ОХРАБРИВАЊЕ ТУЂЕ МРЖЊЕ

За кога је све Србија била и остала реметилачки фактор?

Желећи да заобиђу ангажовање снага (већ тада реално или још чешће потенцијално) потребних на другим местима, нацисти су дуго избегавали да воде отворену антисрпску политику. Томе је доприносила српска ратна слава из Првог светског рата. Но када су се после „нашег“ самоубилачког пуча од 27. марта 1941. одлучили за поход на Југославију, њихова средства масовног информисања покренула су дезинформациони блицкриг. Пропагандни рат против нас трајао је у фази припреме правог, али се наставио и после његовог окончања, како би наша „завереничка“ кривица у умовима немачке, али и шире јавности била зацементерина.

НАЦИЗАМ НА ДЕЛУ Главна нацистичка оптужба на рачун Срба и њихове државе била је то да трајно представљају и регионални и европски „реметилачки фактор“. Та фраза је до бесвести понављана. Међутим, није представљала ништа ново. Само се радило о фреквентној репризи. Етикета којом се бавимо осмишљена је неколико деценија раније, од стране аустроугарске пропагандне машинерије. Интензивно је коришћена у време тзв. анексионе кризе 1908, али и током балканских ратова, односно у доба великог светског сукоба који је отпочео 1914. године.
По окончању Првог светског рата та антисрпска формула није нестала. У оптицају су је одржали хрватски екстремисти а повремено су је користили и други наши непријатељи. Тако је било све до пред почетак Другог светског рата и код нас (трајао је пре тога на другим просторима већ готово две године), када, као што је већ поменуто, стари антисрпски отров добија ново паковање. Немачки медији су почели помахнитало да понављају: „Срби су кључни изазивачи проблема у Југоисточној Европи“; „Нема мира док српска мина не буде уклоњена“; „Србија је рушилац новог европског поретка на Балкану“.

НОВА НАТО ВЕРЗИЈА Да ли између свих тих речи, и онога што је пре неки дан изрекла Весна Пешић постоји иоле битна разлика? Не! Она је дословно рекла да је Србија „главни узнемиравајући фактор“ на Балкану. И додала: „Све су државе бивше Југославије прихватиле своје границе изузев Србије.“ Србија, ем не прихвата границе које су јој „додељене“ од евроатлантских моћника у вези с њиховим рецептом за „решавање“ косовског проблема, ем, како тврди дотична госпођа, „хоће да присвоји један део дејтонске Босне и Херцеговине“.
Овде се, наравно, као и у случају старих оптужби које су инспирисале „политички језик“ Весне Пешић и њој сличних србофоба, ради о конструкцији. А код њих, уз низ наслага лажи, увек постоји и део који је утемељен на истини. Укратко, Србија данас (као и јуче) не отима ништа туђе. Не руши дејтонску БиХ, већ само жели да Република Српска буде третирана као своја на своме, те ужива сва она права која су јој потврђена у Дејтону. Када се ради о Косову и Метохији, Србија једино инсистира на свом територијалном интегритету (а, узгред буди речено, спремна је на разне аранжмане, укључујући и давање много веће самосталности делу Косова с албанском већином него што по изворном Дејтону има РС).
Истина је и у наше доба, као што је било и у прошлости, то да Србија (данас више захваљујући пулсу народа него некој дубинској стратегији државе) испада реметилачки фактор за глобалне моћнике који себи дају право да једнострано и противно било каквим принципима раде шта год хоће. Такав реметилачки чинилац српски народ и његова држава били су и остали за силе које умишљају да је њихова воља темељ међународних односа. Тако је Хабзбуршка монархија себи давала за право да анектира територије на које нема ни националну, ни историјску „тапију“ или да другим сувереним земљама одређује који је за њих максималан територијални обим, односно на који начин су дужне да се понашају у међународној арени. Слично данас поступају САД и друге водеће силе НАТО-а.

[restrict]

СТАРИ КОЛАБОРАЦИОНИЗАМ Од понашања Аустроугарске или нацистичке Немачке, до онога што данас раде „демократска“ Немачка и „либерална“ Америка, мало је тога у вези с нама промењено. Нисмо сада окарактерисани као „реметилачки“ већ као „узнемиравајући“ чинилац, али срж ствари је остала иста. Но променило се нешто битно код нас. То је преовлађујући карактер наше колаборације (изменио се и квалитет државе, али о томе ћемо касније).
Израз колаборација има следеће значење: „Сарађивати са непријатељима своје земље, а поготово окупационим снагама“. Колаборационисти некада раде за окупатора из идеолошке заслепљености или личног интереса, али некада и зато што мисле да је то за земљу, у тешким околностима у којима се нашла, најмање штетно. Значи, иако су то формално, нису сви колаборационисти и суштински издајници своје земље и нације. Генерал Недић, примера ради, иако се налазио на челу владе коју је поставио окупатор, чинио је све што је било у његовој моћи да олашка положај српског народа у Србији, те да максимално помогне нашем народу ван ње, угроженом од хрватских нациста и других савезника Немачке којим је она на милост и немилост препустила неки део наших земаља.
Што се тиче модела решавања српског питања за који се тај формално гледано колаборациониста залагао, он је био много повољнији од онога за који су се борили тзв. титоистички ослободиоци. „СвеСрбија“, чије успостављање је Милан Недић покушао да издејствује од Берлина, била је замишљена као знатно већа земља и од Социјалистичке Републике Србије с покрајинама а камоли без њих (а да напоменем, оне су скоро у потпуности издвојене из њеног састава 26. децембар 1968, чија паклена годишњица је за који дан, када су у Савезној скупштини усвојени уставни амандмани којима су српске покрајине добиле сличан статус као републике, а Косово и Метохија преименовани у Косово).

ЗЛОКОБНА ЕВОЛУЦИЈА Данашњи српски колаборационисти – они који на овај или онај подржавају продубљивање евроатлантског окупационог поретка на нашим просторима – за разлику од многих старих колаборациониста углавном нису заинтересовани да издејствују било шта добро за народ из кога су потекли. Напротив. По правилу подржавају по њега најгора решења. Јер они су деца титоизма, а он се темељио на уверењу да ради добробити других, Србима, који су третирани као хегемонистички народ, треба сломити кичму. И при томе је најбоље да је баш идеолошки „прочишћени“ Срби ломе сународницима.
Стога су титоисти, ти лажни ослободиоци (не треба с њима поистовећивати већину припадника партизанског покрета преварених од стране антисрпског бољшевичког вођства) наметнули начин решавања националног питања на просторима Југославије који је био много гори од онога за који се борио формално гледано колаборациониста Недић. За њега су Босна и Херцеговина и Црна Гора биле српске земље, за њих нису. Он је туговао због тога што нам је било отргнуто Косово (мада је много већи његов део од данашњег севера Косова, на коме се колико-толико осећа власт Београда, био у саставу окупиране Србије), они су спремали нову и то територијално знатно већу отмицу Старе Србије.
Појединци и групе који данас чине анти-Србију (најекстремнији део тзв. Друге Србије) корачају путевима које су утабали титоистички бољшевици, и при томе свирају НАТО корачнице. Идеолошка глазура је небитна, важна је антисрпска суштина. Ко је против Срба, они су с њим. То је – да поновим – суштински ново у нашем друштву од почетка интензивног деловања Коминтерне на нашим просторима, а поготово пошто су титоисти преузели власт. И раније је било колабораната. Већином су били изнуђеног типа, односно имали су добре намере према свом народу. Било је додуше и проданих душа, којима ништа друго није било важно него да извуку неку корист за себе, макар и на штету свог народа. Али они су знали да су битанге, те нису ни покушавали да увере друге да су пророци неких нових вредности.

КВАДРАТУРА АНТИСРПСТВА Данас уз такве, којих сигурно нема баш мало међу онима који раде као лобисти и свакојаки други извршиоци налога наших регионалних и глобалних непријатеља, има не баш занемарљиво и оних који из дубоких (ма колико накарадних) уверења воде рат против свог народа. Сву они не само што заливају постојеће дрвеће туђе мржње већ га и саде на новим површинама. То су нама несрећно југословенство и тим пре титоизам завештали, и с тим ћемо још дуго морати да се боримо. Али питање је колико успешно, јер нажалост постоји још један негативни новитет. А то је да се српска држава бори много мање за српске националне интересе него што је то чинила пре 1918. И она је накарадно мутирала, тако да данас када поново формално постоји, као да је нека врста хибрида српског и југословенског наслеђа (и то подвученог титоизмом).
Отуда се систематски и системски не ради на анулирању духа који је изнедрио болесне ставове које заговараjу разне Весне Пешић и Горани Марковићи (којих и те како много има и у актуелним системским сферама). Штавише, штошта што погодује парализи наше националне енергије и намерама оних који споља раде против нас, и поред толике приче власти о патриотском препороду, шири се и даље и из неких институција које су део српске државне организације. Сетите се само тога (о чему је већ било говора на страницама „Печата“) да нашу децу и родитеље у школама „едукују“ да је национализам – који је ништа друго до наглашена позитивна оданост свом народу и не треба га мешати с негативним шовинизмом (мржњом према другима) – тежак облик насиља.
Вероватно нам је то неко од страних заговорника обуздавања Србије (скоро сигурно из редова ЕУ структура) натурио као вид лечења „реметилачких“ склоности, а неки наши пређашњи властодршци су то прихватили, док актуелни не виде (или из лично-партијских побуда не желе да виде) да се тако уз садејство наше државе газе српски национални интереси. Зато док причају о „жутом“ баласту њега заправо адекватно не избацују из разних сегмената нашег националног брода.
Крећемо се тако од горег до лошег, и обрнуто, а никако да направимо истински национално ослободилачки искорак. Било би много лакше да је проблем само у вансистемском деловању поменуте госпође и њој сличних екстремних НВО и опозиционих другосрбијанаца. Жалосно је на квадрат што није тако, а без квадрата је таква чињеница да је део српског друштва окренут против интереса српског народа. Али још једном: држава би се с тим већ некако изборила да и сама није озбиљно заражена вирусом антисрпства (што и тако тешком проблему даје фатални други степен).

[/restrict]