Москва не верује обећањима Запада

Русија тражи само конкретан, писмени одговор САД на сва постављена питања о новој безбедносној архитектури, а у случају да буде позитиван, мора бити преточен у чврсте правне гаранције

Ако ћемо отворено говорити, сви знају да перспектива постизања договора зависи од САД, изјавио је прошлог петка на својој годишњој конференцији за медије руски министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров. „Ма шта нам они говорили о неопходности консултација са савезницима и укључивању свих чланица ОЕБС-а, јасно је да се ради само о покушајима да се развуче овај процес“, оценио је искусни дипломата. Овим речима је појаснио докле се стигло у дипломатским разговорима који су се прошле недеље водили у Женеви и Бриселу. Представници РФ разговарали су с колегама из САД и НАТО-а о званичном предлогу руске државе о стварању нове безбедносне архитектуре у Европи, који је Москва представила крајем прошле године и упутила Вашингтону на разматрање. Како је рекао Лавров, Русију занима само конкретан, писмени одговор на сва постављена питања, а у случају да буде позитиван, мора бити преточен и у чврсте, правно обавезујуће гаранције. Политичким изјавама и усменим обећањима, како је нагласио Лавров, Москва више не верује.
Реч је, у најкраћем, о руском захтеву да нема даљег ширења НАТО-а на исток, као и размештања ударних система наоружања у близини руских граница. А најпре, да ниједна бивша република Совјетског Савеза, пре свих Украјина или Грузија, не буду примљене у НАТО чланство. Другим речима, Русија тражи од Америке да се у стратешком смислу ситуација у Европи врати на позиције од пре 25 година, када су Москва и Вашингтон блиско сарађивали. Ако погледамо рационално на ово питање, видећемо да би формула од пре четврт века била добитна за обе земље – Русија те 1997. није бринула да ће неко суштински угрозити њену безбедност изненадним нападом и могла је да се бави сопственим проблемима, док су САД уживале статус светског лидера и нису имале превеликих брига на спољном и унутрашњем плану. Али све је мање наде да би се до оваквог исхода могло доћи, па се западни аналитичари питају: какав ће бити одговор Кремља на одбијање његових предлога. То зна руски председник Владимир Путин, али не треба сумњати да ће одговор бити ефикасан, брз и правовремен. Свакако и асиметричан, као што то Москва увек ради…

СВАКА ЗЕМЉА ИМА ПРАВО НА НЕУТРАЛНОСТ Шеф руске дипломатије осврнуо се и на недавне изјаве западних званичника, а посебно генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга, о томе да „Русија нема право вета“ у овој војнополитичкој организацији, односно да алијанса задржава своју политику „отворених врата“. Лавров се, наравно, сложио с тиме, али је појаснио и поновио руски став о овом питању. А он се базира на Повељи о европској безбедности усвојеној на самиту ОЕБС-а у Истанбулу, новембра 1999. године. Документ који су потписали лидери 54 земље северне хемисфере („евроатлантског простора“), међу којима и тадашњи амерички председник Бил Клинтон, предвиђа да државе саме могу да одређују начине осигурања своје безбедности, укључујући и споразуме о савезништву, али није допуштено јачање сопствене безбедности на рачун других.
Исто тако, у документу је предвиђено и да свака земља има право на неутралност. И оно што је посебно важно – ниједна држава, група држава или организација не могу да имају преовлађујућу одговорност за одржање мира и стабилности у евроатлантском региону и не могу да посматају било који део овог региона као сферу свог утицаја, подсетио је министар. Указао је да ове тачке могу да буду посматране само у пакету, а не као што Американци и НАТО данас раде – позивају се на став који је садржан у првом делу Повеље, а „заборављају“ на другу и трећу тачку истог документа. Истичу да је свака држава слободна да изабере своје савезнике, а не спомињу обавезу да то удруживање не сме да буде науштрб ничије безбедности, нити да смеју да било који регион третирају као зону свог искључивог утицаја. Као на пример Украјину или Грузију, односно скандинавске земље. Или када проглашавају да Балкан „припада“ Западу, па постављају као званичан циљ елиминисање „руског малигног утицаја“.
Како је нагласио Лавров, западне државе доприносе негативном развоју ситуације, док се у свету накупља потенцијал сукоба. „Западне колеге доприносе негативном развоју ситуације подривањем архитектуре међународних односа базиране на Повељи УН, настојећи да замене међународно право сопственим правилима“, истакао је Лавров и посебно нагласио да Русија од САД очекује писмени одговор на све ставке нацрта споразума. Подвукао је да тај одговор мора да садржи јасне писане ставове на сваку тачку руског предлога, појединачно. Да америчке колеге треба да одговоре да ли се слажу о сваком питању одвојено, а ако се не слажу, да конкретно и прецизно напишу зашто и понуде своје амандмане или контрапредлоге – на сваку појединачно изнету ставку. Све друго Русија неће узимати у обзир, већ само оно што је одговорено званично и садржајно.
Овакав приступ је високопрагматичан с руске стране. Москва, наравно, не очекује ништа од САД и Запада у целини, али жели да буде званично забележено какви су били њени предлози и да је то одбијено и под којим изговором. Јер, на пример, како неко може да одбије идеју о демилитаризацији Европе, као облику гаранција да неће бити великог сукоба на континенту. У том случају, Украјина би била неутрална држава, својеврсна „буфер-зона“ између Истока и Запада и свако угрожавање њене безбедности, или неутралног статуса, представљало би кршење споразума о новој безбедносној архитектури. Зато Русија каже – нека Украјина буде неутрална, па ће бити и безбедна. И Украјинци неће морати да брину. У супротном, уколико буде прекршен трећи став Повеље из Истанбула, па Кијев уђе у војнополитичке аранжмане којима подрива темеље руске безбедности, онда нека очекују реакцију Москве и велике невоље.

ОЧЕКУЈУЋИ „СЛЕДЕЋИ ПУТИНОВ КОРАК“ Сви се сада питају: а каква ће та реакција бити? Лавров није о томе желео да каже ни речи, рекавши да би то било контрапродуктивно и да треба најпре сачекати и видети какав ће бити одговор Америке на званичне руске предлоге. „Када предлог буде одбијен, или да будем мање песимистичан – ако буде одбијен – онда ћемо обавестити о томе председника Путина и моћи ћемо о томе да говоримо“, поручио је руски шеф дипломатије. „Радимо на томе да будемо спремни на било какав исход. Ако постоји спремност на компромис, онда увек постоји могућност да се постигне договор“, нагласио је министар Лавров и напоменуо да Русија неће дозволити да се преговори претворе у „апстрактне разговоре“, нити да се развлаче унедоглед. Алудирајући на познату изреку да „Руси дуго упрежу али брзо јашу“, Лавров је рекао: „Доста смо упрезали, време је да кренемо.“ Све ово требало би да буду снажне поруке за западне кругове, али је велико питање да ли ће их они правилно растумачити.
Зато се сви питају – који ће бити „следећи Путинов корак“? Да ли ће извршити „инвазију на Украјину“? Око тога се води велика полемика у стручним круговима, па би требало дати неколико напомена. Пре свега, „инвазија на Украјину“ је израз који су пласирали западни медији, док Руси не баратају таквим терминима. Нити покрећу било какву инвазију. Једина инвазија која се планира у Украјини јесте она коју осмишљава Кијев према Донбасу, у чему му активно – на војном, политичком, економском и медијском пољу – помажу управо западни „саветници“ и државе НАТО-а. Та би се инвазија већ догодила, вероватно у новембру или децембру „кад блато замрзне“, да није руски министар одбране Сергеј Шојгу распоредио одређене војне снаге у областима надомак украјинске границе. То је сигнал да Москва неће толерисати „инвазију на Донбас“ и да би последице таквог чина биле крајње озбиљне. Такве инвазије су се већ дешавале 2014. и 2015. године, али су украјинске снаге претрпеле крах и изгубиле, према различитим проценама, чак и до 10.000 бораца.
Запад би желео, причама о руској инвазији, да пошаље Кремљу поруку да се не меша у украјински сукоб када Кијев крене у „одлучујућу офанзиву“ на Донбас. А Москва, која у Донбасу има око пет милиона својих сународника и више од милион држављана који су узели руске пасоше и личне карте претходних година – на ову претњу одговорила је слањем још неколико дивизија ка украјинској граници. Али то и даље не значи да је „руска инвазија“ неизбежна. Она је увек могућа, али опасност кијевском режиму прети пре свега од сопствених грађана, оних из Донбаса и изван њега. Много је милиона Украјинаца који су свесни преваре мајданског преврата, када им је обећан живот у Европској унији и богатству, а добили су само патње, рат и сиромаштво. И изгубили Русију као вековног пријатеља и заштитника, упркос томе што и поред бесомучне антируске пропаганде последњих година огроман број Украјинаца (с изузетком западне Украјине) не подржава такве ставове. Управо међу њима треба тражити потенцијал „за инвазију“ на Кијев. Како је потврдио и Сергеј Лавров, Русија је „спремна на било какав исход“. Да ли је и НАТО?

Сличности споразума из Брисела и Минска

Руски министар Сергеј Лавров указао је и на сличности између споразума из Брисела између Београда, Приштине и Европске уније, као и оног из Минска између Москве, Кијева, Берлина и Париза. Заједничко им је што су посредници били из ЕУ – и што се оба не поштују. Указао је да су слична питања садржана у оба споразума. „У оба случаја ЕУ је учествовала у постизању договора и у оба случаја се споразуми не спроводе у дело, како од стране Приштине, тако и од стране Кијева. ЕУ би била дужна да испуни оно за шта се заложила и за шта је утрошила толико напора, међутим, за сада не постоји никаква реакција“, подвукао је шеф руске дипломатије.


Један коментар

  1. Шљивић

    Западне тинк тенк су разматрале више праваца деловања у најситнија цревца. Убацили су сто хиљада инструктура и мобилисали, платили 2. милиона војника из грађанства и НВО. У Запорожју су поставили своје војне кадрове у нуклеарку у окружењу располажу са неограниченим ресурсима.
    Сваки удар на такву силу је ризичан, али зато треба усмерити снаге на борбу са срцем и мозгом тј са плутократијом запада, они су нежни слабашни и рањиви, плус ни њихови најближи их не воле.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.