DUBOKA DRŽAVA U DRŽAVI

Zaljubljenici u evropske integracije, zapadne demokratije i „progres“ ubeđuju nas da je, da bismo postali „normalna država“, neophodno da izbor sudija i tužilaca potpuno odvojimo od bilo kakvog „političkog“ uticaja i učinimo ih nezavisnim. Ali od koga? I kako je to rešeno u „svetionicima demokratije“?

Zaklinju nam se naši Evropejci da nema boljeg državnog uređenja od parlamentarne demokratije. Ako je to istina, zašto onda pravosudni sistem čiji sastav biraju parlamentarci, direktni izabranici narodne volje na koje su građani Srbije na izborima preneli svoj suverenitet, nije dobar? Ko može bolje odlučivati o kompetentnosti sudija i tužilaca od onih ljudi kojima je narod na izborima ukazao poverenje i dao im pravo da donose odluke o uređenju države? Neke osobe bez ikakvog demokratskog legitimiteta poput evropskih komesara, izabrane iz nekog čudnovatog centra moći bez istinskog uporišta u narodu? Parlament za to nije dovoljno dobar, kažu, jer stvara mogućnost političkog uticaja, ali ako nije dovoljno dobar za to, onda nije dobar i ni za šta drugo, pa ga treba ukinuti. Ili je želja da nam parlament ima samo ceremonijalnu funkciju, poput onog evropskog, a da o svemu bitnom odlučuju „miropomazanici“ delegirani s „neba“.
Svaku dilemu o tome kako treba glasati na predstojećem referendumu o promeni Ustava razvejala su dva čoveka – ambasador neformalnog centra moći u Srbiji, doskorašnji direktor Soroševog Fonda za otvoreno društvo Milan Antonijević, i Tomas Šib, ambasador formalnog evropskog centra moći, Nemačke. Antonijević je poručio da će na referendumu za promenu ustava glasati oni koji žele „Srbiju u Evropi, svetsku Srbiju, a ne srpski svet“. Šib, koji nam želi dobro ubeđujući nas da treba da se odreknemo Kosova i Metohije, poručuje da bi promena Ustava bila „veoma važan napredak“ koji bi doveo do „jačanja nezavisnosti pravosuđa“ i omogućio napredak u pregovorima o članstvu u Evropskoj uniji. Pitanje je samo da li, s obzirom na uticaj koji parlament i politika imaju u njegovoj zemlji na izbor sudija, veruje da nemačko pravosuđe nije nezavisno i da Nemačka zbog toga ne bi mogla postati članica EU. [restrict]

AMERIČKI SLUČAJ Postoji čuvena anegdota o predsedniku SAD Dvajtu Ajzenhaueru, koji je, u jednom intervjuu, na pitanje šta bi naveo kao svoje najveće greške kao predsednika Amerike odgovorio: „Napravio sam dve greške i obe sede u Vrhovnom sudu.“ Ajzenhauer je aludirao na imenovanje sudija Erla Vorena i Vilijema Brenana, koji su se u obavljanju svojih funkcija ponašali liberalnije nego što je konzervativni predsednik od njih očekivao. Kako bismo videli da se u SAD oko imenovanja vrhovnih i federalnih sudija vodi žestoka politička borba ne moramo, međutim, da se vraćamo skroz do Ajzenhauera, nego je dovoljno podsetiti se napora koje je Donald Tramp uložio u imenovanje Breta Kavanoa za sudiju Vrhovnog suda i otpora koji su njegovi demokratski oponenti pružili da ga u tome spreče.
Predsednik SAD, kao nosilac izvršne vlasti, ima nesporan uticaj na pravosuđe kroz imenovanje sudija s odgovarajućim političkim stavovima, ali po izboru sudije se trude da slede sopstveni put i zbog toga u Americi postoji odgovarajuća poslovica koja kaže „kada birate sudiju, ispaljujete strelu u daleku budućnost“. Proces izbora federalnih sudija u SAD je izrazito politički proces – sve sudije su imenovane, a ne izabrane (za razliku od tužilaca, ali o tome malo kasnije). Predlaže ih predsednik, a potvrđuje Senat većinom glasova. Po senatskoj potvrdi predsednik ih formalno imenuje na doživotnu funkciju.
Članovi Senata imaju, takođe, vrlo značajnu ulogu u imenovanju sudija u svojim matičnim državama, gde formiraju izborne komitete u koje se postavljaju istaknuti advokati, državne, ili federalne sudije, profesori prava… Ministarstvo pravde potom proverava pravne kvalifikacije kandidata, a Advokatska komora daje savetodavno mišljenje. Pravosudni odbor Senata na kraju razmatra podobnost kandidata. Dakle, procedura izbora sudija u SAD je u rukama političara, u skladu s američkim ustavom. To nije sprečilo radnu grupu GREKO Saveta Evrope da u svom izveštaju o pravosudnom sistemu u SAD iz 2017. godine oceni da ne postoji razlog da se ne veruje da su imenovani za federalne i vrhovne sudije ljudi najvišeg integriteta, izvanrednih pravnih sposobnosti i potpuno kvalifikovani u svakom aspektu za obavljanje te funkcije.
Što se tužilaca tiče, državnog tužioca (ministra pravde u suštini) i federalne tužioce u 94 distrikta imenuje sam predsednik, dok se okružni tužioci biraju na direktnim izborima, što je, čini se, najdemokratskiji mogući način. Sad ćemo se nakratko vratiti na bivšeg Soroševog izvršnog direktora Milana Antonijevića, koji je u autorskom tekstu za „Vreme“ podržavajući predložene promene Ustava odbacio mogućnost uticaja „stranog faktora“ pomenuvši „povremene ispade da će Soroš da bira sudije“. Da nam Antonijević ovde baca pesak u oči i da su strahovanja od Soroševog uticaja osnovana, dokazuje nam primer upravo iz SAD. Pod naslovom „Soroševo tiho preuzimanje američkog pravosuđa“, „Politiko“ je 2016. godine pisao kako je ovaj „demokratski megadonator“ svoje bogatstvo „usmerio u zanemarenu kampanju za izbor tužilaca kako bi podstrekao jedan od ključnih ciljeva progresivaca – preoblikovanje američkog pravosudnog sistema“ i na sedam okruga potrošio tri miliona dolara. „To je ubedljivo najopipljivija akcija u naporima progresivaca da nađu, pripreme i finansiraju kandidate opredeljene za reformu pravosuđa kako bi preuzeli funkciju tužilaca, koja bi im otvorila vrata za federalne sudove. Ovo je izazvalo gnev mnogih koji smatraju da se radi o nedozvoljenom spoljnom uticaju na lokalne izbore“, naveo je „Politiko“.

EVROPSKA PRAKSA U Evropskoj uniji ne postoji standardna procedura za izbor sudija i tužilaca. Metode izbora variraju u skladu s različitim pravnim tradicijama i sistemima, a postoje slučajevi gde razlike postoje i u okviru samog pravnog sistema jedne države – imenovanja sudija nižih sudova, na primer, znaju se razlikovati od imenovanja sudija Vrhovnog, ili Ustavnog suda. Ali u brojnim evropskim zemljama izvršna ili zakonodavna vlast igraju važnu, odnosno odlučujuću ulogu u izboru sudija. Radi se uglavnom o starim evropskim demokratijama. Tek u ponekim državama, poput Švajcarske, sami sudovi imenuju svoje sudije.
U Šibovoj Nemačkoj ne postoji Visoki savet sudstva. Federalne sudije imenuje federalni predsednik po stupanju na dužnost. Sudije na doživotnu funkciju bira Izborni komitet (Richterwahlausschuss) koji se sastoji od 16 članova delegiranih iz 16 saveznih pokrajina (Länder) i 16 članova delegiranih iz Saveznog parlamenta (Bundestag). Dakle, sve politička imenovanja. Taj komitet razmatra kandidature i predlaže imenovanja o kojim formalno odlučuje savezni predsednik (Bundespräsident) u saglasju sa federalnim ministrom pravde. Polovinu sudija Federalnog ustavnog suda, institucije najvećeg ugleda u Nemačkoj, bira Bundestag, a drugu Bundesrat (Savet Federacije).
U Velikoj Britaniji petnaestočlani Komitet za pravosudna imenovanja predlaže kandidate. Ministarstvo pravde imenuje 12 članova Komiteta, a tri su delegirana iz Pravosudnog saveta. Konačnu reč ima lord kancelar, pandan ministru pravde u drugim zemljama. On može prihvatiti ili odbiti kandidata. Članove viših sudova imenuje kraljica na savet lorda kancelara, ili premijera.
U Francuskoj sudije imenuje predsednik Republike na osnovu predloga i preporuka Visokog saveta sudstva (Conseil Supérieur de la Magistrature). Ovaj savet čini dvanaest članova iz pravosuđa, dva predsednikova delegata, dva delegata predsednika Narodne skupštine, dva predsednika Senata, jedan iz advokatske komore i jedan iz Državnog saveta (Conseil d’Etat). Njihove preporuke u vezi s imenovanjem sudija nižih sudova su obavezujuće.
U Belgiji sudije imenuje kralj na osnovu predloga Visokog saveta sudstva koji ima 44 člana sa četvorogodišnjim mandatom od kojih je polovina iz Valonije, a polovina iz Flandrije. Polovinu Saveta čine sudije ili tužioci, a polovinu delegati Parlamenta izabrani dvotrećinskom većinom. GREKO je belgijski sistem u svom izveštaju iz 2014. ocenio kao vrlo politizovan, jer je najviše rezultat sposobnosti da se formira mreža poznanstava i pravih kontakata, nego istinskih zasluga, što znači da ni u ovakvom sistemu u kojem glavnu ulogu ima pravni savet, politički i drugi uticaji nikako nisu isključeni.
U Holandiji je stvar krajnje jednostavna – sudije bira kralj, odnosno kraljica. Imenovanja su doživotna i donose se kraljevskim dekretom. Tačka.
Izvesno je da je nezavisnost sudstva neophodnost, da sudovi ne smeju biti političke institucije, da sudije i tužioci moraju biti neutralni i verni samo zakonu. Ali isto tako, pravosudni sistem koji bi bio bez demokratske kontrole, neka vrsta države unutar države nije i ne može biti prihvatljiv. U većini država izvršna i zakonodavna vlast duboko su uključene u sudska imenovanja i moraju postojati parlamentarna demokratska kontrola i nadzor imenovanja sudija i tužilaca. Naši Evropejci ističu da sudije i tužioci ne mogu biti birani u ovakvom „jednopartijskom“ parlamentu kakav sad imamo, ali na kome je najveća odgovornost za takvo stanje? S jedne strane na onima koji su parlamentarne izbore bojkotovali, a s druge na narodu koji je glasao tako kako je glasao. Što narodni izbor nekima može biti po volji ili ne stvar je subjektivnog stava, ali je objektivno izraz narodne volje.
Da se vratimo na pitanje treba li podržati predložene promene Ustava. Jasno je da u pravosuđu mora postojati demokratska kontrola, a ona se može ostvariti jedino preko Narodne skupštine, kao direktnog izdanka demokratske narodne odluke iskazane na izborima. Nikakva nevladina ili slična organizacija ne može biti ogledalo narodne volje kao što je to Parlament, kakav god on bio. A uostalom najbolje smernice su nam dali Antonijević i Šib – kome je do „srpskog sveta“, neka glasa protiv, a kome je do duboke države i nemačkih interesa, neka glasa za.

[/restrict]

Dijaspora neće glasati Povodom referenduma radi potvrđivanja Akta o promeni Ustava Republike Srbije koji je raspisan za 16. januar 2022. godine, Srbi iz Toronta koji su se prijavili za glasanje obavešteni su od strane konzulata da neće moći da glasaju. To je saopštila i naša ambasada u Otavi kojoj se, takođe, prijavio nedovoljan broj Srba iz provincija Alberta, Kvebek, Britanska Kolumbija, Nova Škotska, Jukon… Iako je Toronto, pored Beča i Čikaga, jedna od tri „prestonice“ srpske dijaspore, ponovo neće imati biračko mesto za glasanje. Za upis u birački spisak u Torontu, nezvanično saznajemo, prijavilo se samo 28 naših građana, dok je za otvaranje glasačkog mesta potrebno ispuniti zakonski minimum od najmanje 100 glasača. Ironije radi, ovde živi jedna od najvećih srpskih zajednica na tlu Kanade, čak trećina od ukupnog broja srpskih doseljenika. Prema statističkim podacima, Srba u Torontu i okolini ima između 60 i 100 hiljada. Naši građani koji žive u Kanadi mogli su da se prijave za glasanje najkasnije do 24. decembra 2021. u 18 sati po lokalnom vremenu. Trebalo je da popune formular (zahtev za upis u birački spisak podataka da će birač glasati u inostranstvu) i pošalju skenirani dokument (važeću ličnu kartu ili pasoš) na mejl adresu konzulata ili ambasade. Nameću se pitanja da li je neophodno da se glasačka procedura dodatno komplikuje navedenom papirologijom, i da li je svaki glas važan, pa tako i glas 28 građana Toronta? Zašto je autoru ovog teksta, jednoj od 28 građana koji su se prijavili konzulatu u Torontu sa željom da glasaju na referendumu – to pravo uskraćeno? A kao najbolnije pitanje od svih: gde su „nestali“ tih 60 do 100 hiljada Srba koji žive u Torontu i umeju u raznim prilikama Otadžbinu (samo) da kritikuju? „Čujte Srbi! Čuvajte se sebe“, rekao je odavno Arčibald Rajs, ali su njegovu knjigu Srbi u tuđini odavno zaboravili, ili je nikada nisu ni pročitali. Brojne ugledne ličnosti (profesori, novinari, arhitekte, advokati, pisci…) iz matice su apelovali: „Ustavnim promenama ne pristupa se u uslovima okupacije Kosova i Metohije, kao ni u uslovima nestabilnosti koja je ophrvala Srbiju. Pred nama je još jedan izazov, nova bitka. Borba za Srbiju, za ustav, pravdu, red i poredak. Ustav RS danas je jedini garant stabilnosti i celovitosti države…“ Kako mi je uskraćena mogućnost da glasam 16. januara 2022. jer je nedostajalo da se prijave „još samo 72 Srbina“ – na ovaj način delimično ispunjavam svoju građansku dužnost, i u mislima zaokružujem NE. Za „Pečat“ iz Toronta Marina Bulatović