Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Кад год се у нашој војсци незаконито прислушкивало, ЦИА и МИ6 нису били далеко. И то је увек био знак лоших намера странаца према нашој држави
Контраобавештајцима је привукло пажњу то што су, између осталог, од њега тражили да им достави бројеве телефона официра на важним функцијама, посебно команданата. Он им је дао поверљиви телефонски именик, и они су се тиме одушевили.
ПРИПРЕМАЊЕ РАСПАДА Вероватно су већ тада имали начина да прислушкују наше официре, директно или преко своје агентуре. Очито, изучавали су наш официрски кадар како би утврдили ко им је наклоњен а ко није, и на кога се може извршити утицај ако им некада буде доступан.
Јер још од 1971. године и „Масовног покрета“ у Хрватској озбиљно су правили планове разбијања Југославије, а проценили су да то без шпијуна на високим позицијама у војсци није могуће учинити. Пред грађанске ратове и распад Југославије видело се да су у томе били успешни.
На пример, војску у Словенију, супротно тактичким нормама и без муниције, послао је генерал Петар Стипетић, оперативац 5. војне области, а касније високи командант и генерал у Хрватској војсци. Војну службу безбедности у 5. ВАК у Загребу водио је пуковник Имре Аготић, који је касније постао командант Збора народне гарде, злогласних „зенги“ у Хрватској, а у Загребу је пала комплетна сарадничка мрежа војне службе безбедности. И не само то, он је као безбедњак преко својих позиција међу пилотима организовао крађу и прелете ловачких авиона Миг-21. Командант РВ и ПВО ЈНА, генерал Антон Тус, однео је са собом највеће тајне ЈНА и постао Командант Главног стожера ХВ. Сви су они претходно врбовани и инструисани од западних обавештајних структура.
СЛУЧАЈ ПЕРИШИЋ Пред избијање оружане побуне на КиМ показало се да ЦИА има јаке позиције у нашем Генералштабу. И та „мала“ Југославија морала се разбити, а Србија распарчати. Нико не може тачно рећи када су те позиције створене, али припреме за деструкцију виделе су се још 1993. године, приликом доношења одлуке ко ће бити будући начелник Генералштаба, генерал Божидар Стевановић или генерал Момчило Перишић. Одлучила је магнетофонска трака незаконитог прислушкивања генерала Стевановића, коју је пред Високи савет одбране из Управе безбедности донео, тада пуковник, Александар Димитријевић.
Трака, за коју је Стевановић до краја живота тврдио да је монтирана, одлучила је да генерал Момчило Перишић постане начелник Генералштаба. На томе су ултимативно инсистирали црногорски представници, чији став је диктирао Мило Ђукановић. Он је већ увелико био у вези с обавештајцима ЦИА, с којима је заједно планирао разбијање државне заједнице са Србијом и осамостаљење Црне Горе.
Александар Димитријевић, који је донео фамозну траку, као најзаслужнији за постављење Перишића, постаје његова десна рука. Унапређен је у чин генерала и постављен за шефа војне контраобавештајне службе.
Како су те везе функционисале по плановима ЦИА, најбоље се види на једном примеру, када су познати НАТО лобиста генерал Благоје Граховац и генерал Димитријевић, по захтеву Мила Ђукановића, организовали тајни сусрет Момчила Перишића с тадашњим америчким изаслаником за Балкан Робертом Гелбардом, на америчком носачу авиона, где га је тајно пребацио хеликоптер МУП-а Црне Горе.
Касније је случајно откривено да је Управа безбедности ГШ којом је управљао генерал Димитријевић прислушкивала Команду РВ и ПВО у Земуну, посебно неке бројеве у Одељењу безбедности и Контраобавештајној групи РВ и ПВО. Избила је велика афера и сукоб између безбедњака две високе команде. Командант РВ и ПВО тражио је састанак с начелником ГШ, генералом Перишићем. Већ тада, на том састанку примедбе официра из РВ и ПВО биле су да је прислушкивање незаконито, да би високи официр из Управе безбедности рекао: „Одакле ви знате да је било незаконито“? И све је било јасно.
У то време начелник Генералштаба је одобравао примену тајних метода рада служби безбедности (а не суд као што је то данас). Значи, Перишић је одобрио да се КРВ и ПВО прислушкују, а Димитријевић је то реализовао.
Зашто? Коме је то требало? Имају ли везе с тим тајни контакти са ЦИА и НАТО-ом? Перишић је касније осуђен за кривично дело шпијунаже јер је тајна војна документа предавао Џону Дејвиду Нејбору, шефу ЦИА за Балкан.
Међутим, овде је важније нешто друго, што је и прави циљ прислушкивања и „насилног кадрирања“ у војсци – генерал Небојша Павковић и његови команданти из Приштинског корпуса тврде да их је јака деструкција из Генералштаба спречила да благовремено угуше оружану побуну на КиМ, где најчешће спомињу ову тројицу генерала.
Све то може да се дешава јер једно од најтежих кривичних дела, шпијунажу, претварамо у фарсу. Један капетан, метеоролог на аеродрому Батајница, за кривично дело шпијунаже осуђен је на 15 година затвора, а генерал, бивши начелник Генералштаба, на три године (првостепеном пресудом), а није тешко закључити ко је нанео већу штету држави.
ПОКУШАЈ ЗДРАВКА ПОНОША Недавно смо из изјаве Драгана Шутановца, бившег министра одбране, сазнали да је својевремено, док је био начелник Генералштаба, генерал Здравко Понош кренуо Перишићевим стопама – и он је донео одлуку да прислушкује.
Наводно, покушао је да у Генералштабу инсталира уређај за прислушкивање иако за то није имао никакав правни основ. Спречио га је Шутановац, и то је иницирало њихов сукоб који се завршио сменом Поноша, који евидентно није разумео да су ствари почеле да функционишу другачије, да ВБА више није у његовој надлежности, нити је он овлашћен да одлучи о прислушкивању, као што је то било у Перишићево време.
Углавном, Шутановац тврди да о томе постоје записници и изјаве, и да ВБА поседује све информације о тој афери.
Генерал Митар Ковач је изнео додатна сазнања која бацају сумњу на генерала Поноша. Он тврди да је Понош самовољно одузимао и давао службене телефоне официрима и сам доносио одлуке о набавкама телефона, као и опреме за прислушкивање. Веома је чудно да се начелник Генералштаба лично ангажовао око набавки и лично делио телефоне официрима, па их некима одузимао и додељивао другима. Није проблем да добар стручњак из наше или стране службе претвори ове телефоне у прислушна средства, ако је већ Понош био оптерећен прислушкивањем.
Сумње у прислушкивање истиче и храбри командант карауле „Кошаре“, пуковник Љубинко Ђурковић. Он каже да је Понош „имао уши свуда и да је попут радара пратио шта раде они које је доживљавао као противнике – знао је ко шта прича и ко шта ради“.
НАТО КУРСЕВИ Прави командант и војсковођа жели да зна шта се прича у туђем генералштабу, о ономе који прави планове да угрози његову војску и државу, а не да прислушкује своје официре и генерале. Међутим, о томе се и ради, Понош није ни војсковођа ни командант, јер он те вештине није савладао ни у теорији ни у пракси. Завршио је само основну војну академију и то техничку, а највећа јединица којом је командовао је вод. Све што је завршио након основне војне академије су НАТО курсеви. Школовао се у Краљевском колеџу за одбрамбене студије у Лондону (курс који траје 10 месеци), завршио је курс за више извршиоце у НАТО центру „Џорџ Маршал“ у Немачкој, и курс европске безбедности у Женеви.
По свему судећи, НАТО стручњаци су га још као потпуковника запазили као подесног и плански га припремали за будућег начелника Генералштаба наше војске. Лако су успели да га наметну иако апсолутно није испуњавао критеријуме за ту функцију. „Препоруку“ западних дипломата реализовао је Борис Тадић као председник Србије. Потпуно је јасно да су странци на Поноша остварили огроман утицај и да је био под њиховом стриктном контролом. Само месец дана након постављења отворио је Канцеларију НАТО-а у Генералштабу.
Можда је Понош на НАТО курсу „европске безбедности“ научио како се прислушкује на Западу. Данас се зна да су масовна незаконита прислушкивања правдали спречавањем тероризма. Уосталом, какве законе су они уважавали ако су прислушкивали чак и немачку канцеларку Ангелу Меркел.
ПРОМЕНА СТАЊА СВЕСТИ Из депеша „Викиликса“ види се да је Понош себи поставио за циљ да се Војска Србије „самоукине“, па да се прави некаква каква би одговарала НАТО-у, а знамо како је то драстично изгледало у пракси. Такође је рекао да „промена стања свести оружаних снага, нарочито официра, представља највећи изазов“. Зато је било потребно прислушкивање, и јака је сумња не само да је то покушао него и да јесте незаконито прислушкивао.
А када је у питању незаконито прислушкивање у нашој војсци, траг редовно води до ЦИА или МИ-6. Поноша и његове НАТО менторе мучило је питање како ће официри прихватити „самоукидање“ војске и како ће реаговати на одлуку о уласку Србије у НАТО након што је ова алијанса толико зла учинила нашем народу.
Ако је ишта знао о српској историји, српској војсци и официрима, Понош је морао бити забринут, па и уплашен. Можда је баш зато био толико нервозан и ушао у жесток сукоб са Шутановцем. Вероватно га је плашила могућност побуне официра, појава неког новог Аписа и неке нове Црне руке.
НАТО се пак плашио проруске оријентације официра јер им је сопствена пропаганда наметнула такво оптерећење. Извршили су селекцију и тријажу и прави кадровски „масакр“, али то није било довољно. Склонили су све који су свој патриотизам доказали у рату и све у које су сумњали да не мисле као и они, али ни то није било довољно. Поношеве истомишљенике међу официрима требало је тражити „микроскопом“. Зато је било потребно прислушкивање, да елиминишу и оне који су против њих а који су се притајили, и да од оних који их искрено подржавају брзим вођењем направе генерале и „команданте“.
РАЗЛОЗИ ЗА ОПРЕЗ Немамо разлога за бригу, али наше ВБА и ВОА увек имају разлога за опрез. Да није тако, тајне службе нам не би биле потребне.
То никако не значи да сада треба ићи у другу крајност и у параноју – да су сви наши официри школовани у иностранству шпијуни. Таман посла. Наши официри су одувек одлазили на разна школовања, преобуке, гађања, симпозијуме и друге научне скупове, радили у представништвима у иностранству или ишли као чланови разних делегација, и заиста су веома ретко странци успевали некога да придобију. Покушаја и насртаја је било, такорећи редовно, зато што њихове обавештајне службе нису пропуштале ниједну шансу, али нису успевали јер су наши официри пролазили квалитетну контраобавештајну припрему и увек имали јаку патриотску свест.
Треба имати у виду да моћници са Запада искрено желе промену курса у Србији, ако не може изборима, онда насилно, превратом. Њихове обавештајне службе активно на томе раде, а сви знамо да преврата нема без утицаја на војску и полицију или бар неке њихове сегменте.
И дуготрајно прислушкивање председника Србије треба третирати као прислушкивање војске, јер он је уједно и врховни командант који барата тајним подацима у вези с војним питањима. Ово прислушкивање приписује се мафији, али не треба да се чудимо ако се на крају испостави да је у питању услуга странцима. Њихов циљ је да у војску уграде „спаваче“, који би се активирали у пресудним ситуацијама за Србију. То би наравно могли бити и кадрови настали Поношевом селекцијом. Подсећамо, он је недавно рекао да „амерички амбасадор Кристофер Хил неће отићи из Србије, а да Вучић остане“.
Најлакше је рећи да је безбедносна ситуација чиста и да „спавача“ нема. Шефови у тајним службама знају за ту стару подвалу, да је „најбоља“ безбедносна ситуација тамо где се оперативно ништа не ради. Међутим, то је само привид који шпијунима омогућава да раде у миру, без опасности да ће бити откривени. Треба имати у виду да су и наше тајне службе, као и војска, својевремено уништаване и спутаване у контраобавештајном смислу, баш у време Шутановца и Тадића. Као и војска, и они су се опоравили, и данас знају шта им је посао и како да га ураде.
