ОХРАБРИВАЊЕ ТУЂЕ МРЖЊЕ

За кога је све Србија била и остала реметилачки фактор?

Желећи да заобиђу ангажовање снага (већ тада реално или још чешће потенцијално) потребних на другим местима, нацисти су дуго избегавали да воде отворену антисрпску политику. Томе је доприносила српска ратна слава из Првог светског рата. Но када су се после „нашег“ самоубилачког пуча од 27. марта 1941. одлучили за поход на Југославију, њихова средства масовног информисања покренула су дезинформациони блицкриг. Пропагандни рат против нас трајао је у фази припреме правог, али се наставио и после његовог окончања, како би наша „завереничка“ кривица у умовима немачке, али и шире јавности била зацементерина.

НАЦИЗАМ НА ДЕЛУ Главна нацистичка оптужба на рачун Срба и њихове државе била је то да трајно представљају и регионални и европски „реметилачки фактор“. Та фраза је до бесвести понављана. Међутим, није представљала ништа ново. Само се радило о фреквентној репризи. Етикета којом се бавимо осмишљена је неколико деценија раније, од стране аустроугарске пропагандне машинерије. Интензивно је коришћена у време тзв. анексионе кризе 1908, али и током балканских ратова, односно у доба великог светског сукоба који је отпочео 1914. године.
По окончању Првог светског рата та антисрпска формула није нестала. У оптицају су је одржали хрватски екстремисти а повремено су је користили и други наши непријатељи. Тако је било све до пред почетак Другог светског рата и код нас (трајао је пре тога на другим просторима већ готово две године), када, као што је већ поменуто, стари антисрпски отров добија ново паковање. Немачки медији су почели помахнитало да понављају: „Срби су кључни изазивачи проблема у Југоисточној Европи“; „Нема мира док српска мина не буде уклоњена“; „Србија је рушилац новог европског поретка на Балкану“.

НОВА НАТО ВЕРЗИЈА Да ли између свих тих речи, и онога што је пре неки дан изрекла Весна Пешић постоји иоле битна разлика? Не! Она је дословно рекла да је Србија „главни узнемиравајући фактор“ на Балкану. И додала: „Све су државе бивше Југославије прихватиле своје границе изузев Србије.“ Србија, ем не прихвата границе које су јој „додељене“ од евроатлантских моћника у вези с њиховим рецептом за „решавање“ косовског проблема, ем, како тврди дотична госпођа, „хоће да присвоји један део дејтонске Босне и Херцеговине“.
Овде се, наравно, као и у случају старих оптужби које су инспирисале „политички језик“ Весне Пешић и њој сличних србофоба, ради о конструкцији. А код њих, уз низ наслага лажи, увек постоји и део који је утемељен на истини. Укратко, Србија данас (као и јуче) не отима ништа туђе. Не руши дејтонску БиХ, већ само жели да Република Српска буде третирана као своја на своме, те ужива сва она права која су јој потврђена у Дејтону. Када се ради о Косову и Метохији, Србија једино инсистира на свом територијалном интегритету (а, узгред буди речено, спремна је на разне аранжмане, укључујући и давање много веће самосталности делу Косова с албанском већином него што по изворном Дејтону има РС).
Истина је и у наше доба, као што је било и у прошлости, то да Србија (данас више захваљујући пулсу народа него некој дубинској стратегији државе) испада реметилачки фактор за глобалне моћнике који себи дају право да једнострано и противно било каквим принципима раде шта год хоће. Такав реметилачки чинилац српски народ и његова држава били су и остали за силе које умишљају да је њихова воља темељ међународних односа. Тако је Хабзбуршка монархија себи давала за право да анектира територије на које нема ни националну, ни историјску „тапију“ или да другим сувереним земљама одређује који је за њих максималан територијални обим, односно на који начин су дужне да се понашају у међународној арени. Слично данас поступају САД и друге водеће силе НАТО-а.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

2 коментара

  1. Tоплица

    У намери да освежим нека знања, узех трокњижје “Историје ислама” написане 1922. Индијским муслиманом Акбар Шахом Наџибабадијем. Превише тога овде је преувеличано у славу Алаха тако да и не личи на стварну историју. Напр., на Косову пољу изгинуло је неколико стотина хиљада хришћанских ратника који су побеђени од бројчано четири пута мање Турске војске ! Међутим интересантно је да је Наџибабади Косовској бици посветио више од две целе странице, далеко више него ити једној другој исламској битци ! А посебно је интересантно да аутор наводи касније буне само Срба и никога више. Нема шта, и тад смо били реметилачки фактор плановима најезде једне силесије ! Без нас била би бонаца, али не лези враже ! Наша државотворност запињала је сваком силеџији који је туда пролазио.
    А наши издајници двадесетпрвог века пре свега су рђав знак. Они су феномен овог времена јер, ем их је превише у овако малој средини, и нарочито – мрзе нас они острашћеније од свих непријатеља заједно ! Је ли то знак да смо са енергијом на минимуму, да је наша снага прошлост ? Да нас нико није дирао након страшног Првог Св. рата, и да смо имали памети да друкчије уредимо државу, то би се мало уочавало, овако смо испали свима напоказ. Без заштите велике моћи, под чијим крилом бисмо одахнули и сачекали нову снагу, ово неће добро да се заврши.

  2. добро на квадрат

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.