Moskva ne veruje obećanjima Zapada

Rusija traži samo konkretan, pismeni odgovor SAD na sva postavljena pitanja o novoj bezbednosnoj arhitekturi, a u slučaju da bude pozitivan, mora biti pretočen u čvrste pravne garancije

Ako ćemo otvoreno govoriti, svi znaju da perspektiva postizanja dogovora zavisi od SAD, izjavio je prošlog petka na svojoj godišnjoj konferenciji za medije ruski ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov. „Ma šta nam oni govorili o neophodnosti konsultacija sa saveznicima i uključivanju svih članica OEBS-a, jasno je da se radi samo o pokušajima da se razvuče ovaj proces“, ocenio je iskusni diplomata. Ovim rečima je pojasnio dokle se stiglo u diplomatskim razgovorima koji su se prošle nedelje vodili u Ženevi i Briselu. Predstavnici RF razgovarali su s kolegama iz SAD i NATO-a o zvaničnom predlogu ruske države o stvaranju nove bezbednosne arhitekture u Evropi, koji je Moskva predstavila krajem prošle godine i uputila Vašingtonu na razmatranje. Kako je rekao Lavrov, Rusiju zanima samo konkretan, pismeni odgovor na sva postavljena pitanja, a u slučaju da bude pozitivan, mora biti pretočen i u čvrste, pravno obavezujuće garancije. Političkim izjavama i usmenim obećanjima, kako je naglasio Lavrov, Moskva više ne veruje.
Reč je, u najkraćem, o ruskom zahtevu da nema daljeg širenja NATO-a na istok, kao i razmeštanja udarnih sistema naoružanja u blizini ruskih granica. A najpre, da nijedna bivša republika Sovjetskog Saveza, pre svih Ukrajina ili Gruzija, ne budu primljene u NATO članstvo. Drugim rečima, Rusija traži od Amerike da se u strateškom smislu situacija u Evropi vrati na pozicije od pre 25 godina, kada su Moskva i Vašington blisko sarađivali. Ako pogledamo racionalno na ovo pitanje, videćemo da bi formula od pre četvrt veka bila dobitna za obe zemlje – Rusija te 1997. nije brinula da će neko suštinski ugroziti njenu bezbednost iznenadnim napadom i mogla je da se bavi sopstvenim problemima, dok su SAD uživale status svetskog lidera i nisu imale prevelikih briga na spoljnom i unutrašnjem planu. Ali sve je manje nade da bi se do ovakvog ishoda moglo doći, pa se zapadni analitičari pitaju: kakav će biti odgovor Kremlja na odbijanje njegovih predloga. To zna ruski predsednik Vladimir Putin, ali ne treba sumnjati da će odgovor biti efikasan, brz i pravovremen. Svakako i asimetričan, kao što to Moskva uvek radi…

SVAKA ZEMLJA IMA PRAVO NA NEUTRALNOST Šef ruske diplomatije osvrnuo se i na nedavne izjave zapadnih zvaničnika, a posebno generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga, o tome da „Rusija nema pravo veta“ u ovoj vojnopolitičkoj organizaciji, odnosno da alijansa zadržava svoju politiku „otvorenih vrata“. Lavrov se, naravno, složio s time, ali je pojasnio i ponovio ruski stav o ovom pitanju. A on se bazira na Povelji o evropskoj bezbednosti usvojenoj na samitu OEBS-a u Istanbulu, novembra 1999. godine. Dokument koji su potpisali lideri 54 zemlje severne hemisfere („evroatlantskog prostora“), među kojima i tadašnji američki predsednik Bil Klinton, predviđa da države same mogu da određuju načine osiguranja svoje bezbednosti, uključujući i sporazume o savezništvu, ali nije dopušteno jačanje sopstvene bezbednosti na račun drugih.
Isto tako, u dokumentu je predviđeno i da svaka zemlja ima pravo na neutralnost. I ono što je posebno važno – nijedna država, grupa država ili organizacija ne mogu da imaju preovlađujuću odgovornost za održanje mira i stabilnosti u evroatlantskom regionu i ne mogu da posmataju bilo koji deo ovog regiona kao sferu svog uticaja, podsetio je ministar. Ukazao je da ove tačke mogu da budu posmatrane samo u paketu, a ne kao što Amerikanci i NATO danas rade – pozivaju se na stav koji je sadržan u prvom delu Povelje, a „zaboravljaju“ na drugu i treću tačku istog dokumenta. Ističu da je svaka država slobodna da izabere svoje saveznike, a ne spominju obavezu da to udruživanje ne sme da bude nauštrb ničije bezbednosti, niti da smeju da bilo koji region tretiraju kao zonu svog isključivog uticaja. Kao na primer Ukrajinu ili Gruziju, odnosno skandinavske zemlje. Ili kada proglašavaju da Balkan „pripada“ Zapadu, pa postavljaju kao zvaničan cilj eliminisanje „ruskog malignog uticaja“.
Kako je naglasio Lavrov, zapadne države doprinose negativnom razvoju situacije, dok se u svetu nakuplja potencijal sukoba. „Zapadne kolege doprinose negativnom razvoju situacije podrivanjem arhitekture međunarodnih odnosa bazirane na Povelji UN, nastojeći da zamene međunarodno pravo sopstvenim pravilima“, istakao je Lavrov i posebno naglasio da Rusija od SAD očekuje pismeni odgovor na sve stavke nacrta sporazuma. Podvukao je da taj odgovor mora da sadrži jasne pisane stavove na svaku tačku ruskog predloga, pojedinačno. Da američke kolege treba da odgovore da li se slažu o svakom pitanju odvojeno, a ako se ne slažu, da konkretno i precizno napišu zašto i ponude svoje amandmane ili kontrapredloge – na svaku pojedinačno iznetu stavku. Sve drugo Rusija neće uzimati u obzir, već samo ono što je odgovoreno zvanično i sadržajno.
Ovakav pristup je visokopragmatičan s ruske strane. Moskva, naravno, ne očekuje ništa od SAD i Zapada u celini, ali želi da bude zvanično zabeleženo kakvi su bili njeni predlozi i da je to odbijeno i pod kojim izgovorom. Jer, na primer, kako neko može da odbije ideju o demilitarizaciji Evrope, kao obliku garancija da neće biti velikog sukoba na kontinentu. U tom slučaju, Ukrajina bi bila neutralna država, svojevrsna „bufer-zona“ između Istoka i Zapada i svako ugrožavanje njene bezbednosti, ili neutralnog statusa, predstavljalo bi kršenje sporazuma o novoj bezbednosnoj arhitekturi. Zato Rusija kaže – neka Ukrajina bude neutralna, pa će biti i bezbedna. I Ukrajinci neće morati da brinu. U suprotnom, ukoliko bude prekršen treći stav Povelje iz Istanbula, pa Kijev uđe u vojnopolitičke aranžmane kojima podriva temelje ruske bezbednosti, onda neka očekuju reakciju Moskve i velike nevolje.

OČEKUJUĆI „SLEDEĆI PUTINOV KORAK“ Svi se sada pitaju: a kakva će ta reakcija biti? Lavrov nije o tome želeo da kaže ni reči, rekavši da bi to bilo kontraproduktivno i da treba najpre sačekati i videti kakav će biti odgovor Amerike na zvanične ruske predloge. „Kada predlog bude odbijen, ili da budem manje pesimističan – ako bude odbijen – onda ćemo obavestiti o tome predsednika Putina i moći ćemo o tome da govorimo“, poručio je ruski šef diplomatije. „Radimo na tome da budemo spremni na bilo kakav ishod. Ako postoji spremnost na kompromis, onda uvek postoji mogućnost da se postigne dogovor“, naglasio je ministar Lavrov i napomenuo da Rusija neće dozvoliti da se pregovori pretvore u „apstraktne razgovore“, niti da se razvlače unedogled. Aludirajući na poznatu izreku da „Rusi dugo uprežu ali brzo jašu“, Lavrov je rekao: „Dosta smo uprezali, vreme je da krenemo.“ Sve ovo trebalo bi da budu snažne poruke za zapadne krugove, ali je veliko pitanje da li će ih oni pravilno rastumačiti.
Zato se svi pitaju – koji će biti „sledeći Putinov korak“? Da li će izvršiti „invaziju na Ukrajinu“? Oko toga se vodi velika polemika u stručnim krugovima, pa bi trebalo dati nekoliko napomena. Pre svega, „invazija na Ukrajinu“ je izraz koji su plasirali zapadni mediji, dok Rusi ne barataju takvim terminima. Niti pokreću bilo kakvu invaziju. Jedina invazija koja se planira u Ukrajini jeste ona koju osmišljava Kijev prema Donbasu, u čemu mu aktivno – na vojnom, političkom, ekonomskom i medijskom polju – pomažu upravo zapadni „savetnici“ i države NATO-a. Ta bi se invazija već dogodila, verovatno u novembru ili decembru „kad blato zamrzne“, da nije ruski ministar odbrane Sergej Šojgu rasporedio određene vojne snage u oblastima nadomak ukrajinske granice. To je signal da Moskva neće tolerisati „invaziju na Donbas“ i da bi posledice takvog čina bile krajnje ozbiljne. Takve invazije su se već dešavale 2014. i 2015. godine, ali su ukrajinske snage pretrpele krah i izgubile, prema različitim procenama, čak i do 10.000 boraca.
Zapad bi želeo, pričama o ruskoj invaziji, da pošalje Kremlju poruku da se ne meša u ukrajinski sukob kada Kijev krene u „odlučujuću ofanzivu“ na Donbas. A Moskva, koja u Donbasu ima oko pet miliona svojih sunarodnika i više od milion državljana koji su uzeli ruske pasoše i lične karte prethodnih godina – na ovu pretnju odgovorila je slanjem još nekoliko divizija ka ukrajinskoj granici. Ali to i dalje ne znači da je „ruska invazija“ neizbežna. Ona je uvek moguća, ali opasnost kijevskom režimu preti pre svega od sopstvenih građana, onih iz Donbasa i izvan njega. Mnogo je miliona Ukrajinaca koji su svesni prevare majdanskog prevrata, kada im je obećan život u Evropskoj uniji i bogatstvu, a dobili su samo patnje, rat i siromaštvo. I izgubili Rusiju kao vekovnog prijatelja i zaštitnika, uprkos tome što i pored besomučne antiruske propagande poslednjih godina ogroman broj Ukrajinaca (s izuzetkom zapadne Ukrajine) ne podržava takve stavove. Upravo među njima treba tražiti potencijal „za invaziju“ na Kijev. Kako je potvrdio i Sergej Lavrov, Rusija je „spremna na bilo kakav ishod“. Da li je i NATO?

Sličnosti sporazuma iz Brisela i Minska Ruski ministar Sergej Lavrov ukazao je i na sličnosti između sporazuma iz Brisela između Beograda, Prištine i Evropske unije, kao i onog iz Minska između Moskve, Kijeva, Berlina i Pariza. Zajedničko im je što su posrednici bili iz EU – i što se oba ne poštuju. Ukazao je da su slična pitanja sadržana u oba sporazuma. „U oba slučaja EU je učestvovala u postizanju dogovora i u oba slučaja se sporazumi ne sprovode u delo, kako od strane Prištine, tako i od strane Kijeva. EU bi bila dužna da ispuni ono za šta se založila i za šta je utrošila toliko napora, međutim, za sada ne postoji nikakva reakcija“, podvukao je šef ruske diplomatije.