„МУШКИ ЖАНР” КОЈИ ВИШЕ НЕ СМЕ ДА ПОСТОЈИ – Вестерн на удару „новог нормалног”

Ново доба је жанр вестерна изврнуло наопако што, рецимо, доказује најновији пример награђиваног хомосексуалног вестерна „Моћ пса” Џејн Кемпион. Није тај филм, наравно, једини. Није ни реткост. Процес деконструкције овог жанра одвија се годинама по диктату новог поретка ствари, које вестерну ни историји филма, па самим тим ни гледаоцима, не пружају ништа више од најмизернијег памфлета политичког активизма за ширење безумног једноумља у прихватању лажно напредних савремених „вредности”

Жанр вестерна је један од темеља Холивуда. Може се рећи да је на свој начин кроз разне периоде историје Холивуда служио за доказивање најпре праве историје Америке, хероизма „отаца“ који су изградили њихову „велику нацију“, у уставу поменутог права сваког човека на потрагу за срећом за које су се они изборили својом крвљу и најстрашнијим жртвама. Вестерн је заправо у много чему оличење америчке историје исказане покретним сличицама које су створили управо захваљујућим тим својим остварењима касније најцењенији и најутицајнији холивудски аутори. У тим њиховим темељним остварењима овог жанра искристалисала се јасна борба између добра и зла у којој је увек побеђивало добро оличено у мужевном револверашу спремном на све изазове и за најљуће противнике. Све је одувек било једноставно. Такав је представник старог доброг Дивљег запада потезао оружје само у правичним борбама и зарад правде, увек оправдане самоодбране и с изразитим квалитетима потентног мужјака. Током вишедеценијског комерцијалног присуства овог жанра у самом врху популарности горњи се састојци његове премисе нису мењали. Можда се у том смислу издваја седма деценија прошлог века током које је дошло до преиспитивања извесних начела жанра, најпре оних који су се односили на однос према Индијанцима, као константног непријатеља напредне цивилизације коју су револверима уводили бели досељеници из Европе. У неколико је великих вестерна из те деценије први пут приказан геноцидни однос досељеника према Индијанцима, мада ни Мексиканци нису били боље третирани, али се извињавајући отклон тадашњих, а ни, занимљиво, потоњих вестерна према њима није догодио. Мање-више се домородачко присуство у вестернима потом наставило у истом контексту као и раније мада су Индијанци добили и додатни клише мудрих познавалаца природе и правих вредности живота у њој и с њом. И свакако су остали непријатељи белог човека и свега што његова цивилизација представља. У сваком случају, били су занимљиви за коришћење у том контексту, као фолклорни мизансцен у представи дволичног и снисходљивог холивудског салонског залагања за њихова права и побољшање живота које никада наравно није практично дошло пошто у социјалном распореду тамошње цивилизације тако нешто није могуће.

Најрадикалније промене се управо одвијају

Ипак, суштинске измене у овом жанру десиле су се током протекле две деценије, а најрадикалније су промене наступиле последњих неколико година. До те мере да су вестерни постали сушта супротност свему што су некада били. Мада не и када је реч о толико жаљеним Индијанцима. И док су, рецимо, у појединим америчким градовима легенду вестерна и Холивуда, чувеног Џона Вејна стигматизовали као симбола белог расизма – негде су му хистерични инсталатери нових назора и нове, прихватљивије, историје у којој се до једнакости долази кроз велико кајање беле расе, чак рушили споменике и позивали на бојкот његових филмова, орвелијански га дословно брисали из америчке историје и културе – нови су аутори и, занимљиво, како је време пролазило, све више ауторке, убрзано радили на представљању новог каубоја, далеко прихватљивијег и примеренијег данашњим друштвеним вредностима и принципима. Тако је звезда модерних вестерна феминизирана, у себе и свој свет разочарана, губитничка, фрустрирана, порочна и накарадна мушка фигура, инфериорна у односу на жене, неретко хомосексуално настројена. Када је реч о овој последњој измени, напад на суштину америчког мачизма, укорењеног управо у жанру вестерна, започео је Анг Ли још пре деценију са својом „Броукбек планином“ вестерну у коме смо научени да ценимо праву мушку љубав и то међу каубојима. Не треба помињати егзалтацију свих светских удружења накарадних и оних који у њиховом подржавању доказују ширину свог духа, културе и свега што напредно просвећени представник модерне цивилизације мора да поседује. Уз, разуме се, подршку бројних награда, укључујући и три Оскара.
Деценију и по касније добили смо и феминистичку надоградњу у још савременијем феминизирању каубоја. Оно што је Анг Ли понудио као мушку нежност и хомосексуалну каубојску романтичност Џејн Кемпион је ове године, уз тријумф у Кану (а зар је могло другачије?), надоградила причом о страственој „потиснутој хомосексуалности“ у потресној љубавној драми „Моћ пса“, у којој је та потиснута каубојска љубавна драма резултовала у смртоносном обрачуну на крају филма, а све због, ето, неузвраћене љубави и толико жељеног сексуалног односа између два каубоја. Мада, онај други, млађи, до те мере феминизиран, тешко да се квалификује за мушку особу, а што је тек по начелима новог времена у коме ужива наш свет. У сваком случају, последњих година се у овом жанру појавио низ филмова насталих од женске руке који нису сви инсистирали на томе да су каубоји заправо били прикривене жене, али редитељке су на далеко другачији начин користиле премисе овог жанра намерно га мењајући и намерно не на бољи начин. У том се смислу највише истичу дела Кели Рајхард и Клои Зао. У модерне продукцијски квалитетне упливе у овај жанр нужно је уврстити и актуелну телевизијску серију „Јелоустоун“, која је у трећој сезони с времешним Кевином Костнером, као у сваком погледу типичним представником мачизма некадашњег вестерна који као патерфамилијас не баш функционалне породице мора да се стара о вођењу огромног ранча, добија позицију одавно превазиђеног симбола пионирског америчког каубојског запада. Чувени је глумац, иначе, пре ове серије био звезда још једне архаичне вестерн приче у мини-серији „Хетфилдови и Мекојеви“, па испада да је некако остао један од последњих каубојских Мохиканаца у одржавању у животу свега што је чинило вестерн онаквим какав је био у време Џона Форда или Џона Вејна или нешто касније Клинта Иствуда и Серђа Леонеа.
И док су у вестернима који се дешавају у данашње време још и прихватљиви црнопути каубоји, њихово присуство у времену Дивљег запада је више него смешно. А у удовољавању овог захтева „новог нормалног“ напросто се утркују данашњи аутори када се окрећу временима која су припадала ономе у коме се одвијао класични вестерн. Прекрајање историје како би се удовољило новим вредностима и, као, тако се искоренили расистички подстицаји јер имају подршку у стварној, лошој, историји (па ће се измислити нова, прикладнија?), попримило је трагикомичне размере у свим филмским жанровима и продукцијама, па и у вестерну. Што се вестерна тиче, веома приметни искорак у овом правцу је начинио Квентин Тарантино са црнопутим револверашем у „Ђанговој освети“, у којој црнац током целог филма убија белце светећи се у своје име расистичкој раси, али и у име гледалаца који су здушно навијали за њега и његову правду. Чак и ако се узме у обзир позната Тарантинова потреба да цинично провоцира нова и стара друштвена, па и расна начела нашег света, овај је Ђанго бесмислени и јадни додатак новом виђењу вестерна који је, дакако, утро пут још јаднијим имитацијама.

Разарање упоришта мушкости

Није, на крају, чудно што је нападнут жанр вестерна и што се на све начине изврће наопако. Чудно је што то није учињено још раније и још жешће. У том се жанру, од кога се мање-више, после свог ремек-дела „Неопростиво“, опростио чак и Клинт Иствуд, једна од, уз Џона Вејна, истинских икона америчког вестерна, скоро више ништа не одвија по старом, већ по диктату новог (не)нормалног. А баш је такво упориште мушкости, старих вредности, једноставне и јасне поделе на добро и зло, на инсистирање на правичности и победи добра, чак и када и оно није баш сасвим добро, на искупљењу ако ништа друго, најпогодније за напад, деконструкцију и оповргавање свега што то упориште у себи носи. Не би било лоше да су зидове некадашње тврђаве Дивљег запада коју су сазидале холивудске легенде овог жанра модерни аутори рестаурирали, другачије офарбали, дорадили и обновили. Али те зидове по диктату новог поретка ствари не да нико не обнавља већ их руши ко стигне не доносећи ни жанру, ни историји филма, па самим тим ни гледаоцима, ништа више од најмизернијег памфлета политичког активизма за ширење безумног једноумља у прихватању нових „вредности”.


Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.