ДУБОКА ДРЖАВА У ДРЖАВИ

Заљубљеници у европске интеграције, западне демократије и „прогрес“ убеђују нас да је, да бисмо постали „нормална држава“, неопходно да избор судија и тужилаца потпуно одвојимо од било каквог „политичког“ утицаја и учинимо их независним. Али од кога? И како је то решено у „светионицима демократије“?

Заклињу нам се наши Европејци да нема бољег државног уређења од парламентарне демократије. Ако је то истина, зашто онда правосудни систем чији састав бирају парламентарци, директни изабраници народне воље на које су грађани Србије на изборима пренели свој суверенитет, није добар? Ко може боље одлучивати о компетентности судија и тужилаца од оних људи којима је народ на изборима указао поверење и дао им право да доносе одлуке о уређењу државе? Неке особе без икаквог демократског легитимитета попут европских комесара, изабране из неког чудноватог центра моћи без истинског упоришта у народу? Парламент за то није довољно добар, кажу, јер ствара могућност политичког утицаја, али ако није довољно добар за то, онда није добар и ни за шта друго, па га треба укинути. Или је жеља да нам парламент има само церемонијалну функцију, попут оног европског, а да о свему битном одлучују „миропомазаници“ делегирани с „неба“.
Сваку дилему о томе како треба гласати на предстојећем референдуму о промени Устава развејала су два човека – амбасадор неформалног центра моћи у Србији, доскорашњи директор Сорошевог Фонда за отворено друштво Милан Антонијевић, и Томас Шиб, амбасадор формалног европског центра моћи, Немачке. Антонијевић је поручио да ће на референдуму за промену устава гласати они који желе „Србију у Европи, светску Србију, а не српски свет“. Шиб, који нам жели добро убеђујући нас да треба да се одрекнемо Косова и Метохије, поручује да би промена Устава била „веома важан напредак“ који би довео до „јачања независности правосуђа“ и омогућио напредак у преговорима о чланству у Европској унији. Питање је само да ли, с обзиром на утицај који парламент и политика имају у његовој земљи на избор судија, верује да немачко правосуђе није независно и да Немачка због тога не би могла постати чланица ЕУ.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Дијаспора неће гласати

Поводом референдума ради потврђивања Акта о промени Устава Републике Србије који је расписан за 16. јануар 2022. године, Срби из Торонта који су се пријавили за гласање обавештени су од стране конзулата да неће моћи да гласају. То је саопштила и наша амбасада у Отави којој се, такође, пријавио недовољан број Срба из провинција Алберта, Квебек, Британска Колумбија, Нова Шкотска, Јукон…
Иако је Торонто, поред Беча и Чикага, једна од три „престонице“ српске дијаспоре, поново неће имати бирачко место за гласање.
За упис у бирачки списак у Торонту, незванично сазнајемо, пријавило се само 28 наших грађана, док је за отварање гласачког места потребно испунити законски минимум од најмање 100 гласача. Ироније ради, овде живи једна од највећих српских заједница на тлу Канаде, чак трећина од укупног броја српских досељеника. Према статистичким подацима, Срба у Торонту и околини има између 60 и 100 хиљада.
Наши грађани који живе у Канади могли су да се пријаве за гласање најкасније до 24. децембра 2021. у 18 сати по локалном времену. Требало је да попуне формулар (захтев за упис у бирачки списак података да ће бирач гласати у иностранству) и пошаљу скенирани документ (важећу личну карту или пасош) на мејл адресу конзулата или амбасаде.
Намећу се питања да ли је неопходно да се гласачка процедура додатно компликује наведеном папирологијом, и да ли је сваки глас важан, па тако и глас 28 грађана Торонта? Зашто је аутору овог текста, једној од 28 грађана који су се пријавили конзулату у Торонту са жељом да гласају на референдуму – то право ускраћено?
А као најболније питање од свих: где су „нестали“ тих 60 до 100 хиљада Срба који живе у Торонту и умеју у разним приликама Отаџбину (само) да критикују? „Чујте Срби! Чувајте се себе“, рекао је одавно Арчибалд Рајс, али су његову књигу Срби у туђини одавно заборавили, или је никада нису ни прочитали.
Бројне угледне личности (професори, новинари, архитекте, адвокати, писци…) из матице су апеловали: „Уставним променама не приступа се у условима окупације Косова и Метохије, као ни у условима нестабилности која је опхрвала Србију. Пред нама је још један изазов, нова битка. Борба за Србију, за устав, правду, ред и поредак. Устав РС данас је једини гарант стабилности и целовитости државе…“
Како ми је ускраћена могућност да гласам 16. јануара 2022. јер је недостајало да се пријаве „још само 72 Србина“ – на овај начин делимично испуњавам своју грађанску дужност, и у мислима заокружујем НЕ.

За „Печат“ из Торонта Марина Булатовић


3 коментара

  1. Одличан текст!
    Својим уставним променама, на кога то треба да се угледа Србија у решавању проблематике правосуђа? Г. Родић је лепо навео различита решења у свету. Па, кога то Србија треба да послуша и да уради нешто што ће да искључи сваку народну контролу у тако важној области као што је судство? Европску бирократију, која сама није одабрана ни од кога и за коју важе права невиђена у целој скаламерији од Е. уније?
    Да, демократија је само реч и ништа више! Да, народ јесте пренео свој суверенитет на изабране народне посланике. И шта гледамо? Да ли народни посланици заступају интересе оних који су их бирали? Ма, какви! Они се само повинују партијским наређењима, заборављајући зашто седе у скупштинским клупама. Да ли стварно седе? Не! Клупе су, углавном, празне. Где су посланици? Како зарађују своје високе плате? Како доприносе изгласавању квалитетних законских решења – без квалитетних дискусија ? Баш никако – дај боже да уопште знају за шта, или против чега, гласају, у “дану за гласање”, јер се окупе само да изврше партијску директиву, и опет оду – мили моји куд који. Срамотно, ружно! Поставља се питање: треба ли нам тај толики апарат, чему он служи, сем сам себи. Све, баш све је чиста фарса! Тако се десило да народ, већ подуже, апстинира – у великом броју не излази на изборе; скоро па као да чланови партија гласају сами себе! Тако се и десило да је важна одлука, без икакве расправе, донесена за рекордна 2 минута и 27 секунди! Срамота! И сад се потеже силан посао, а народ замајава да заокружи “ДА” на основу крајње неозбиљно донете одлуке.
    Па бирачки спискови! Наравно, изумитељима идими-дођими цензуса за бајаги референдум, није ни важно да ли су спискови комплетни. Заправо, што су некомплетнији, то је сигурнији успех квази референдума-замке. У нечасни посао спада и условљавање броја гласача у дијаспори, тј. немогућност гласања ако је тај број мали. Зашто? Што мање гласача, мање је и потенцијалних “НЕ” листића! Зато! Изаћи ће они који ће заокружити “ДА”, а то се и тражи.
    Све је јако провидно! А журба, да се што пре обави је потребна како овакви гласови не би стигли до оног дела народа који је само чуо Брнабићку, Дачића, Вучића… у последњих неколико дана. Провидно, а отворено, у стилу “баш нас брига” и “шта нам ко може”. Важно је да је легалност јобезбеђена…

    Вучић нас позива да будемо политички зрели. Па БУДИМО ЗРЕЛИ, ЗАОКРУЖИМО “НЕ”.

  2. unutrašnji dijalog, glas naroda

    Dijaspora neće glasati

    Objektivne informacije iz Toronta. Srpski konzulat nije mogao da formira “glasačko mesto” jer se prijavilo 28 glasača od minimum 100 prijavljenih za formiranje, a u Torontu živi blizu 1oo hiljada Srba? Očigledno da su se Srbi iz dijaspore razočarali u srpski nacionalni, politički, verski patriotizam u zadnjih 30 godina. Zašto?

    NA PROSLAVI 600-ine GODINA OD PROSLAVE KOSOVSKE BITKE – na Gazimestanu (KIM), ličmo sam prisustvovao, bio je veliki broj Srba iz dijaspore, iz mnogih krajeva sveta, da daju podršku (ogromnu ekonomsku, materijalnu, moralnu, versku) Srbiji i Kosmetskim Srbima da se oslobode od šiptarskog separatističkog pritiska i zuluma, da opstanu na svoju vekovnu zemlju KIM. Nakon toga do danas, sigurno su se maksimalno razočarali u “Srpsku politiku” i nejedinstvo i neslogu Srba, koja nezna adekvatno da odbrani svoj suverenitet i svoje nacionaalne interese (dirigovana politika iz BGD bez kosmetskih Srba): I od ranije 90-ih: biju se Srbi protiv Srba: Vuk Drašković podigao pola Beograda i Srbije da sruši Miloševića?; Pogotovo danas dijaspora vidi u kom pravcu se vode briselski sporazumi – da se otme-preda Kosovo!? Nije trebalo nikako u startu prihvatati i potpisivati Briselski sporazum kojim se Kosovu daju svi statusni “atributi albanske države” (sporazum se potpisuje na kraju). A na udaru su i drugi nacionalni interesi. Da ne dužim, hvala na prostoru.

  3. Svaka cast g-dinu Rodicu, kao i uvek, za odlican clanak.
    Ako je Antonijevic Za, muka mi je i da ga vidim a jos gore da ga slusam, onda sigurno treba glasati NE, jer to je okoreli mrzitelj Srba i nevidjeni cinik .
    Olga Ilic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *