ХАИМ СУТИН – РАЗДИРУЋА СНАГА СЛИКАРСКОГ ГЕСТА

Рекао је да на лепоту треба насрнути јер се она никад не даје самовољно. Хаим Сутин, незграпан како у понашању, тако и у изражавању, хтео је заправо да каже да је рационалан и методичан приступ слици неспојив с његовим плаховитим темпераментом, да му се само кроз физички окршај са сликарском материјом разоткрива њена чудовишна лепота. То постаје очигледно чим се нађемо пред макар једним Сутиновим оригиналним делом. Прилика нам се указала на изложби која се управо одржава у париском музеју Оранжерија

Јесте, почетком 20. века париски булевар Монпарнас мирисао је на коњску балегу и био је центар света. Стизало се ту с Урала и Мисисипија, са обала Медитерана, из суморних холандских пустара… Долазило се с једном једином идејом у глави, магловитом и истовремено прецизном као горски кристал – Монпарнас је место где је требало бити! Зато што су се на Монпарнасу дешавале судбински значајне ствари, зато што су главни актери тих судбоносних збивања већ били ту, надохват руке, зато што се у бистроима говорила поезија и излагале слике, зато што су девојке биле нежне а пића жестока, зато што се уз једну кафу могло седети у топлом цео боговетни дан и још пола ноћи.
Дубље разлоге за ову, у историји јединствену, уметничку миграцију вероватно треба тражити у културној клими која је у Француској владала још од средине 19. века, тачније, у једном парадоксу. Француска Академија лепих уметности (Académie des beaux-arts), основана са циљем да брани и глорификује националну уметничку баштину, била је једна од најконзервативнијих и најригиднијих на свету. Њени професори, сви одреда уважени академици, старали су се о томе да се на званичним ликовним манифестацијама, тзв. Салонима, не појави ништа што би одступало од традиционалних канона уметничког изражавања. Тако се и десило да је, 1863. године, од пет хиљада радова приспелих на конкурс за Салон – одбијено чак три хиљаде. То је изазвало огроман револт, подигла се толика бука да је Наполеон III лично одлучио да се умеша. Одлуком императора сликарски пролетаријат је исте године добио свој сопствени салон, Салон одбијених (Salon des refusés), а о квалитету

изложених дела требало је да суди публика. И публика је, као што знамо, пресудила – килавећи се од смеха пред сликама „модерниста“, посебно пред Манеовом Олимпијом. Али овде није то битно. Битно је да ће незванично сликарство убудуће бити све више излагано, да талас модернизма више ништа неће моћи да заустави и да ће се глас о томе пронети до градова и земаља за које просечни Парижанин никад није чуо.
Парадоксална коегзистенција традиционалног и авангардног може се уочити у још једном, мање познатом, феномену: богати Париз је сиромашним уметницима обезбедио атељее с врло ниским, симболичним киријама. Не зна се тачно из ког разлога, али сви ти атељеи никли су у непосредној близини булевара Монпарнас. Најлепши пример је уметничка колонија Кошница (La Ruche), коју је сопственим средствима саградио, у оно време врло познат и успешан, скулптор Алфред Буше. Буше је, по завршетку Светске изложбе 1900. године, откупио један од изложбених павиљона, размонтирао га и изнова саставио на плацу купљеном који месец раније. Била је то троспратна, осмоугаона грађевина, издељена на педесетак атељеа, који су личили на кришке некакве џиновске торте. Ко год да је ту закуцао на врата нашао је заклон од ветра и кише, ћошак за рад, два-три залогаја сиротињског оброка. Једне јулске ноћи, 1912. године, у Кошницу је бануо Хаим Сутин, осамнаестогодишњак дивљег изгледа, који је рекао само „ево ме, стиг’о и ја“ – и то је било довољно. Стигао и остао, као и многи други, пре и после њега. Од пртљага је имао само папирић на којем је брижљивим рукописом било исписано: Montparnasse La Ruche. То је отприлике било и све што је знао од француског језика.

Годинама је игнорисано и прећуткивано да су ти сликари с Монпарнаса, обједињени под именом Париска школа (Ecole de Paris), већином били странци, да су били гладни и смрзавали се, да су остали на маргинама друштва чак и кад су неким чудом њихове слике почеле да се добро продају. Историја уметности их данас уграђује где јој је згодно, налази заједничке именитеље кад год се укаже потреба да се еволуција ликовних израза учини логичном и кохерентном. Врло речит пример такве употребе уметника имамо и на париској изложби Хаим Сутин / Вилем де Кунинг – Отелотворено сликарство, у оквиру које је Сутин виђен, ни мање ни више, него као „пророк америчког апстрактног експресионизма и акционог сликарства“. Ето, да нам нису нагласили, вероватно би нам промакло. Од нас се сад очекује да ствари сагледамо из понуђене нам оптике.

МОРБИДНА ДРАМАТУРГИЈА Хаим Сутин није могао да се сети кад се родио. Ни кад је дошао у Париз. Тврдио је чак да је заборавио и матерњи језик. Неколико штурих и крајње непоузданих података из његовог детињства и младости напабирчени су из друге или треће руке. Сам о себи никад није говорио, није писао писма, није водио дневник, није бележио сећања. Један од његових биографа сматра да је намерно заметао трагове јер му је одговарала аура проклетог уметника. Да је ту представу чак дограђивао својим легендарним поганим карактером. Биографи су немилосрдни. У потрази за жариштем из којег тиња пламен креације копали би и по живим ранама. Ретко коме пада на памет да се сликар ограђује од своје прошлости не зато што је она специјално болна, или скаредна, или егзотична… него зато што сматра да се процес креације деградира олаким повезивањем с догађајима из реалног живота. За Сутинов немушти крик „не прчкајте по мом животу, гледајте моје слике“ – ретко ко је имао слуха.
Из тог разлога ћемо се овде ограничити само на неопходни минимум. Родио се 1893. или 1894. године, у селу Смиловићи, двадесетак километара југоисточно од Минска, у оном делу Царске Русије, дакле, у којем је било сабрано готово целокупно јеврејско становништво с територије империје. Отац Саломон, Јеврејин литванског порекла, кројач је по занимању, али од оних који нису одмакли даље од крпљења одеће. Зарађује слабо или никако, тако да његово једанаесторо деце живи у најстрашнијој беди. Хаим је десети по реду, хронично изгладнео јер у отимачинама за корицу хлеба редовно губи битке са старијом браћом.
Као и сва деца из гета, похађа Јеврејску основну школу. Учење га не занима а, с обзиром на његов напрасит и тврдоглав карактер, нико га на то и не приморава. Зачудо, једна активност постепено заокупља сву његову пажњу. Воли да црта. Посебно портрете и, можда, баш у инат портрете јер се у његовој околини представљање људског лика третира као светогрђе. Ко год га је ухватио на неделу, а браћа посебно, није пропустио прилику да га казни батинама.

Кад је напунио девет година, отац га даје на кројачки занат у Минск, код једног од својих зетова. Ни од тог наука ништа бити неће јер дечак се и даље занима једино за цртање. Упорност на крају побеђује. Године 1907. уписан је на курс цртања код јединог професора у граду и, истовремено, ради као ретушер фотографија. У школи цртања зближава се с дечаком по имену Михељ Кикоин. С њим ће једног дана студирати на ликовној академији, с њим ће делити исте снове о одласку у Париз. Кикоин ће остати један од ретких којима је Сутин испричао понешто о свом детињству. Између осталог и епизоду која ће теоретичарима уметности редовно, и без изузетка, служити као нит водиља кроз тамни вилајет Сутинове креације.

Опет је све почело једним цртежом. Портретом старијег човека, у коме је сеоски месар препознао свог оца, рабина. И опет батине, али овај пут жестоке. Робустни месар одвлачи дечака у дно своје радње и тамо, међу одраном живином и черецима меса окаченим о гвоздене куке, премлаћује га до бесвести. Да, у Сутиновом сликарству ће се, једног дана, појавити и та врста мотива – одрани говеђи труп, очерупане кокошке, усирена крв, слуз… довољно да се успостави директна веза. Како било да било, породица је запретила да ће поднети тужбу суду, месар је понудио двадесет пет рубаља као одштету за претрпљене повреде и то је било сасвим довољно да „проклети уметник“ отпутује у Виљнус и окуша срећу на Академији ликовних уметности.
Виљнус, град с богатом универзитетском традицијом, називан је у оно време литванским Јерусалимом. У њему је живело скоро седамдесет хиљада Јевреја, у атмосфери толеранције, без страха од погрома. У тој новој средини, бременитој интелектуалним збивањима свих врста, пред Сутином се отварају нови светови: музика (посебно опера), поезија, ремек-дела светског сликарства – на репродукцијама, додуше, али које имају снагу откровења. Већ 1910. уписан је на Академију, где је врло брзо запажен као један од најдаровитијих. Али његови школски радови – по сведочењу Кикоина – чак и они најбезазленији, по моделу, од самог почетка одишу некаквом тешком тугом и морбидном драматургијом. То што из њега излази, тај мрачни универзум који вапије да се уобличи и истовремено прети да га прогута, Сутин прихвата као што се прихвата крст или судбина. Ћутке, очајнички, страствено.
Један девојчурак из, како се то и данас каже, фине градске породице заљубљује се до ушију у ту романтичну појаву. Стидљиви младић се допада чак и родитељима. Од њега се очекује само да се и званично изјасни, па да се уговори венчање. Иза стидљивости се, међутим, крије преплашена звер која реагује неурачунљиво кад види да јој се приближава штап с омчом. Неко је негде испричао да је усред вечере један тањир био заврљачен у зид. Ко ће знати. Несуђена идила завршава се тако што девојка брже-боље проналази новог вереника а њен отац, вођен вероватно интуицијом брижног родитеља, обезбеђује Сутину новац за одлазак у Париз.

СВЕТЛОСТ И МИЗЕРИЈА ПАРИЗА Сутин, као што смо већ рекли, стиже у Париз без ичега – али буквално. Не доноси са собом ни најмањи цртеж, ни најмању успомену. Све што је дотле било престаје да постоји. Отаџбина, језик, породица, сећања… обрисано. Дефинитивно. Пред њим је десет година најцрње, најокрутније замисливе беде, ублажене једино блесцима усхићења које је Град светлости одувек знао да утка у срца осетљива на лепоту.
Један историчар уметности пољског порекла забележио је своје сећање на први сусрет са Сутином, у Лувру. Пажњу му је привукао младић запуштеног изгледа који је крадомице посматрао платна великих мајстора, шуњајући се уза зидове као да се плашио да ће својом појавом или неком неприличном реакцијом пореметити достојанство храма. Једном приликом се умало тако нешто и десило – испричала је скулпторка Хана Орлова. Пред Рембрантовом сликом Сутин је запао у неку врсту транса, ухватио се за главу и повикао „ово је тако добро да ћу полудети“. Хана је била принуђена да га, под будним оком стражара, дискретно изведе из Лувра.
Мизерија је чудовиште чији се пипци завлаче и у тело и у душу. Ништа не оставља нетакнутим. Годинама без икаквог редовног прихода, Сутин спава и слика у атељеима својих земљака, зарађује помало као истоваривач на железничкој станици, обучен је у олињали смрдљиви капут, не пресвлачи се никад, нити се пере, храни се отпацима. Толико је изгладнео да га – има обичај да каже – од глади срце затеже. Упоредо се појављују и први болови у желуцу, наговештаји чира који ће му загорчавати живот све до драматичног исхода, 1943. године.
Зашто неко чија се физичка егзистенција своди на голо преживљавање осећа потребу да пише поезију, компонује музику, ставља боје на платно… остаће мистерија. Једна од најлепших мистерија људске природе. Сутин не престаје да слика и поред свих тешкоћа које му се свакодневно сваљују на плећа. Мада, у свему што ради увек има нешто уврнуто. Платна, на пример, не купује него као подлогу користи слике које набавља у бесцење на бувљацима. Што и није тако будаласто ако се боље размисли. Ако је слика глатка, без пукотина, значи да је одолела времену и да се на њу спокојно може наносити следећи слој. Остаје, наравно, проблем односа према уметничком делу и уметничкој својини, али Сутинови критеријуми су на том плану били крајње климави, чак и кад се радило о његовом сопственом делу.
Сви су мислили да је луд, непоуздан, подмукао. То му није сметало јер ни сам о себи није имао високо мишљење. Напротив, ако си већ гурнут на маргине друштва, онда уз то иде и одговарајуће понашање. Дешавало се да му неко, из сажаљења, купи слику. Сутин би се, у таквим случајевима, већ после неколико дана појављивао код купца, узимао слику под изговором да мора нешто да поправи и уваљивао је следећој жртви дупло јефтиније. Понекад би је и исекао жилетом па би после те делове зашивао, уклапао у друге слике или – бацао у ђубре. Ова несигурност у себе и сопствени рад пратиће га кроз цео живот. Уништаваће слике и кад год би проценио да их је купац видео на погрешан начин – без обзира на то да ли их је хвалио или остао равнодушан. Срећом, доћи ће време кад ће галеристи и колекционари наћи начин да изађу на крај с том анксиозном и деструктивном природом. Ремек-дела ће бити сачувана, за разлику од радова из најранијег париског периода који се могу избројати на прсте и који ће публици углавном остати непознати.
За прве Сутинове слике (махом мртве природе и портрети) можемо рећи да се, у слободном третману боје и лабавој композицији, наслањају на тековине фовизма, али да им ни експресионизам није стран, читљив у извесним деформацијама реалности, израженој субјективности, емоционалном набоју. У овој доста удобној зони башкариће се генерације сликара све до данас. Сутина ту препознајемо, али још увек не осећамо ону вибрацију која његово дело издваја од свих осталих, ону просто застрашујућу фузију између унутрашњег бића ствари и сликарске материје у настајању.

ПОД ОКРИЉЕМ ПРИНЦА Сутинов живот преокренуће се из основа у годинама Првог светског рата, захваљујући једном потпуно неочекиваном, невероватном пријатељству. Са Амедеом Модиљанијем. Тешко је замислити две опречније природе. Назван „принц са Монпарнаса“, Модиљани је, иако и сам сиромашан и болестан, аристократског држања, дружељубив, екстровертан, издашан. Сутин је смушен, подозрив, запуштен, нарогушен, непредвидив. Модиљани је прототип италијанског заводника, Сутин унапред презире сваку жену која би пристала да с њим буде интимна. Нешто их ипак веже. Можда управо патња, која код Сутина избија кроз све поре његовог живљења, а коју Модиљани гуши алкохолом и дрогом. И таленат. Модиљани је препознао Сутинов таленат и стао у његову одбрану свом силином своје медитеранске душе. Препоручио је, боље речено – наметнуо, свог незграпног штићеника једином потенцијалном мецени кога је познавао, љубитељу сликарства и будућем галеристи Леополду Зборовском.
Зборовском се Сутиново сликарство не допада, баш као и његова појава и све остало. Али Модиљанију за љубав учинио би и више. Пристаје, тако, да Сутину, у замену за све што овај наслика, даје неку ситну суму новца, довољну да се преживи. За отприлике исту суму и продаје слике, тек да их се отараси и покрије трошкове. У пролеће 1918, кад Дебела Берта почиње да засипа Париз бомбама, Зборовски склања неколико „својих пулена“ у Провансу. Тачније, обезбеђује им смештај код познаника или у јефтиним пансионима. Сутин, одвојен од Модиљанија с којим је дотле делио атеље али и опијања до бесвести, ишчаурен из сивила своје париске егзистенције, започиње нови живот. Открива светлост и колорит југа, исту ону заслепљујућу оптичку раскош која је пре њега опчинила Ван Гога и Сезана. Сиромашан је и даље, запуштен и гладан, али шта мари. Зборовски му шаље довољно новца за платна и боје, а његов уништени стомак ионако не подноси више ништа осим каше од кромпира и киселог млека. Ново бивствовање сажима се на оно што очи виде, душа доживљава и рука преноси на платно. Сутинов дан почиње у три ујутру кад, с платном испод пазуха и кесом са четкама и бојама, окаченим канапом око струка, креће у потрагу за мотивом који ће заинтригирати његов сликарски сензибилитет. Преваљује тако километре. Преспава понекад и у некој штали. Мештани из околних засеока, сматрајући да је луд али безопасан, уделе му ту и тамо нешто за јело, неки пристају и да позирају, из забаве, из радозналости, из сажаљења, како ко. Нико не слути да ће ти портрети једног дана вредети милионе долара. Наравно, ни Зборовски, који наставља да та платна продаје у бесцење или да их слаже као палачинке у неком буџаку уз своју галерију.
За неколико година номадског живота на југу Француске Сутин је насликао око двеста платана (већином пејзажа) која се данас сматрају кључном етапом његовог уметничког развоја. Лако их препознајемо по карактеристичним деформацијама, по заталасаним и изувијаним облицима, који као да су последица неког унутрашњег потреса и, истовремено, неког торнада, неког катаклизмичног вртложења. Али магија Сутиновог сликарства ту тек почиње. Сутин је знао да напипа жилу куцавицу света, да осети исконски огањ који прожима све што постоји и да га спроведе у сликарску материју. Управо о томе је говорио и француски историчар и теоретичар уметности Ели Фор у једном тексту из 1929. године. Цитирамо: „Ако нема те материје која пулсира и вибрира изнутра, не може бити речи о правом сликарству (…) Многи ће ми замерити да превиђам духовност кад тврдим да је материја у сликарству све, да је она у крајњој линији духовност (…) Јер ако божанска искра гори у срцу сваке материје, чак и оне најбаналније, она ће зрачити до крајњих граница духовног простора.“
Данас се има мало слуха за такву врсту размишљања. Поглед на сликарство је релативизиран, тако да су увек могућа нека „нова читања“. За потребе изложбе у Оранжерији извучени су у први план експресивна силина једног проклетог уметника захваћеног вртлогом париског боемског живота, разулареност у наношењу боје, пастуозност… Све то да би се једном америчком артефакту обезбедила историјска утемељеност. Е, па нећемо га дати. Вратимо се на тренутак кад је све то заправо почело.

НЕШТО КАО АМЕРИЧКИ САН Јануара 1923. цео уметнички Париз бруји у грозничавом узбуђењу: „стигао је Барнс“, „купује, не пита колико кошта“, „тражи нове таленте“… Сви гледају да му се приближе, да му буду на услузи. Зашто?
Алберт Барнс је амерички милијардер, колекционар и оснивач истоимене уметничке фондације. Био је лекар, хемичар, проналазач лека против гонореје… до момента кад је направио бизнис свог живота продавши лиценцу за лек и одлучио да остатак живота посвети уметности. Приликом својих претходних долазака у Париз већ је накуповао више Реноара, Матиса, Сезана… али сад, изгледа, жели да за своје име веже и проналазак неког новог сликарског генија. Водич кроз париске атељее и галерије му је трговац сликама Пол Гијом, који ће се убудуће силно хвалити да му је управо он открио Модиљанија, Утрила, Паскина, Дерена… и, наравно, Сутина. Барнс ће о свему томе имати сопствену верзију.
Сутина је открио сам. У једном од монпарнаских бистроа за око му је запала слика потписана именом за које никад дотад није чуо. Пол Гијом му је само рекао да зна о коме се ради и да може да га повеже са човеком који има тога читаву гомилу. Већ сутрадан обојица су били код Зборовског који је, још не схватајући шта му се дешава, разастро по поду све што му се од Сутина нашло по кући. Барнс је откупио све до последње слике, али је исто вече морао да прода један део Полу Гијому, чијем истанчаном њуху није могла да измакне будућа тржишна сензација и који се одмах потрудио да обезбеди и за себе део колача. Сутин је, тако, буквално преко ноћи постао славан а колекција од 25 Сутинових слика, коју је сналажљиви Пол Гијом сакупио у рекордном времену, остала је до данас једна од најзначајнијих на европском тлу.
Сутин, као што се могло очекивати, има чудан однос и према успеху и према новцу. Зборовски се и даље брине о свему: повећао је дневни џепарац свом штићенику и ставио му на располагање луксузан аутомобил са шофером. Уредно плаћа рачуне који стижу, час за по мери скројено одело, час за боравак у неком хотелу на Азурној обали. Ништа претерано, али Сутин је сада окупан и намирисан, поносан на своје лепе, неговане руке и на црну косу чији сјај појачава специјалним лосионом. Његово чулно татарско лице почиње да привлачи пажњу жена. Све то не стишава, међутим, ни болове у стомаку ни хроничну патњу душе у коју се некакав отров увукао још у детињству и усталио за вечна времена. Нема пријатеље. Ненаучен на љубав, скептичан, емоционално дефектан, неспособан да адекватно одговори на изразе пријатељства или поштовања, редовно бира као опцију да се са свима посвађа, да их унизи, да их девалоризује. Тако је било кад је умро Модиљани – уништио му је живот јер га је навукао на алкохол, тако је било кад је Ели Фор објавио ону врло важну монографију – да, али пишчева ћерка је нељубазно одговорила на удварање.
Углед сликара није имао никаквог ефекта на јад човека. Током двадесетих година цене Сутинових слика пењу се у вртоглаве висине, око њега се труде и галеристи и нове мецене, али он је у том новом животу као у тесним ципелама – добро се осећа само кад их се отараси. Прецизније речено, једини облик постојања који је он у стању да поднесе јесте постојање кроз слике, кроз немушти дијалог са живућом колористичком масом која се на платну, пред њим и с њим, уобличава у болним грчевима. Из тог периода датирају многобројне мртве природе с рибама или очерупаном пернатом живином. Он их сам бира на пијаци па их онда држи у атељеу све док их процес распадања мало не размекша и подлије седефно плавичастим нијансама. Једном је, тако, наручио да му донесу и окаче о плафон атељеа огроман труп одраног вола. Данима је радио као у трансу, заливајући трупло црвеном бојом или свежом крвљу кад би почело да тамни. Све док се, једног дана, нису појавили ројеви мува и док ужасан смрад није узбунио суседе. Дошли су и санитарни инспектори који су, зачудо, стали у одбрану уметности. Посаветовали су Сутина како да ушприцавањем амонијака одржава у форми своје моделе – и отишли. Пред овом сликом, на изложби, не можемо а да не мислимо на Рембранта. Исти окршај између материје и духа, али у Рембрантовом случају с много више контроле. Код Сутина, материја у превирању као да прети да се сваки час излије или да експлодира. Рембрант је моћан и величанствен, Сутин је опасан – мада највише по себе самог.
Срећом, уз Сутина су се напокон нашли људи који су разумели и његов геније и његову рањиву природу. Још пре него што је Зборовски прокоцкао сав новац зарађен од продаје слика и дефинитивно банкротирао у финансијском краху 1929. године, Сутин је стекао безрезервну подршку и дивљење једног богатог брачног пара. Не очекујући ништа заузврат, Мадлена и Марселен Кастен омогућили су му у више наврата да на њиховом имању с дворцем, далеко од Париза, на миру слика и води здрав живот. Али болест, која је сад већ попримила своју злоћудну форму, све више је узимала маха. Да мука буде већа, пред Други светски рат живот је за Јевреје постао компликован и Сутин је био принуђен да се крије и непрестано мења боравиште. Умро је од последица перфорације чира, у лето 1943. године, а жена која је била с њим у том последњем периоду, не налазећи никакво друго решење, сахранила га је у гробници сопствене, католичке породице.
Да ли је уопште битно где су сахрањени уметници? Где је заправо њихово вечно боравиште? – питамо се док стојимо пред Сутиновим сликама. Питамо се шта те слике чини живима, шта то из њих струји према нама и налази уточиште у превојима душе, или свести, или не-свести, за које нисмо ни слутили да постоје. И не усуђујемо се да формулишемо одговор. Неке ствари нас дефинитивно превазилазе.