„MUŠKI ŽANR” KOJI VIŠE NE SME DA POSTOJI – Vestern na udaru „novog normalnog”

Novo doba je žanr vesterna izvrnulo naopako što, recimo, dokazuje najnoviji primer nagrađivanog homoseksualnog vesterna „Moć psa” Džejn Kempion. Nije taj film, naravno, jedini. Nije ni retkost. Proces dekonstrukcije ovog žanra odvija se godinama po diktatu novog poretka stvari, koje vesternu ni istoriji filma, pa samim tim ni gledaocima, ne pružaju ništa više od najmizernijeg pamfleta političkog aktivizma za širenje bezumnog jednoumlja u prihvatanju lažno naprednih savremenih „vrednosti”

Žanr vesterna je jedan od temelja Holivuda. Može se reći da je na svoj način kroz razne periode istorije Holivuda služio za dokazivanje najpre prave istorije Amerike, heroizma „otaca“ koji su izgradili njihovu „veliku naciju“, u ustavu pomenutog prava svakog čoveka na potragu za srećom za koje su se oni izborili svojom krvlju i najstrašnijim žrtvama. Vestern je zapravo u mnogo čemu oličenje američke istorije iskazane pokretnim sličicama koje su stvorili upravo zahvaljujućim tim svojim ostvarenjima kasnije najcenjeniji i najuticajniji holivudski autori. U tim njihovim temeljnim ostvarenjima ovog žanra iskristalisala se jasna borba između dobra i zla u kojoj je uvek pobeđivalo dobro oličeno u muževnom revolverašu spremnom na sve izazove i za najljuće protivnike. Sve je oduvek bilo jednostavno. Takav je predstavnik starog dobrog Divljeg zapada potezao oružje samo u pravičnim borbama i zarad pravde, uvek opravdane samoodbrane i s izrazitim kvalitetima potentnog mužjaka. Tokom višedecenijskog komercijalnog prisustva ovog žanra u samom vrhu popularnosti gornji se sastojci njegove premise nisu menjali. Možda se u tom smislu izdvaja sedma decenija prošlog veka tokom koje je došlo do preispitivanja izvesnih načela žanra, najpre onih koji su se odnosili na odnos prema Indijancima, kao konstantnog neprijatelja napredne civilizacije koju su revolverima uvodili beli doseljenici iz Evrope. U nekoliko je velikih vesterna iz te decenije prvi put prikazan genocidni odnos doseljenika prema Indijancima, mada ni Meksikanci nisu bili bolje tretirani, ali se izvinjavajući otklon tadašnjih, a ni, zanimljivo, potonjih vesterna prema njima nije dogodio. Manje-više se domorodačko prisustvo u vesternima potom nastavilo u istom kontekstu kao i ranije mada su Indijanci dobili i dodatni kliše mudrih poznavalaca prirode i pravih vrednosti života u njoj i s njom. I svakako su ostali neprijatelji belog čoveka i svega što njegova civilizacija predstavlja. U svakom slučaju, bili su zanimljivi za korišćenje u tom kontekstu, kao folklorni mizanscen u predstavi dvoličnog i snishodljivog holivudskog salonskog zalaganja za njihova prava i poboljšanje života koje nikada naravno nije praktično došlo pošto u socijalnom rasporedu tamošnje civilizacije tako nešto nije moguće.

Najradikalnije promene se upravo odvijaju

Ipak, suštinske izmene u ovom žanru desile su se tokom protekle dve decenije, a najradikalnije su promene nastupile poslednjih nekoliko godina. Do te mere da su vesterni postali sušta suprotnost svemu što su nekada bili. Mada ne i kada je reč o toliko žaljenim Indijancima. I dok su, recimo, u pojedinim američkim gradovima legendu vesterna i Holivuda, čuvenog Džona Vejna stigmatizovali kao simbola belog rasizma – negde su mu histerični instalateri novih nazora i nove, prihvatljivije, istorije u kojoj se do jednakosti dolazi kroz veliko kajanje bele rase, čak rušili spomenike i pozivali na bojkot njegovih filmova, orvelijanski ga doslovno brisali iz američke istorije i kulture – novi su autori i, zanimljivo, kako je vreme prolazilo, sve više autorke, ubrzano radili na predstavljanju novog kauboja, daleko prihvatljivijeg i primerenijeg današnjim društvenim vrednostima i principima. Tako je zvezda modernih vesterna feminizirana, u sebe i svoj svet razočarana, gubitnička, frustrirana, poročna i nakaradna muška figura, inferiorna u odnosu na žene, neretko homoseksualno nastrojena. Kada je reč o ovoj poslednjoj izmeni, napad na suštinu američkog mačizma, ukorenjenog upravo u žanru vesterna, započeo je Ang Li još pre deceniju sa svojom „Broukbek planinom“ vesternu u kome smo naučeni da cenimo pravu mušku ljubav i to među kaubojima. Ne treba pominjati egzaltaciju svih svetskih udruženja nakaradnih i onih koji u njihovom podržavanju dokazuju širinu svog duha, kulture i svega što napredno prosvećeni predstavnik moderne civilizacije mora da poseduje. Uz, razume se, podršku brojnih nagrada, uključujući i tri Oskara.
Deceniju i po kasnije dobili smo i feminističku nadogradnju u još savremenijem feminiziranju kauboja. Ono što je Ang Li ponudio kao mušku nežnost i homoseksualnu kaubojsku romantičnost Džejn Kempion je ove godine, uz trijumf u Kanu (a zar je moglo drugačije?), nadogradila pričom o strastvenoj „potisnutoj homoseksualnosti“ u potresnoj ljubavnoj drami „Moć psa“, u kojoj je ta potisnuta kaubojska ljubavna drama rezultovala u smrtonosnom obračunu na kraju filma, a sve zbog, eto, neuzvraćene ljubavi i toliko željenog seksualnog odnosa između dva kauboja. Mada, onaj drugi, mlađi, do te mere feminiziran, teško da se kvalifikuje za mušku osobu, a što je tek po načelima novog vremena u kome uživa naš svet. U svakom slučaju, poslednjih godina se u ovom žanru pojavio niz filmova nastalih od ženske ruke koji nisu svi insistirali na tome da su kauboji zapravo bili prikrivene žene, ali rediteljke su na daleko drugačiji način koristile premise ovog žanra namerno ga menjajući i namerno ne na bolji način. U tom se smislu najviše ističu dela Keli Rajhard i Kloi Zao. U moderne produkcijski kvalitetne uplive u ovaj žanr nužno je uvrstiti i aktuelnu televizijsku seriju „Jeloustoun“, koja je u trećoj sezoni s vremešnim Kevinom Kostnerom, kao u svakom pogledu tipičnim predstavnikom mačizma nekadašnjeg vesterna koji kao paterfamilijas ne baš funkcionalne porodice mora da se stara o vođenju ogromnog ranča, dobija poziciju odavno prevaziđenog simbola pionirskog američkog kaubojskog zapada. Čuveni je glumac, inače, pre ove serije bio zvezda još jedne arhaične vestern priče u mini-seriji „Hetfildovi i Mekojevi“, pa ispada da je nekako ostao jedan od poslednjih kaubojskih Mohikanaca u održavanju u životu svega što je činilo vestern onakvim kakav je bio u vreme Džona Forda ili Džona Vejna ili nešto kasnije Klinta Istvuda i Serđa Leonea.
I dok su u vesternima koji se dešavaju u današnje vreme još i prihvatljivi crnoputi kauboji, njihovo prisustvo u vremenu Divljeg zapada je više nego smešno. A u udovoljavanju ovog zahteva „novog normalnog“ naprosto se utrkuju današnji autori kada se okreću vremenima koja su pripadala onome u kome se odvijao klasični vestern. Prekrajanje istorije kako bi se udovoljilo novim vrednostima i, kao, tako se iskorenili rasistički podsticaji jer imaju podršku u stvarnoj, lošoj, istoriji (pa će se izmisliti nova, prikladnija?), poprimilo je tragikomične razmere u svim filmskim žanrovima i produkcijama, pa i u vesternu. Što se vesterna tiče, veoma primetni iskorak u ovom pravcu je načinio Kventin Tarantino sa crnoputim revolverašem u „Đangovoj osveti“, u kojoj crnac tokom celog filma ubija belce sveteći se u svoje ime rasističkoj rasi, ali i u ime gledalaca koji su zdušno navijali za njega i njegovu pravdu. Čak i ako se uzme u obzir poznata Tarantinova potreba da cinično provocira nova i stara društvena, pa i rasna načela našeg sveta, ovaj je Đango besmisleni i jadni dodatak novom viđenju vesterna koji je, dakako, utro put još jadnijim imitacijama.

Razaranje uporišta muškosti

Nije, na kraju, čudno što je napadnut žanr vesterna i što se na sve načine izvrće naopako. Čudno je što to nije učinjeno još ranije i još žešće. U tom se žanru, od koga se manje-više, posle svog remek-dela „Neoprostivo“, oprostio čak i Klint Istvud, jedna od, uz Džona Vejna, istinskih ikona američkog vesterna, skoro više ništa ne odvija po starom, već po diktatu novog (ne)normalnog. A baš je takvo uporište muškosti, starih vrednosti, jednostavne i jasne podele na dobro i zlo, na insistiranje na pravičnosti i pobedi dobra, čak i kada i ono nije baš sasvim dobro, na iskupljenju ako ništa drugo, najpogodnije za napad, dekonstrukciju i opovrgavanje svega što to uporište u sebi nosi. Ne bi bilo loše da su zidove nekadašnje tvrđave Divljeg zapada koju su sazidale holivudske legende ovog žanra moderni autori restaurirali, drugačije ofarbali, doradili i obnovili. Ali te zidove po diktatu novog poretka stvari ne da niko ne obnavlja već ih ruši ko stigne ne donoseći ni žanru, ni istoriji filma, pa samim tim ni gledaocima, ništa više od najmizernijeg pamfleta političkog aktivizma za širenje bezumnog jednoumlja u prihvatanju novih „vrednosti”.