OHRABRIVANJE TUĐE MRŽNJE

Za koga je sve Srbija bila i ostala remetilački faktor?

Želeći da zaobiđu angažovanje snaga (već tada realno ili još češće potencijalno) potrebnih na drugim mestima, nacisti su dugo izbegavali da vode otvorenu antisrpsku politiku. Tome je doprinosila srpska ratna slava iz Prvog svetskog rata. No kada su se posle „našeg“ samoubilačkog puča od 27. marta 1941. odlučili za pohod na Jugoslaviju, njihova sredstva masovnog informisanja pokrenula su dezinformacioni blickrig. Propagandni rat protiv nas trajao je u fazi pripreme pravog, ali se nastavio i posle njegovog okončanja, kako bi naša „zaverenička“ krivica u umovima nemačke, ali i šire javnosti bila zacementerina.

NACIZAM NA DELU Glavna nacistička optužba na račun Srba i njihove države bila je to da trajno predstavljaju i regionalni i evropski „remetilački faktor“. Ta fraza je do besvesti ponavljana. Međutim, nije predstavljala ništa novo. Samo se radilo o frekventnoj reprizi. Etiketa kojom se bavimo osmišljena je nekoliko decenija ranije, od strane austrougarske propagandne mašinerije. Intenzivno je korišćena u vreme tzv. aneksione krize 1908, ali i tokom balkanskih ratova, odnosno u doba velikog svetskog sukoba koji je otpočeo 1914. godine.
Po okončanju Prvog svetskog rata ta antisrpska formula nije nestala. U opticaju su je održali hrvatski ekstremisti a povremeno su je koristili i drugi naši neprijatelji. Tako je bilo sve do pred početak Drugog svetskog rata i kod nas (trajao je pre toga na drugim prostorima već gotovo dve godine), kada, kao što je već pomenuto, stari antisrpski otrov dobija novo pakovanje. Nemački mediji su počeli pomahnitalo da ponavljaju: „Srbi su ključni izazivači problema u Jugoistočnoj Evropi“; „Nema mira dok srpska mina ne bude uklonjena“; „Srbija je rušilac novog evropskog poretka na Balkanu“.

NOVA NATO VERZIJA Da li između svih tih reči, i onoga što je pre neki dan izrekla Vesna Pešić postoji iole bitna razlika? Ne! Ona je doslovno rekla da je Srbija „glavni uznemiravajući faktor“ na Balkanu. I dodala: „Sve su države bivše Jugoslavije prihvatile svoje granice izuzev Srbije.“ Srbija, em ne prihvata granice koje su joj „dodeljene“ od evroatlantskih moćnika u vezi s njihovim receptom za „rešavanje“ kosovskog problema, em, kako tvrdi dotična gospođa, „hoće da prisvoji jedan deo dejtonske Bosne i Hercegovine“.
Ovde se, naravno, kao i u slučaju starih optužbi koje su inspirisale „politički jezik“ Vesne Pešić i njoj sličnih srbofoba, radi o konstrukciji. A kod njih, uz niz naslaga laži, uvek postoji i deo koji je utemeljen na istini. Ukratko, Srbija danas (kao i juče) ne otima ništa tuđe. Ne ruši dejtonsku BiH, već samo želi da Republika Srpska bude tretirana kao svoja na svome, te uživa sva ona prava koja su joj potvrđena u Dejtonu. Kada se radi o Kosovu i Metohiji, Srbija jedino insistira na svom teritorijalnom integritetu (a, uzgred budi rečeno, spremna je na razne aranžmane, uključujući i davanje mnogo veće samostalnosti delu Kosova s albanskom većinom nego što po izvornom Dejtonu ima RS).
Istina je i u naše doba, kao što je bilo i u prošlosti, to da Srbija (danas više zahvaljujući pulsu naroda nego nekoj dubinskoj strategiji države) ispada remetilački faktor za globalne moćnike koji sebi daju pravo da jednostrano i protivno bilo kakvim principima rade šta god hoće. Takav remetilački činilac srpski narod i njegova država bili su i ostali za sile koje umišljaju da je njihova volja temelj međunarodnih odnosa. Tako je Habzburška monarhija sebi davala za pravo da anektira teritorije na koje nema ni nacionalnu, ni istorijsku „tapiju“ ili da drugim suverenim zemljama određuje koji je za njih maksimalan teritorijalni obim, odnosno na koji način su dužne da se ponašaju u međunarodnoj areni. Slično danas postupaju SAD i druge vodeće sile NATO-a.

[restrict]

STARI KOLABORACIONIZAM Od ponašanja Austrougarske ili nacističke Nemačke, do onoga što danas rade „demokratska“ Nemačka i „liberalna“ Amerika, malo je toga u vezi s nama promenjeno. Nismo sada okarakterisani kao „remetilački“ već kao „uznemiravajući“ činilac, ali srž stvari je ostala ista. No promenilo se nešto bitno kod nas. To je preovlađujući karakter naše kolaboracije (izmenio se i kvalitet države, ali o tome ćemo kasnije).
Izraz kolaboracija ima sledeće značenje: „Sarađivati sa neprijateljima svoje zemlje, a pogotovo okupacionim snagama“. Kolaboracionisti nekada rade za okupatora iz ideološke zaslepljenosti ili ličnog interesa, ali nekada i zato što misle da je to za zemlju, u teškim okolnostima u kojima se našla, najmanje štetno. Znači, iako su to formalno, nisu svi kolaboracionisti i suštinski izdajnici svoje zemlje i nacije. General Nedić, primera radi, iako se nalazio na čelu vlade koju je postavio okupator, činio je sve što je bilo u njegovoj moći da olaška položaj srpskog naroda u Srbiji, te da maksimalno pomogne našem narodu van nje, ugroženom od hrvatskih nacista i drugih saveznika Nemačke kojim je ona na milost i nemilost prepustila neki deo naših zemalja.
Što se tiče modela rešavanja srpskog pitanja za koji se taj formalno gledano kolaboracionista zalagao, on je bio mnogo povoljniji od onoga za koji su se borili tzv. titoistički oslobodioci. „SveSrbija“, čije uspostavljanje je Milan Nedić pokušao da izdejstvuje od Berlina, bila je zamišljena kao znatno veća zemlja i od Socijalističke Republike Srbije s pokrajinama a kamoli bez njih (a da napomenem, one su skoro u potpunosti izdvojene iz njenog sastava 26. decembar 1968, čija paklena godišnjica je za koji dan, kada su u Saveznoj skupštini usvojeni ustavni amandmani kojima su srpske pokrajine dobile sličan status kao republike, a Kosovo i Metohija preimenovani u Kosovo).

ZLOKOBNA EVOLUCIJA Današnji srpski kolaboracionisti – oni koji na ovaj ili onaj podržavaju produbljivanje evroatlantskog okupacionog poretka na našim prostorima – za razliku od mnogih starih kolaboracionista uglavnom nisu zainteresovani da izdejstvuju bilo šta dobro za narod iz koga su potekli. Naprotiv. Po pravilu podržavaju po njega najgora rešenja. Jer oni su deca titoizma, a on se temeljio na uverenju da radi dobrobiti drugih, Srbima, koji su tretirani kao hegemonistički narod, treba slomiti kičmu. I pri tome je najbolje da je baš ideološki „pročišćeni“ Srbi lome sunarodnicima.
Stoga su titoisti, ti lažni oslobodioci (ne treba s njima poistovećivati većinu pripadnika partizanskog pokreta prevarenih od strane antisrpskog boljševičkog vođstva) nametnuli način rešavanja nacionalnog pitanja na prostorima Jugoslavije koji je bio mnogo gori od onoga za koji se borio formalno gledano kolaboracionista Nedić. Za njega su Bosna i Hercegovina i Crna Gora bile srpske zemlje, za njih nisu. On je tugovao zbog toga što nam je bilo otrgnuto Kosovo (mada je mnogo veći njegov deo od današnjeg severa Kosova, na kome se koliko-toliko oseća vlast Beograda, bio u sastavu okupirane Srbije), oni su spremali novu i to teritorijalno znatno veću otmicu Stare Srbije.
Pojedinci i grupe koji danas čine anti-Srbiju (najekstremniji deo tzv. Druge Srbije) koračaju putevima koje su utabali titoistički boljševici, i pri tome sviraju NATO koračnice. Ideološka glazura je nebitna, važna je antisrpska suština. Ko je protiv Srba, oni su s njim. To je – da ponovim – suštinski novo u našem društvu od početka intenzivnog delovanja Kominterne na našim prostorima, a pogotovo pošto su titoisti preuzeli vlast. I ranije je bilo kolaboranata. Većinom su bili iznuđenog tipa, odnosno imali su dobre namere prema svom narodu. Bilo je doduše i prodanih duša, kojima ništa drugo nije bilo važno nego da izvuku neku korist za sebe, makar i na štetu svog naroda. Ali oni su znali da su bitange, te nisu ni pokušavali da uvere druge da su proroci nekih novih vrednosti.

KVADRATURA ANTISRPSTVA Danas uz takve, kojih sigurno nema baš malo među onima koji rade kao lobisti i svakojaki drugi izvršioci naloga naših regionalnih i globalnih neprijatelja, ima ne baš zanemarljivo i onih koji iz dubokih (ma koliko nakaradnih) uverenja vode rat protiv svog naroda. Svu oni ne samo što zalivaju postojeće drveće tuđe mržnje već ga i sade na novim površinama. To su nama nesrećno jugoslovenstvo i tim pre titoizam zaveštali, i s tim ćemo još dugo morati da se borimo. Ali pitanje je koliko uspešno, jer nažalost postoji još jedan negativni novitet. A to je da se srpska država bori mnogo manje za srpske nacionalne interese nego što je to činila pre 1918. I ona je nakaradno mutirala, tako da danas kada ponovo formalno postoji, kao da je neka vrsta hibrida srpskog i jugoslovenskog nasleđa (i to podvučenog titoizmom).
Otuda se sistematski i sistemski ne radi na anuliranju duha koji je iznedrio bolesne stavove koje zagovaraju razne Vesne Pešić i Gorani Markovići (kojih i te kako mnogo ima i u aktuelnim sistemskim sferama). Štaviše, štošta što pogoduje paralizi naše nacionalne energije i namerama onih koji spolja rade protiv nas, i pored tolike priče vlasti o patriotskom preporodu, širi se i dalje i iz nekih institucija koje su deo srpske državne organizacije. Setite se samo toga (o čemu je već bilo govora na stranicama „Pečata“) da našu decu i roditelje u školama „edukuju“ da je nacionalizam – koji je ništa drugo do naglašena pozitivna odanost svom narodu i ne treba ga mešati s negativnim šovinizmom (mržnjom prema drugima) – težak oblik nasilja.
Verovatno nam je to neko od stranih zagovornika obuzdavanja Srbije (skoro sigurno iz redova EU struktura) naturio kao vid lečenja „remetilačkih“ sklonosti, a neki naši pređašnji vlastodršci su to prihvatili, dok aktuelni ne vide (ili iz lično-partijskih pobuda ne žele da vide) da se tako uz sadejstvo naše države gaze srpski nacionalni interesi. Zato dok pričaju o „žutom“ balastu njega zapravo adekvatno ne izbacuju iz raznih segmenata našeg nacionalnog broda.
Krećemo se tako od goreg do lošeg, i obrnuto, a nikako da napravimo istinski nacionalno oslobodilački iskorak. Bilo bi mnogo lakše da je problem samo u vansistemskom delovanju pomenute gospođe i njoj sličnih ekstremnih NVO i opozicionih drugosrbijanaca. Žalosno je na kvadrat što nije tako, a bez kvadrata je takva činjenica da je deo srpskog društva okrenut protiv interesa srpskog naroda. Ali još jednom: država bi se s tim već nekako izborila da i sama nije ozbiljno zaražena virusom antisrpstva (što i tako teškom problemu daje fatalni drugi stepen). [/restrict]