u to, jer je to izvan mojih odgovornosti.

Što se tiče regionalne situacije, svaka nestabilnost širih dimenzija nesumnjivo ima odjeka i na Balkanu, koji je još dosta nestabilan, pre svega u pokrajini Kosovo i Metohija i u Bosni i Hercegovini, pa i u Crnoj Gori. Mi u ovom periodu teškoća i tenzija na međunarodnom planu nastavljamo da pratimo i dešavanja u regionu. Nismo odustali. Velika je greška ako neki misle da Rusiji sada nije stalo do toga. Radi se o problemima prijateljskog naroda i uvek nam je stalo bez obzira na to kakva je situacija naših odnosa sa Zapadom. Stav Rusije o kosovskom pitanju ostaje nepromenjen. Izaziva zabrinutost to da Srbima na Kosovu i Metohiji ne daju pravo da glasaju, što je neotuđivo pravo bez diskusije. Snage u Prištini i Zapad, koji stoji iza njih, i dalje traže od Beograda priznanje tzv. nezavisnosti Kosova. Pokušava se da se uništi dejtonska Republika Srpska, tj. Republika Srpska koja ima kapacitete i ovlašćenja prema sporazumu iz Dejtona, kao i specijalne odnose sa Srbijom. Polazimo od toga da postoje iskušenja da se sadašnja situacija iskoristi da se ta pitanja reše na zapadni način na štetu srpskog naroda gde god da živi.

Vratimo se na Ukrajinu. Kako vidite razvoj situacije na frontu? Može li se sukob okončati u skorijem roku? Verujete li u mogućnost diplomatskog rešenja sukoba, ili mislite da će Rusija morati da „ide do kraja“ i potpuno vojno porazi Kijev?

Ruska specijalna vojna operacija nastavlja se strogo u skladu sa zadacima koje je postavio vrhovni komandant Vladimir Putin. Generalštab je 25. marta saopštio da je plan prve faze operacije uglavnom sproveden. Iz očiglednih razloga, rokovi sprovođenja narednih faza nisu obelodanjeni.

Zainteresovana za što brži povratak Ukrajine miru, Rusija je odmah prihvatila predlog da se počnu pregovori. Ali oni ne napreduju lako zbog krajnje nedoslednog ponašanja ukrajinske strane. Može se pretpostaviti da Vašington neprestano opominje Kijev, polazeći od principa „što gore, to bolje“. Zemlje NATO-a nastavljaju da „pumpaju“ Ukrajinu oružjem. U čijim rukama mogu da završe stotine prenosnih protivvazdušnih i protivtenkovskih raketnih kompleksa, koji predstavljaju ozbiljnu pretnju po civilno vazduhoplovstvo i kopnene objekte, samo Bog zna.

Računamo da će Kijev pronaći političku volju da ispuni svoje obaveze shodno međunarodnom humanitarnom pravu. Za početak, da dogovori režim humanitarnih koridora i humanitarnog pristupa, koji bi ukrajinska strana poštovala „na terenu“. Za sada, avaj, vidimo kako ukrajinska vojska i „nacionalni bataljoni“ koriste civile kao „živi štit“, postavljaju tešku artiljeriju uza zidove bolnica, škola, vrtića, opremaju pozicije u stambenim zgradama i koriste zabranjenu fosfornu municiju i kasetne bombe.

Jasno je da je ukrajinsko društvo duboko podeljeno i da u njemu postoji snažan, uslovno rečeno, „proruski faktor“, snažan „antiruski“, ali i da je između njih dosta onih koji bi se mogli nazvati „neopredeljenima“. Da li u budućnosti može doći do pomirenja u Ukrajini, ali i s Rusijom i ruskim narodom uopšte?

Pre svega, da istaknem da nikada nismo bili u neprijateljstvu sa ukrajinskim narodom. Delovanje Rusije je usmereno isključivo protiv agresivne vojne mašinerije Kijeva, protiv neonacističke ideologije koja je tamo nametnuta uz široku podršku spolja. Rukovodstvo Ukrajine je dugi niz godina vodilo „krstaški rat“ protiv svega ruskog, od jezika i kulture do medija. Ukrajinski listovi, televizije, političke partije, koje su se zalagale za demokratizaciju unutar Ukrajine i ponovno uspostavljanje konstruktivnog dijaloga sa Moskvom, takođe su bile zabranjene ili ograničene.

Denacifikacija, između ostalog, predviđa obnavljanje prava i sloboda, uključujući pristup informacijama, kao i zabranu glorifikacije nacističke Nemačke, odgovornost pristalica neonacističke ideologije i praksi u Ukrajini poslednjih godina, organizatora i izvođača ratnih zločina. Ukrajinsko društvo, dezorijentisano od strane rusofoba, mora da sazna istinu o zlodelima kijevskog režima, specijalnih službi i „nacionalnih bataljona“, o opasnim biološkim eksperimentima koji su se u Ukrajini izvodili po nalogu Amerikanaca, o planovima za vojno osvajanje Donbasa i o tajnim pripremama u vojnonuklearnoj sferi. Da se upozna sa raskrinkanim materijalima o navodnim ruskim udarima na civilnu infrastrukturu i civile. Da vidi da Rusija aktivno isporučuje Ukrajini humanitarnu pomoć, obnavlja normalan život.

Ubeđen sam da su vekovne veze između ruskog i ukrajinskog naroda jače od bilo kakvih veštačkih prepreka koje su zapadnjaci podigli u Ukrajini nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Da li su Rusija i Kina danas

jedinstvene u borbi za novi i pravedniji svetski poredak? Kakav bi taj „novi svet“ trebalo da bude i da li je on uopšte moguć?

Rusija i Kina, kao stalne članice SB UN, imaju posebnu odgovornost za jačanje međunarodne bezbednosti. Zahvalni smo našim partnerima u Pekingu na doslednoj posvećenosti međunarodnom pravu, principima fer konkurencije u privredi i idealima kulturne raznolikosti. Na ovom teškom ali pravilnom putu imamo mnogo istomišljenika. Biće ih sve više: Zapad, prelazeći sve zamislive granice prava i morala, da bi zadržao globalnu dominaciju, diskredituje sam sebe.

Nameravamo da idemo ka istinski pravednom policentričnom svetskom poretku. Njegovi stubovi bi i dalje bili centralna uloga UN, striktno poštovanje međunarodno-pravnih načela utvrđenih u Povelji UN, uzajamno korisna saradnja država zasnovana na balansu interesa, traženje zajedničkih odgovora na globalne izazove, od pandemije kovida 19 i klimatskih promena do prevazilaženja siromaštva i borbe protiv terorizma. U takvom svetu i za države i za njihove državljane biće stvoreni uslovi za mirno rešavanje sporova, poboljšanje blagostanja i očuvanje kulturnog identiteta.

Kako vidite sadašnju situaciju u samoj Rusiji? U medijima se ističe da postoji nekakvo liberalno jezgro i u Rusiji koje se protivi ovoj operaciji i predsedniku Putinu. Koliki je njihov istinski značaj u ruskom društvu?

Situacija u Rusiji je mirna. Ekonomija nesmetano funkcioniše, prilagođavajući se novoj realnosti. Nastavićemo da vodimo računa o socijalnim obavezama države, pokrećemo nove mehanizme podrške građana, jačamo naš naučni i tehnološki suverenitet, razvijamo poljoprivredu i industriju, produbljujemo spoljnotrgovinske veze. Ovde naglašavam da sankciona groznica SAD i EU nije zahvatila zemlje koje predstavljaju najperspektivniji deo globalne ekonomije. Nikakve izolacije Rusije nema i ne može biti. Imamo mnogobrojne partnere.

Politiku predsednika Vladimira Putina podržava, prema anketama, više od 70 odsto stanovništva. Svim ljudima, koji razumno misle, očigledno je farisejstvo Vašingtona i njemu podređenih prestonica EU, potpuna degradacija zapadnih vrednosti demokratije, humanizma, vladavine prava i nepovredivosti privatne svojine. Očigledan je cinizam nastojanja američkih elita i elita EU da prekroje istoriju Drugog svetskog rata, rušeći spomenike sovjetskim vojnicima koji su oslobodili Evropu od nacizma. Danas se na to nadovezuju neprijateljski pokušaji da se ukinu ruska kultura, nauka i sport, a istovremeno i državljani naše zemlje, svi ljudi koji govore ruski. Zbog toga prozapadni aktivisti gube svoje pozicije.

Naravno, Zapad neće prestati da ulaže napore da podeli rusko društvo: navikli su da veruju da se sve kupuje i prodaje. Međutim, to nije slučaj. Siguran sam da će samo jačati građanska solidarnost i spremnost našeg naroda da brani pravo da bude i ostane Rusija. Rusija je kroz svoju hiljadugodišnju istoriju više puta dokazala da je naša stvar pravedna. Dokazaće i sada.      

[/restrict]