ДУБОКА ДРЖАВА У ДРЖАВИ

Заљубљеници у европске интеграције, западне демократије и „прогрес“ убеђују нас да је, да бисмо постали „нормална држава“, неопходно да избор судија и тужилаца потпуно одвојимо од било каквог „политичког“ утицаја и учинимо их независним. Али од кога? И како је то решено у „светионицима демократије“?

Заклињу нам се наши Европејци да нема бољег државног уређења од парламентарне демократије. Ако је то истина, зашто онда правосудни систем чији састав бирају парламентарци, директни изабраници народне воље на које су грађани Србије на изборима пренели свој суверенитет, није добар? Ко може боље одлучивати о компетентности судија и тужилаца од оних људи којима је народ на изборима указао поверење и дао им право да доносе одлуке о уређењу државе? Неке особе без икаквог демократског легитимитета попут европских комесара, изабране из неког чудноватог центра моћи без истинског упоришта у народу? Парламент за то није довољно добар, кажу, јер ствара могућност политичког утицаја, али ако није довољно добар за то, онда није добар и ни за шта друго, па га треба укинути. Или је жеља да нам парламент има само церемонијалну функцију, попут оног европског, а да о свему битном одлучују „миропомазаници“ делегирани с „неба“.
Сваку дилему о томе како треба гласати на предстојећем референдуму о промени Устава развејала су два човека – амбасадор неформалног центра моћи у Србији, доскорашњи директор Сорошевог Фонда за отворено друштво Милан Антонијевић, и Томас Шиб, амбасадор формалног европског центра моћи, Немачке. Антонијевић је поручио да ће на референдуму за промену устава гласати они који желе „Србију у Европи, светску Србију, а не српски свет“. Шиб, који нам жели добро убеђујући нас да треба да се одрекнемо Косова и Метохије, поручује да би промена Устава била „веома важан напредак“ који би довео до „јачања независности правосуђа“ и омогућио напредак у преговорима о чланству у Европској унији. Питање је само да ли, с обзиром на утицај који парламент и политика имају у његовој земљи на избор судија, верује да немачко правосуђе није независно и да Немачка због тога не би могла постати чланица ЕУ.

[restrict]

АМЕРИЧКИ СЛУЧАЈ Постоји чувена анегдота о председнику САД Двајту Ајзенхауеру, који је, у једном интервјуу, на питање шта би навео као своје највеће грешке као председника Америке одговорио: „Направио сам две грешке и обе седе у Врховном суду.“ Ајзенхауер је алудирао на именовање судија Ерла Ворена и Вилијема Бренана, који су се у обављању својих функција понашали либералније него што је конзервативни председник од њих очекивао. Како бисмо видели да се у САД око именовања врховних и федералних судија води жестока политичка борба не морамо, међутим, да се враћамо скроз до Ајзенхауера, него је довољно подсетити се напора које је Доналд Трамп уложио у именовање Брета Каваноа за судију Врховног суда и отпора који су његови демократски опоненти пружили да га у томе спрече.
Председник САД, као носилац извршне власти, има неспоран утицај на правосуђе кроз именовање судија с одговарајућим политичким ставовима, али по избору судије се труде да следе сопствени пут и због тога у Америци постоји одговарајућа пословица која каже „када бирате судију, испаљујете стрелу у далеку будућност“. Процес избора федералних судија у САД је изразито политички процес – све судије су именоване, а не изабране (за разлику од тужилаца, али о томе мало касније). Предлаже их председник, а потврђује Сенат већином гласова. По сенатској потврди председник их формално именује на доживотну функцију.
Чланови Сената имају, такође, врло значајну улогу у именовању судија у својим матичним државама, где формирају изборне комитете у које се постављају истакнути адвокати, државне, или федералне судије, професори права… Министарство правде потом проверава правне квалификације кандидата, а Адвокатска комора даје саветодавно мишљење. Правосудни одбор Сената на крају разматра подобност кандидата. Дакле, процедура избора судија у САД је у рукама политичара, у складу с америчким уставом. То није спречило радну групу ГРЕКО Савета Европе да у свом извештају о правосудном систему у САД из 2017. године оцени да не постоји разлог да се не верује да су именовани за федералне и врховне судије људи највишег интегритета, изванредних правних способности и потпуно квалификовани у сваком аспекту за обављање те функције.
Што се тужилаца тиче, државног тужиоца (министра правде у суштини) и федералне тужиоце у 94 дистрикта именује сам председник, док се окружни тужиоци бирају на директним изборима, што је, чини се, најдемократскији могући начин. Сад ћемо се накратко вратити на бившег Сорошевог извршног директора Милана Антонијевића, који је у ауторском тексту за „Време“ подржавајући предложене промене Устава одбацио могућност утицаја „страног фактора“ поменувши „повремене испаде да ће Сорош да бира судије“. Да нам Антонијевић овде баца песак у очи и да су страховања од Сорошевог утицаја основана, доказује нам пример управо из САД. Под насловом „Сорошево тихо преузимање америчког правосуђа“, „Политико“ је 2016. године писао како је овај „демократски мегадонатор“ своје богатство „усмерио у занемарену кампању за избор тужилаца како би подстрекао један од кључних циљева прогресиваца – преобликовање америчког правосудног система“ и на седам округа потрошио три милиона долара. „То је убедљиво најопипљивија акција у напорима прогресиваца да нађу, припреме и финансирају кандидате опредељене за реформу правосуђа како би преузели функцију тужилаца, која би им отворила врата за федералне судове. Ово је изазвало гнев многих који сматрају да се ради о недозвољеном спољном утицају на локалне изборе“, навео је „Политико“.

ЕВРОПСКА ПРАКСА У Европској унији не постоји стандардна процедура за избор судија и тужилаца. Методе избора варирају у складу с различитим правним традицијама и системима, а постоје случајеви где разлике постоје и у оквиру самог правног система једне државе – именовања судија нижих судова, на пример, знају се разликовати од именовања судија Врховног, или Уставног суда. Али у бројним европским земљама извршна или законодавна власт играју важну, односно одлучујућу улогу у избору судија. Ради се углавном о старим европским демократијама. Тек у понеким државама, попут Швајцарске, сами судови именују своје судије.
У Шибовој Немачкој не постоји Високи савет судства. Федералне судије именује федерални председник по ступању на дужност. Судије на доживотну функцију бира Изборни комитет (Richterwahlausschuss) који се састоји од 16 чланова делегираних из 16 савезних покрајина (Länder) и 16 чланова делегираних из Савезног парламента (Bundestag). Дакле, све политичка именовања. Тај комитет разматра кандидатуре и предлаже именовања о којим формално одлучује савезни председник (Bundespräsident) у сагласју са федералним министром правде. Половину судија Федералног уставног суда, институције највећег угледа у Немачкој, бира Бундестаг, а другу Бундесрат (Савет Федерације).
У Великој Британији петнаесточлани Комитет за правосудна именовања предлаже кандидате. Министарство правде именује 12 чланова Комитета, а три су делегирана из Правосудног савета. Коначну реч има лорд канцелар, пандан министру правде у другим земљама. Он може прихватити или одбити кандидата. Чланове виших судова именује краљица на савет лорда канцелара, или премијера.
У Француској судије именује председник Републике на основу предлога и препорука Високог савета судства (Conseil Supérieur de la Magistrature). Овај савет чини дванаест чланова из правосуђа, два председникова делегата, два делегата председника Народне скупштине, два председника Сената, један из адвокатске коморе и један из Државног савета (Conseil d’Etat). Њихове препоруке у вези с именовањем судија нижих судова су обавезујуће.
У Белгији судије именује краљ на основу предлога Високог савета судства који има 44 члана са четворогодишњим мандатом од којих је половина из Валоније, а половина из Фландрије. Половину Савета чине судије или тужиоци, а половину делегати Парламента изабрани двотрећинском већином. ГРЕКО је белгијски систем у свом извештају из 2014. оценио као врло политизован, јер је највише резултат способности да се формира мрежа познанстава и правих контаката, него истинских заслуга, што значи да ни у оваквом систему у којем главну улогу има правни савет, политички и други утицаји никако нису искључени.
У Холандији је ствар крајње једноставна – судије бира краљ, односно краљица. Именовања су доживотна и доносе се краљевским декретом. Тачка.
Извесно је да је независност судства неопходност, да судови не смеју бити политичке институције, да судије и тужиоци морају бити неутрални и верни само закону. Али исто тако, правосудни систем који би био без демократске контроле, нека врста државе унутар државе није и не може бити прихватљив. У већини држава извршна и законодавна власт дубоко су укључене у судска именовања и морају постојати парламентарна демократска контрола и надзор именовања судија и тужилаца. Наши Европејци истичу да судије и тужиоци не могу бити бирани у оваквом „једнопартијском“ парламенту какав сад имамо, али на коме је највећа одговорност за такво стање? С једне стране на онима који су парламентарне изборе бојкотовали, а с друге на народу који је гласао тако како је гласао. Што народни избор некима може бити по вољи или не ствар је субјективног става, али је објективно израз народне воље.
Да се вратимо на питање треба ли подржати предложене промене Устава. Јасно је да у правосуђу мора постојати демократска контрола, а она се може остварити једино преко Народне скупштине, као директног изданка демократске народне одлуке исказане на изборима. Никаква невладина или слична организација не може бити огледало народне воље као што је то Парламент, какав год он био. А уосталом најбоље смернице су нам дали Антонијевић и Шиб – коме је до „српског света“, нека гласа против, а коме је до дубоке државе и немачких интереса, нека гласа за.

[/restrict]

Дијаспора неће гласати Поводом референдума ради потврђивања Акта о промени Устава Републике Србије који је расписан за 16. јануар 2022. године, Срби из Торонта који су се пријавили за гласање обавештени су од стране конзулата да неће моћи да гласају. То је саопштила и наша амбасада у Отави којој се, такође, пријавио недовољан број Срба из провинција Алберта, Квебек, Британска Колумбија, Нова Шкотска, Јукон… Иако је Торонто, поред Беча и Чикага, једна од три „престонице“ српске дијаспоре, поново неће имати бирачко место за гласање. За упис у бирачки списак у Торонту, незванично сазнајемо, пријавило се само 28 наших грађана, док је за отварање гласачког места потребно испунити законски минимум од најмање 100 гласача. Ироније ради, овде живи једна од највећих српских заједница на тлу Канаде, чак трећина од укупног броја српских досељеника. Према статистичким подацима, Срба у Торонту и околини има између 60 и 100 хиљада. Наши грађани који живе у Канади могли су да се пријаве за гласање најкасније до 24. децембра 2021. у 18 сати по локалном времену. Требало је да попуне формулар (захтев за упис у бирачки списак података да ће бирач гласати у иностранству) и пошаљу скенирани документ (важећу личну карту или пасош) на мејл адресу конзулата или амбасаде. Намећу се питања да ли је неопходно да се гласачка процедура додатно компликује наведеном папирологијом, и да ли је сваки глас важан, па тако и глас 28 грађана Торонта? Зашто је аутору овог текста, једној од 28 грађана који су се пријавили конзулату у Торонту са жељом да гласају на референдуму – то право ускраћено? А као најболније питање од свих: где су „нестали“ тих 60 до 100 хиљада Срба који живе у Торонту и умеју у разним приликама Отаџбину (само) да критикују? „Чујте Срби! Чувајте се себе“, рекао је одавно Арчибалд Рајс, али су његову књигу Срби у туђини одавно заборавили, или је никада нису ни прочитали. Бројне угледне личности (професори, новинари, архитекте, адвокати, писци…) из матице су апеловали: „Уставним променама не приступа се у условима окупације Косова и Метохије, као ни у условима нестабилности која је опхрвала Србију. Пред нама је још један изазов, нова битка. Борба за Србију, за устав, правду, ред и поредак. Устав РС данас је једини гарант стабилности и целовитости државе…“ Како ми је ускраћена могућност да гласам 16. јануара 2022. јер је недостајало да се пријаве „још само 72 Србина“ – на овај начин делимично испуњавам своју грађанску дужност, и у мислима заокружујем НЕ. За „Печат“ из Торонта Марина Булатовић