Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Kad god se u našoj vojsci nezakonito prisluškivalo, CIA i MI6 nisu bili daleko. I to je uvek bio znak loših namera stranaca prema našoj državi
Kontraobaveštajcima je privuklo pažnju to što su, između ostalog, od njega tražili da im dostavi brojeve telefona oficira na važnim funkcijama, posebno komandanata. On im je dao poverljivi telefonski imenik, i oni su se time oduševili.
PRIPREMANJE RASPADA Verovatno su već tada imali načina da prisluškuju naše oficire, direktno ili preko svoje agenture. Očito, izučavali su naš oficirski kadar kako bi utvrdili ko im je naklonjen a ko nije, i na koga se može izvršiti uticaj ako im nekada bude dostupan.
Jer još od 1971. godine i „Masovnog pokreta“ u Hrvatskoj ozbiljno su pravili planove razbijanja Jugoslavije, a procenili su da to bez špijuna na visokim pozicijama u vojsci nije moguće učiniti. Pred građanske ratove i raspad Jugoslavije videlo se da su u tome bili uspešni.
Na primer, vojsku u Sloveniju, suprotno taktičkim normama i bez municije, poslao je general Petar Stipetić, operativac 5. vojne oblasti, a kasnije visoki komandant i general u Hrvatskoj vojsci. Vojnu službu bezbednosti u 5. VAK u Zagrebu vodio je pukovnik Imre Agotić, koji je kasnije postao komandant Zbora narodne garde, zloglasnih „zengi“ u Hrvatskoj, a u Zagrebu je pala kompletna saradnička mreža vojne službe bezbednosti. I ne samo to, on je kao bezbednjak preko svojih pozicija među pilotima organizovao krađu i prelete lovačkih aviona Mig-21. Komandant RV i PVO JNA, general Anton Tus, odneo je sa sobom najveće tajne JNA i postao Komandant Glavnog stožera HV. Svi su oni prethodno vrbovani i instruisani od zapadnih obaveštajnih struktura.
SLUČAJ PERIŠIĆ Pred izbijanje oružane pobune na KiM pokazalo se da CIA ima jake pozicije u našem Generalštabu. I ta „mala“ Jugoslavija morala se razbiti, a Srbija rasparčati. Niko ne može tačno reći kada su te pozicije stvorene, ali pripreme za destrukciju videle su se još 1993. godine, prilikom donošenja odluke ko će biti budući načelnik Generalštaba, general Božidar Stevanović ili general Momčilo Perišić. Odlučila je magnetofonska traka nezakonitog prisluškivanja generala Stevanovića, koju je pred Visoki savet odbrane iz Uprave bezbednosti doneo, tada pukovnik, Aleksandar Dimitrijević.
Traka, za koju je Stevanović do kraja života tvrdio da je montirana, odlučila je da general Momčilo Perišić postane načelnik Generalštaba. Na tome su ultimativno insistirali crnogorski predstavnici, čiji stav je diktirao Milo Đukanović. On je već uveliko bio u vezi s obaveštajcima CIA, s kojima je zajedno planirao razbijanje državne zajednice sa Srbijom i osamostaljenje Crne Gore.
Aleksandar Dimitrijević, koji je doneo famoznu traku, kao najzaslužniji za postavljenje Perišića, postaje njegova desna ruka. Unapređen je u čin generala i postavljen za šefa vojne kontraobaveštajne službe.
Kako su te veze funkcionisale po planovima CIA, najbolje se vidi na jednom primeru, kada su poznati NATO lobista general Blagoje Grahovac i general Dimitrijević, po zahtevu Mila Đukanovića, organizovali tajni susret Momčila Perišića s tadašnjim američkim izaslanikom za Balkan Robertom Gelbardom, na američkom nosaču aviona, gde ga je tajno prebacio helikopter MUP-a Crne Gore.
Kasnije je slučajno otkriveno da je Uprava bezbednosti GŠ kojom je upravljao general Dimitrijević prisluškivala Komandu RV i PVO u Zemunu, posebno neke brojeve u Odeljenju bezbednosti i Kontraobaveštajnoj grupi RV i PVO. Izbila je velika afera i sukob između bezbednjaka dve visoke komande. Komandant RV i PVO tražio je sastanak s načelnikom GŠ, generalom Perišićem. Već tada, na tom sastanku primedbe oficira iz RV i PVO bile su da je prisluškivanje nezakonito, da bi visoki oficir iz Uprave bezbednosti rekao: „Odakle vi znate da je bilo nezakonito“? I sve je bilo jasno.
U to vreme načelnik Generalštaba je odobravao primenu tajnih metoda rada službi bezbednosti (a ne sud kao što je to danas). Znači, Perišić je odobrio da se KRV i PVO prisluškuju, a Dimitrijević je to realizovao.
Zašto? Kome je to trebalo? Imaju li veze s tim tajni kontakti sa CIA i NATO-om? Perišić je kasnije osuđen za krivično delo špijunaže jer je tajna vojna dokumenta predavao Džonu Dejvidu Nejboru, šefu CIA za Balkan.
Međutim, ovde je važnije nešto drugo, što je i pravi cilj prisluškivanja i „nasilnog kadriranja“ u vojsci – general Nebojša Pavković i njegovi komandanti iz Prištinskog korpusa tvrde da ih je jaka destrukcija iz Generalštaba sprečila da blagovremeno uguše oružanu pobunu na KiM, gde najčešće spominju ovu trojicu generala.
Sve to može da se dešava jer jedno od najtežih krivičnih dela, špijunažu, pretvaramo u farsu. Jedan kapetan, meteorolog na aerodromu Batajnica, za krivično delo špijunaže osuđen je na 15 godina zatvora, a general, bivši načelnik Generalštaba, na tri godine (prvostepenom presudom), a nije teško zaključiti ko je naneo veću štetu državi.
POKUŠAJ ZDRAVKA PONOŠA Nedavno smo iz izjave Dragana Šutanovca, bivšeg ministra odbrane, saznali da je svojevremeno, dok je bio načelnik Generalštaba, general Zdravko Ponoš krenuo Perišićevim stopama – i on je doneo odluku da prisluškuje.
Navodno, pokušao je da u Generalštabu instalira uređaj za prisluškivanje iako za to nije imao nikakav pravni osnov. Sprečio ga je Šutanovac, i to je iniciralo njihov sukob koji se završio smenom Ponoša, koji evidentno nije razumeo da su stvari počele da funkcionišu drugačije, da VBA više nije u njegovoj nadležnosti, niti je on ovlašćen da odluči o prisluškivanju, kao što je to bilo u Perišićevo vreme.
Uglavnom, Šutanovac tvrdi da o tome postoje zapisnici i izjave, i da VBA poseduje sve informacije o toj aferi.
General Mitar Kovač je izneo dodatna saznanja koja bacaju sumnju na generala Ponoša. On tvrdi da je Ponoš samovoljno oduzimao i davao službene telefone oficirima i sam donosio odluke o nabavkama telefona, kao i opreme za prisluškivanje. Veoma je čudno da se načelnik Generalštaba lično angažovao oko nabavki i lično delio telefone oficirima, pa ih nekima oduzimao i dodeljivao drugima. Nije problem da dobar stručnjak iz naše ili strane službe pretvori ove telefone u prislušna sredstva, ako je već Ponoš bio opterećen prisluškivanjem.
Sumnje u prisluškivanje ističe i hrabri komandant karaule „Košare“, pukovnik Ljubinko Đurković. On kaže da je Ponoš „imao uši svuda i da je poput radara pratio šta rade oni koje je doživljavao kao protivnike – znao je ko šta priča i ko šta radi“.
NATO KURSEVI Pravi komandant i vojskovođa želi da zna šta se priča u tuđem generalštabu, o onome koji pravi planove da ugrozi njegovu vojsku i državu, a ne da prisluškuje svoje oficire i generale. Međutim, o tome se i radi, Ponoš nije ni vojskovođa ni komandant, jer on te veštine nije savladao ni u teoriji ni u praksi. Završio je samo osnovnu vojnu akademiju i to tehničku, a najveća jedinica kojom je komandovao je vod. Sve što je završio nakon osnovne vojne akademije su NATO kursevi. Školovao se u Kraljevskom koledžu za odbrambene studije u Londonu (kurs koji traje 10 meseci), završio je kurs za više izvršioce u NATO centru „Džordž Maršal“ u Nemačkoj, i kurs evropske bezbednosti u Ženevi.
Po svemu sudeći, NATO stručnjaci su ga još kao potpukovnika zapazili kao podesnog i planski ga pripremali za budućeg načelnika Generalštaba naše vojske. Lako su uspeli da ga nametnu iako apsolutno nije ispunjavao kriterijume za tu funkciju. „Preporuku“ zapadnih diplomata realizovao je Boris Tadić kao predsednik Srbije. Potpuno je jasno da su stranci na Ponoša ostvarili ogroman uticaj i da je bio pod njihovom striktnom kontrolom. Samo mesec dana nakon postavljenja otvorio je Kancelariju NATO-a u Generalštabu.
Možda je Ponoš na NATO kursu „evropske bezbednosti“ naučio kako se prisluškuje na Zapadu. Danas se zna da su masovna nezakonita prisluškivanja pravdali sprečavanjem terorizma. Uostalom, kakve zakone su oni uvažavali ako su prisluškivali čak i nemačku kancelarku Angelu Merkel.
PROMENA STANJA SVESTI Iz depeša „Vikiliksa“ vidi se da je Ponoš sebi postavio za cilj da se Vojska Srbije „samoukine“, pa da se pravi nekakva kakva bi odgovarala NATO-u, a znamo kako je to drastično izgledalo u praksi. Takođe je rekao da „promena stanja svesti oružanih snaga, naročito oficira, predstavlja najveći izazov“. Zato je bilo potrebno prisluškivanje, i jaka je sumnja ne samo da je to pokušao nego i da jeste nezakonito prisluškivao.
A kada je u pitanju nezakonito prisluškivanje u našoj vojsci, trag redovno vodi do CIA ili MI-6. Ponoša i njegove NATO mentore mučilo je pitanje kako će oficiri prihvatiti „samoukidanje“ vojske i kako će reagovati na odluku o ulasku Srbije u NATO nakon što je ova alijansa toliko zla učinila našem narodu.
Ako je išta znao o srpskoj istoriji, srpskoj vojsci i oficirima, Ponoš je morao biti zabrinut, pa i uplašen. Možda je baš zato bio toliko nervozan i ušao u žestok sukob sa Šutanovcem. Verovatno ga je plašila mogućnost pobune oficira, pojava nekog novog Apisa i neke nove Crne ruke.
NATO se pak plašio proruske orijentacije oficira jer im je sopstvena propaganda nametnula takvo opterećenje. Izvršili su selekciju i trijažu i pravi kadrovski „masakr“, ali to nije bilo dovoljno. Sklonili su sve koji su svoj patriotizam dokazali u ratu i sve u koje su sumnjali da ne misle kao i oni, ali ni to nije bilo dovoljno. Ponoševe istomišljenike među oficirima trebalo je tražiti „mikroskopom“. Zato je bilo potrebno prisluškivanje, da eliminišu i one koji su protiv njih a koji su se pritajili, i da od onih koji ih iskreno podržavaju brzim vođenjem naprave generale i „komandante“.
RAZLOZI ZA OPREZ Nemamo razloga za brigu, ali naše VBA i VOA uvek imaju razloga za oprez. Da nije tako, tajne službe nam ne bi bile potrebne.
To nikako ne znači da sada treba ići u drugu krajnost i u paranoju – da su svi naši oficiri školovani u inostranstvu špijuni. Taman posla. Naši oficiri su oduvek odlazili na razna školovanja, preobuke, gađanja, simpozijume i druge naučne skupove, radili u predstavništvima u inostranstvu ili išli kao članovi raznih delegacija, i zaista su veoma retko stranci uspevali nekoga da pridobiju. Pokušaja i nasrtaja je bilo, takoreći redovno, zato što njihove obaveštajne službe nisu propuštale nijednu šansu, ali nisu uspevali jer su naši oficiri prolazili kvalitetnu kontraobaveštajnu pripremu i uvek imali jaku patriotsku svest.
Treba imati u vidu da moćnici sa Zapada iskreno žele promenu kursa u Srbiji, ako ne može izborima, onda nasilno, prevratom. Njihove obaveštajne službe aktivno na tome rade, a svi znamo da prevrata nema bez uticaja na vojsku i policiju ili bar neke njihove segmente.
I dugotrajno prisluškivanje predsednika Srbije treba tretirati kao prisluškivanje vojske, jer on je ujedno i vrhovni komandant koji barata tajnim podacima u vezi s vojnim pitanjima. Ovo prisluškivanje pripisuje se mafiji, ali ne treba da se čudimo ako se na kraju ispostavi da je u pitanju usluga strancima. Njihov cilj je da u vojsku ugrade „spavače“, koji bi se aktivirali u presudnim situacijama za Srbiju. To bi naravno mogli biti i kadrovi nastali Ponoševom selekcijom. Podsećamo, on je nedavno rekao da „američki ambasador Kristofer Hil neće otići iz Srbije, a da Vučić ostane“.
Najlakše je reći da je bezbednosna situacija čista i da „spavača“ nema. Šefovi u tajnim službama znaju za tu staru podvalu, da je „najbolja“ bezbednosna situacija tamo gde se operativno ništa ne radi. Međutim, to je samo privid koji špijunima omogućava da rade u miru, bez opasnosti da će biti otkriveni. Treba imati u vidu da su i naše tajne službe, kao i vojska, svojevremeno uništavane i sputavane u kontraobaveštajnom smislu, baš u vreme Šutanovca i Tadića. Kao i vojska, i oni su se oporavili, i danas znaju šta im je posao i kako da ga urade.
