Господар превода

ЗОРАН СТАНОЈЕВИЋ (1942–2021)

Овај некролог Зорану Станојевићу пише се из два знатна разлога. Најпре због ремек-дела преводилаштва: Господар прстенова на српском – око 1.500 страна Нолитовог издања. Био је то труд и резултат једног института – песничког и језичког… Други разлог подсећања на недавно преминулог писца и преводиоца спада у домен ауторових успомена

Тек Википедија бележи да је био југословенски и српски писац за децу и одрасле, драмски писац, преводилац, афористичар, сатиричар, радијски водитељ и омниолог. Живео је у Београду и повремено у Минхену. Студирао је драматургију на београдском Факултету драмских уметности.
Почев од 1968, објавио је 21 књигу. Писао радио-драме. Штампао стотине прича.
„Превео је пет књига, међу њима и тротомног Толкиновог Господара прстенова.“ На Радио Београду је – такође тамо стоји – остварио око 4.000 сати „живог“ радијског програма. Био је дописник Радио Београда 2 из Немачке.
Награде: Невен (за приче и позоришну драму Рођак Гло), Награда Змајевих дечјих игара, Златни микрофон Радио Београда и др.
Нема га ни у Заводовој Енциклопедији српског народа, ни у Малој Просветиној енциклопедији… Лексикон писаца Југославије (1986) бележи његове четири књиге прича: Лице намењено другима (1968), Рођак Гло (1971), Капетан Снип (1973), Познавање писца (1974), затим два романа: Највећи детектив на свету (1974), Кућа која је пустила корен (1981) и сатиричну прозу Познавање свега (1983), поред два превода, међу којима је Господар прстенова, у три књиге: Дружина Прстена, Две куле, Повратак краља, Џ. Р. Р. Толкина (Нолит, Београд, 1981).
Овај некролог Зорану Станојевићу пише се из два знатна разлога. Најпре због ремек-дела преводилаштва: Господар прстенова на српском – око 1.500 страна Нолитовог издања. Био је то труд и резултат једног института – песничког и језичког. Епопеја професора Толкина, у којој се, налик Илијади, дочарава велики рат између добра и зла, Станојевић је „извео“ мајсторски. Витешки свет древних епова севера и њихових искованих прстенова и мачева продужио се и новим сјајем заблистао у сукобу светова Средњег света, са Толкиновим јунацима и карактерима. Толкинов подвиг остварио је Зоран Станојевић у димензијама и нијансама српског језика као да је реч о великим поемама наше епике – Женидба Душанова, или Женидба Максима Црнојевића. Почев од имена јунака и од назива њиховог оружја, опреме, коња, топографије, преко препева маркантних песама у којима трепери имагинарно доба, све до унутрашњих сложености моралних и филозофско-историјских значења ове велелепне књиге. Дело које је вишејезичко читатељство прогласило најбољим делом свога столећа, стекло је и на српском језику огроман број љубитеља и тумача, највише захваљујући преводу Зорана Станојевића.
Често сам, у школама, кад ученицима препоручујем читање књига, знајући да су гледали троделни филм Господар прстенова – напомињао како кад гледају филм, сви виде исте представе, слике, боје, ефекте редитеља, а кад читају – свако види своју, оригиналну представу. Заслуга је то писца Толкина, али на српском и преводиоца Станојевића.
Други разлог подсећања на недавно преминулог писца и преводиоца спада у домен успомена. Најпре, кад сам га, као млади главни уредник Рада, негде крајем осамдесетих, позвао да преведе својеврсну митско-поетичку хрестоматију-предисторију и Хобита и Господара прстенова, коју је, под насловом Силмарилион, организовао Толкинов син Кристофер, дошао је у Рад – имало се шта од њега чути и научити. Био је мало уморан, за једног педесетогодишњака. Рекао ми је да нема тих пара и те награде због које би се он поново машио превођења. „И сад када би ми одредили вашу месечну плату за три године, не бих пристао да то радим… Не знам откуд ми снага и за оно што сам већ урадио…“ Тако је говорио.
Не знам да ли пре или после тог сусрета, позвао ме је да гостујем у једној од његових емисија на Радио Београду. Емисија је трајала један сат, а емитована је уживо, негде око поднева. У тој емисији, говорио је, такорећи, само он. Он је постављао обимна и паметна питања, а давао још обимније и још сложеније одговоре. Саговорниково је било да каже добар дан и повремено: да, тако је, могло би се рећи… Кажу да је и са другим саговорницима који су код њега гостовали био такав. Његов наступ био је бујица речи, мисли, обавештења, размишљања… То је било све, само не досадно. Из његове емисије саговорник је одлазио почаствован.
„Кад ће такви људи да се роде?“ гласио је један стих Радована Бећировића Требјешког, спеваоца римоване епске поезије у 20. веку. Питање се односило на јунаке српске епике, али се може односити и на јунаке-ствараоце, као што су, у наше доба, били Толкин и његов српски преводилац-коаутор Зоран Станојевић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *