ПРОВЕТРАВАЊЕ

После 10 година владавине СНС жели још да влада. То мора и да заслужи

Српска напредна странка одлучила је да на парламентарне изборе 3. априла – који за сваку странку власти значе суд о ономе што је урадила – изађе у заклону неспорног угледа Данице Грујичић као прве на листи кандидата за посланике. Ако је СНС тиме дала оцену свог досадашњег рада, она није похвална чим на том симболичком првом месту није нико од оних коју су ту власт до сада спроводили. А ако именовање професорке Грујичић не представља пуки предизборни маневар скретања пажње с разних проблема, него залог политике каква ће се водити у периоду који је пред нама, онда Србија има чему да се понада ако 3. априла одлучи да настави да верује да ће је СНС одвести у бољу будућност.

[restrict]

АГРЕСИЈА И 5. ОКТОБАР Уосталом, да подсетимо на неколицину карактеристичних ставова које је Даница Грујичић изразила у недавном разговору за „Печат“, па ће бити сасвим јасно на шта мислимо: „Питам се како то да аутомобили или нека фабрика загађују животну средину (што није спорно), а агресија НАТО-а 1999. и бомбардовање рафинерије, испуштање најканцерогенијих материја у реке и земљу, или бомбардовање фабрике оружја када је највећа концентрација токсичних материја отишла у ваздух – за њих не представља проблем. Чак сам као лекар слушала да је осиромашени уранијум малтене користан… Пролази ера неолибералних активиста, организација и политике која је била актуелна пуних 30 година и која је под изговором борбе за људска права рушила многе режиме, мешала се у унутрашња питања држава широм света и подизала обојене револуције. Од Србије до Блиског истока, такве операције нису мимоишле ни Америку недавно. Ми то најбоље знамо јер смо били пилот-пројекат такве политике 5. октобра. Веровали смо тада сви, па и ја, да је дошло време промена и да се десио народ после једног ужасног периода за нашу земљу, а на крају смо схватили да су се десиле стране службе… Данас странке зелених у најмоћнијим државама Европе предводе људи који су бесрамно 1999. године агресијом починили екоцид на овим просторима, и уништили животну средину… Ако држава не одлучи да среди питање екологије, тим питањем ће се бавити стране државе и то верујем на начин који одговара њиховим интересима. Зато увек и у сваком питању морамо да покажемо суверенитет наше државе, да смо способни да сами решавамо наше проблеме… Покретати такав пројект као што је ’Рио Тинто’ недалеко од Дрине, и на земљи која је најплоднија и најздравија је погубно за тај крај… Нема више униполарног света и нема више једне велике силе од које зависи судбина планете. Наша срећа је што смо остварили и сачували најближе могуће односе с Русијом и Кином.“

ДЕСЕТ ГОДИНА А то нас пак доводи и до питања биланса досадашње десетогодишње владавине СНС-а, како у спољној, тако и у унутрашњој или економској политици.

Кренимо од бројева који би требало да су егзактни, па тиме, ваљда, и непристрасни.

Просечна плата је у Србији, за ових 10 СНС-ових година, према подацима Републичког завода за статистику, са 41.377 динара из 2012. године (37.976 у години пре тога) доспела до 69.136 динара у новембру 2021. Пораст је евидентан, али то не значи и да нам је стандард постао скоро дупло бољи, штавише, остали релевантни подаци остављају прилично контрадикторан утисак.

Укупни БДП Србије, тако, по наводима Светске банке, са 43,31 милијарде долара из 2012. најпре је пао на 39,66 милијарди 2015, да би до 2020. порастао на 59,96 милијарди – чиме смо напокон успели да превазиђемо ниво из 2008, пре избијања светске економске кризе, од 52,19 милијарди долара.

Истовремено, међутим, дуг је са скоро 16 милијарди долара из 2008, односно 30,54 одсто БДП-а, односно 2,181 долар по глави становника, скочио на 23 и по милијарде 2012 (3.282 долара по становнику), да би до 2020. досегао готово 31 милијарду долара, то јест просечно по 4.509 долара за свакога од нас. Процентуално у односу на БДП, са 30,54 одсто из 2008, преко 54,4 одсто 2012, дошли смо до 58,37 одсто 2020. Најгоре је било 2015 – 71,23 одсто.

Контекста ради, узмимо Пољску на пример, дуг је са 212 милијарди из 2008. скочио за нешто више од 50 одсто, на скоро 335 милијарди.

Нисмо, дакле, економски тигар, економско чудо невиђено још мање, али, ако је за утеху а нечим морамо и да се тешимо, нисмо ни пропали.

Нисмо ни признали самопроглашену независност Косова иако се то најављује свих ових 10 година. Али нисмо ни одустали од пута у Европску унију који подразумева признање самопроглашене независности Косова, иако нам се већ годинама појашњава да тамо нећемо бити примљени чак и ако то учинимо.

Најзначајнији успех, чија вредност никако не сме да буде потцењена, састоји се у опорављању војске која је у претходном периоду успешно била уништавана по важећим НАТО стандардима. Ово тим пре што војску од тих НАТО реформи опорављамо превасходно захваљујући помоћи из Русије, Кине и Белорусије.

Кад смо већ код тога, никакво оправдање, а поготово морално, не постоји за то што смо се придружили ЕУ санкцијама Белорусији. Тога треба да се стидимо. Док је за сваку похвалу што смо у постојећим околностима очували и унапредили односе с Русијом и Кином. И што ће председник Александар Вучић ускоро путовати у Иран.

Истовремено, ово не може, и не сме, да буде компензација за све бахатије понашање све бројнијих појединаца изашлих испод шињела актуелне власти. Док околност да снимке тог свог бахатог, а често и противзаконитог, понашања ноншалантно постављају и по друштвеним мрежама, и то без икаквих последица, додатно доприноси утиску да се осећају као да не подлежу било каквој контроли. Те се оправдано поставља питање шта још раде под дејством таквог осећања власти која слови за најмоћнији афродизијак, тим пре што су искушења у близини довољно обилних токова новца, засигурно, изузетна.

СВЕТСКИ ЕКОНОМСКИ ФОРУМ И тако даље. Хоћемо да кажемо да већ и овај летимични (и свакако непотпуни) преглед успеха и неуспеха 10 година актуелне власти наводи на закључак да се међу њеним најуверљивијим аргументима и даље налази дубоко укорењено, иначе потпуно оправдано, сазнање да су њени најистакнутији противници још гори.

Не само зато што је управо биланс њихове раније владавине створио све неопходне услове да се у СНС-у и Александру Вучићу угледају спасиоци, и то им не треба заборавити, већ и зато што би њихов повратак на власт значио и повратак оној политици потчињавања за чији се одлазак на ђубриште историје гласало 2012. године. Уосталом, већ је довољно тога речено о Мариники Тепић и њеном ставу да је у Сребреници извршен геноцид, са свим последицама по српски народ и државе (Републику Српску и Србију) који из тога треба да проистекну, као и о Здравку Поношу кога је, такорећи, амбасада САД поставила на место начелника Генералштаба Војске Србије да би он са те позиције обогаљивао нашу армију, јер био је „недвосмислен око стратешке опредељености српских оружаних снага ка уласку у Партнерство за мир и коначном учлањењу у НАТО“ („Викиликсова“ америчка дипломатска депеша бр. 06BELGRADE880).

Имајући пак то у виду, не чуди што је и данас Понош забрињавајуће неодређен у погледу евентуалног уласка Србије у НАТО, каже, „никад не реци никад“. Али чуди што они који су га кандидовали с таквим ставом – што подразумева и „никад не реци никад“ и за признање Косова које би у случају опредељивања за НАТО било неумитно – мисле да би он могао да победи.

ЧИСТКЕ И ПРОМЕНЕ А то нас доводи и до још једне важне дијагнозе резултата предстојећих избора. Наиме, успех (и неуспех) овакве политике поновног потчињавања неће бити производ заслуге њених носилаца, већ резултат промашаја актуелне власти.

Њој је, с друге стране, ако мисли да о(п)стане, а још и више ако при томе и Србији мисли добро, потребно озбиљно проветравање од кадрова који су се тамо окупили као хијене око лешине. Србија не сме да буде било чији плен, најзад, другу отаџбину немамо.

Председник Александар Вучић најавио је да у Српској напредној странци „неће бити чистке“, „а да ли ће бити великих промена, биће свакако и тога мора да буде“. Тако да сад само остаје да оне буду и спроведене, и то у сврхе које нису само предизборне… Уосталом, промене набоље су и најбољи начин за останак на власти.

[/restrict]