HAIM SUTIN – RAZDIRUĆA SNAGA SLIKARSKOG GESTA

Rekao je da na lepotu treba nasrnuti jer se ona nikad ne daje samovoljno. Haim Sutin, nezgrapan kako u ponašanju, tako i u izražavanju, hteo je zapravo da kaže da je racionalan i metodičan pristup slici nespojiv s njegovim plahovitim temperamentom, da mu se samo kroz fizički okršaj sa slikarskom materijom razotkriva njena čudovišna lepota. To postaje očigledno čim se nađemo pred makar jednim Sutinovim originalnim delom. Prilika nam se ukazala na izložbi koja se upravo održava u pariskom muzeju Oranžerija

Jeste, početkom 20. veka pariski bulevar Monparnas mirisao je na konjsku balegu i bio je centar sveta. Stizalo se tu s Urala i Misisipija, sa obala Mediterana, iz sumornih holandskih pustara… Dolazilo se s jednom jedinom idejom u glavi, maglovitom i istovremeno preciznom kao gorski kristal – Monparnas je mesto gde je trebalo biti! Zato što su se na Monparnasu dešavale sudbinski značajne stvari, zato što su glavni akteri tih sudbonosnih zbivanja već bili tu, nadohvat ruke, zato što se u bistroima govorila poezija i izlagale slike, zato što su devojke bile nežne a pića žestoka, zato što se uz jednu kafu moglo sedeti u toplom ceo bogovetni dan i još pola noći.
Dublje razloge za ovu, u istoriji jedinstvenu, umetničku migraciju verovatno treba tražiti u kulturnoj klimi koja je u Francuskoj vladala još od sredine 19. veka, tačnije, u jednom paradoksu. Francuska Akademija lepih umetnosti (Académie des beaux-arts), osnovana sa ciljem da brani i glorifikuje nacionalnu umetničku baštinu, bila je jedna od najkonzervativnijih i najrigidnijih na svetu. Njeni profesori, svi odreda uvaženi akademici, starali su se o tome da se na zvaničnim likovnim manifestacijama, tzv. Salonima, ne pojavi ništa što bi odstupalo od tradicionalnih kanona umetničkog izražavanja. Tako se i desilo da je, 1863. godine, od pet hiljada radova prispelih na konkurs za Salon – odbijeno čak tri hiljade. To je izazvalo ogroman revolt, podigla se tolika buka da je Napoleon III lično odlučio da se umeša. Odlukom imperatora slikarski proletarijat je iste godine dobio svoj sopstveni salon, Salon odbijenih (Salon des refusés), a o kvalitetu

izloženih dela trebalo je da sudi publika. I publika je, kao što znamo, presudila – kilaveći se od smeha pred slikama „modernista“, posebno pred Maneovom Olimpijom. Ali ovde nije to bitno. Bitno je da će nezvanično slikarstvo ubuduće biti sve više izlagano, da talas modernizma više ništa neće moći da zaustavi i da će se glas o tome proneti do gradova i zemalja za koje prosečni Parižanin nikad nije čuo.
Paradoksalna koegzistencija tradicionalnog i avangardnog može se uočiti u još jednom, manje poznatom, fenomenu: bogati Pariz je siromašnim umetnicima obezbedio ateljee s vrlo niskim, simboličnim kirijama. Ne zna se tačno iz kog razloga, ali svi ti ateljei nikli su u neposrednoj blizini bulevara Monparnas. Najlepši primer je umetnička kolonija Košnica (La Ruche), koju je sopstvenim sredstvima sagradio, u ono vreme vrlo poznat i uspešan, skulptor Alfred Buše. Buše je, po završetku Svetske izložbe 1900. godine, otkupio jedan od izložbenih paviljona, razmontirao ga i iznova sastavio na placu kupljenom koji mesec ranije. Bila je to trospratna, osmougaona građevina, izdeljena na pedesetak ateljea, koji su ličili na kriške nekakve džinovske torte. Ko god da je tu zakucao na vrata našao je zaklon od vetra i kiše, ćošak za rad, dva-tri zalogaja sirotinjskog obroka. Jedne julske noći, 1912. godine, u Košnicu je banuo Haim Sutin, osamnaestogodišnjak divljeg izgleda, koji je rekao samo „evo me, stig’o i ja“ – i to je bilo dovoljno. Stigao i ostao, kao i mnogi drugi, pre i posle njega. Od prtljaga je imao samo papirić na kojem je brižljivim rukopisom bilo ispisano: Montparnasse La Ruche. To je otprilike bilo i sve što je znao od francuskog jezika.

Godinama je ignorisano i prećutkivano da su ti slikari s Monparnasa, objedinjeni pod imenom Pariska škola (Ecole de Paris), većinom bili stranci, da su bili gladni i smrzavali se, da su ostali na marginama društva čak i kad su nekim čudom njihove slike počele da se dobro prodaju. Istorija umetnosti ih danas ugrađuje gde joj je zgodno, nalazi zajedničke imenitelje kad god se ukaže potreba da se evolucija likovnih izraza učini logičnom i koherentnom. Vrlo rečit primer takve upotrebe umetnika imamo i na pariskoj izložbi Haim Sutin / Vilem de Kuning – Otelotvoreno slikarstvo, u okviru koje je Sutin viđen, ni manje ni više, nego kao „prorok američkog apstraktnog ekspresionizma i akcionog slikarstva“. Eto, da nam nisu naglasili, verovatno bi nam promaklo. Od nas se sad očekuje da stvari sagledamo iz ponuđene nam optike.

MORBIDNA DRAMATURGIJA Haim Sutin nije mogao da se seti kad se rodio. Ni kad je došao u Pariz. Tvrdio je čak da je zaboravio i maternji jezik. Nekoliko šturih i krajnje nepouzdanih podataka iz njegovog detinjstva i mladosti napabirčeni su iz druge ili treće ruke. Sam o sebi nikad nije govorio, nije pisao pisma, nije vodio dnevnik, nije beležio sećanja. Jedan od njegovih biografa smatra da je namerno zametao tragove jer mu je odgovarala aura prokletog umetnika. Da je tu predstavu čak dograđivao svojim legendarnim poganim karakterom. Biografi su nemilosrdni. U potrazi za žarištem iz kojeg tinja plamen kreacije kopali bi i po živim ranama. Retko kome pada na pamet da se slikar ograđuje od svoje prošlosti ne zato što je ona specijalno bolna, ili skaredna, ili egzotična… nego zato što smatra da se proces kreacije degradira olakim povezivanjem s događajima iz realnog života. Za Sutinov nemušti krik „ne prčkajte po mom životu, gledajte moje slike“ – retko ko je imao sluha.
Iz tog razloga ćemo se ovde ograničiti samo na neophodni minimum. Rodio se 1893. ili 1894. godine, u selu Smilovići, dvadesetak kilometara jugoistočno od Minska, u onom delu Carske Rusije, dakle, u kojem je bilo sabrano gotovo celokupno jevrejsko stanovništvo s teritorije imperije. Otac Salomon, Jevrejin litvanskog porekla, krojač je po zanimanju, ali od onih koji nisu odmakli dalje od krpljenja odeće. Zarađuje slabo ili nikako, tako da njegovo jedanaestoro dece živi u najstrašnijoj bedi. Haim je deseti po redu, hronično izgladneo jer u otimačinama za koricu hleba redovno gubi bitke sa starijom braćom.
Kao i sva deca iz geta, pohađa Jevrejsku osnovnu školu. Učenje ga ne zanima a, s obzirom na njegov naprasit i tvrdoglav karakter, niko ga na to i ne primorava. Začudo, jedna aktivnost postepeno zaokuplja svu njegovu pažnju. Voli da crta. Posebno portrete i, možda, baš u inat portrete jer se u njegovoj okolini predstavljanje ljudskog lika tretira kao svetogrđe. Ko god ga je uhvatio na nedelu, a braća posebno, nije propustio priliku da ga kazni batinama.

Kad je napunio devet godina, otac ga daje na krojački zanat u Minsk, kod jednog od svojih zetova. Ni od tog nauka ništa biti neće jer dečak se i dalje zanima jedino za crtanje. Upornost na kraju pobeđuje. Godine 1907. upisan je na kurs crtanja kod jedinog profesora u gradu i, istovremeno, radi kao retušer fotografija. U školi crtanja zbližava se s dečakom po imenu Mihelj Kikoin. S njim će jednog dana studirati na likovnoj akademiji, s njim će deliti iste snove o odlasku u Pariz. Kikoin će ostati jedan od retkih kojima je Sutin ispričao ponešto o svom detinjstvu. Između ostalog i epizodu koja će teoretičarima umetnosti redovno, i bez izuzetka, služiti kao nit vodilja kroz tamni vilajet Sutinove kreacije.

Opet je sve počelo jednim crtežom. Portretom starijeg čoveka, u kome je seoski mesar prepoznao svog oca, rabina. I opet batine, ali ovaj put žestoke. Robustni mesar odvlači dečaka u dno svoje radnje i tamo, među odranom živinom i čerecima mesa okačenim o gvozdene kuke, premlaćuje ga do besvesti. Da, u Sutinovom slikarstvu će se, jednog dana, pojaviti i ta vrsta motiva – odrani goveđi trup, očerupane kokoške, usirena krv, sluz… dovoljno da se uspostavi direktna veza. Kako bilo da bilo, porodica je zapretila da će podneti tužbu sudu, mesar je ponudio dvadeset pet rubalja kao odštetu za pretrpljene povrede i to je bilo sasvim dovoljno da „prokleti umetnik“ otputuje u Viljnus i okuša sreću na Akademiji likovnih umetnosti.
Viljnus, grad s bogatom univerzitetskom tradicijom, nazivan je u ono vreme litvanskim Jerusalimom. U njemu je živelo skoro sedamdeset hiljada Jevreja, u atmosferi tolerancije, bez straha od pogroma. U toj novoj sredini, bremenitoj intelektualnim zbivanjima svih vrsta, pred Sutinom se otvaraju novi svetovi: muzika (posebno opera), poezija, remek-dela svetskog slikarstva – na reprodukcijama, doduše, ali koje imaju snagu otkrovenja. Već 1910. upisan je na Akademiju, gde je vrlo brzo zapažen kao jedan od najdarovitijih. Ali njegovi školski radovi – po svedočenju Kikoina – čak i oni najbezazleniji, po modelu, od samog početka odišu nekakvom teškom tugom i morbidnom dramaturgijom. To što iz njega izlazi, taj mračni univerzum koji vapije da se uobliči i istovremeno preti da ga proguta, Sutin prihvata kao što se prihvata krst ili sudbina. Ćutke, očajnički, strastveno.
Jedan devojčurak iz, kako se to i danas kaže, fine gradske porodice zaljubljuje se do ušiju u tu romantičnu pojavu. Stidljivi mladić se dopada čak i roditeljima. Od njega se očekuje samo da se i zvanično izjasni, pa da se ugovori venčanje. Iza stidljivosti se, međutim, krije preplašena zver koja reaguje neuračunljivo kad vidi da joj se približava štap s omčom. Neko je negde ispričao da je usred večere jedan tanjir bio zavrljačen u zid. Ko će znati. Nesuđena idila završava se tako što devojka brže-bolje pronalazi novog verenika a njen otac, vođen verovatno intuicijom brižnog roditelja, obezbeđuje Sutinu novac za odlazak u Pariz.

SVETLOST I MIZERIJA PARIZA Sutin, kao što smo već rekli, stiže u Pariz bez ičega – ali bukvalno. Ne donosi sa sobom ni najmanji crtež, ni najmanju uspomenu. Sve što je dotle bilo prestaje da postoji. Otadžbina, jezik, porodica, sećanja… obrisano. Definitivno. Pred njim je deset godina najcrnje, najokrutnije zamislive bede, ublažene jedino blescima ushićenja koje je Grad svetlosti oduvek znao da utka u srca osetljiva na lepotu.
Jedan istoričar umetnosti poljskog porekla zabeležio je svoje sećanje na prvi susret sa Sutinom, u Luvru. Pažnju mu je privukao mladić zapuštenog izgleda koji je kradomice posmatrao platna velikih majstora, šunjajući se uza zidove kao da se plašio da će svojom pojavom ili nekom nepriličnom reakcijom poremetiti dostojanstvo hrama. Jednom prilikom se umalo tako nešto i desilo – ispričala je skulptorka Hana Orlova. Pred Rembrantovom slikom Sutin je zapao u neku vrstu transa, uhvatio se za glavu i povikao „ovo je tako dobro da ću poludeti“. Hana je bila prinuđena da ga, pod budnim okom stražara, diskretno izvede iz Luvra.
Mizerija je čudovište čiji se pipci zavlače i u telo i u dušu. Ništa ne ostavlja netaknutim. Godinama bez ikakvog redovnog prihoda, Sutin spava i slika u ateljeima svojih zemljaka, zarađuje pomalo kao istovarivač na železničkoj stanici, obučen je u olinjali smrdljivi kaput, ne presvlači se nikad, niti se pere, hrani se otpacima. Toliko je izgladneo da ga – ima običaj da kaže – od gladi srce zateže. Uporedo se pojavljuju i prvi bolovi u želucu, nagoveštaji čira koji će mu zagorčavati život sve do dramatičnog ishoda, 1943. godine.
Zašto neko čija se fizička egzistencija svodi na golo preživljavanje oseća potrebu da piše poeziju, komponuje muziku, stavlja boje na platno… ostaće misterija. Jedna od najlepših misterija ljudske prirode. Sutin ne prestaje da slika i pored svih teškoća koje mu se svakodnevno svaljuju na pleća. Mada, u svemu što radi uvek ima nešto uvrnuto. Platna, na primer, ne kupuje nego kao podlogu koristi slike koje nabavlja u bescenje na buvljacima. Što i nije tako budalasto ako se bolje razmisli. Ako je slika glatka, bez pukotina, znači da je odolela vremenu i da se na nju spokojno može nanositi sledeći sloj. Ostaje, naravno, problem odnosa prema umetničkom delu i umetničkoj svojini, ali Sutinovi kriterijumi su na tom planu bili krajnje klimavi, čak i kad se radilo o njegovom sopstvenom delu.
Svi su mislili da je lud, nepouzdan, podmukao. To mu nije smetalo jer ni sam o sebi nije imao visoko mišljenje. Naprotiv, ako si već gurnut na margine društva, onda uz to ide i odgovarajuće ponašanje. Dešavalo se da mu neko, iz sažaljenja, kupi sliku. Sutin bi se, u takvim slučajevima, već posle nekoliko dana pojavljivao kod kupca, uzimao sliku pod izgovorom da mora nešto da popravi i uvaljivao je sledećoj žrtvi duplo jeftinije. Ponekad bi je i isekao žiletom pa bi posle te delove zašivao, uklapao u druge slike ili – bacao u đubre. Ova nesigurnost u sebe i sopstveni rad pratiće ga kroz ceo život. Uništavaće slike i kad god bi procenio da ih je kupac video na pogrešan način – bez obzira na to da li ih je hvalio ili ostao ravnodušan. Srećom, doći će vreme kad će galeristi i kolekcionari naći način da izađu na kraj s tom anksioznom i destruktivnom prirodom. Remek-dela će biti sačuvana, za razliku od radova iz najranijeg pariskog perioda koji se mogu izbrojati na prste i koji će publici uglavnom ostati nepoznati.
Za prve Sutinove slike (mahom mrtve prirode i portreti) možemo reći da se, u slobodnom tretmanu boje i labavoj kompoziciji, naslanjaju na tekovine fovizma, ali da im ni ekspresionizam nije stran, čitljiv u izvesnim deformacijama realnosti, izraženoj subjektivnosti, emocionalnom naboju. U ovoj dosta udobnoj zoni baškariće se generacije slikara sve do danas. Sutina tu prepoznajemo, ali još uvek ne osećamo onu vibraciju koja njegovo delo izdvaja od svih ostalih, onu prosto zastrašujuću fuziju između unutrašnjeg bića stvari i slikarske materije u nastajanju.

POD OKRILJEM PRINCA Sutinov život preokrenuće se iz osnova u godinama Prvog svetskog rata, zahvaljujući jednom potpuno neočekivanom, neverovatnom prijateljstvu. Sa Amedeom Modiljanijem. Teško je zamisliti dve oprečnije prirode. Nazvan „princ sa Monparnasa“, Modiljani je, iako i sam siromašan i bolestan, aristokratskog držanja, druželjubiv, ekstrovertan, izdašan. Sutin je smušen, podozriv, zapušten, narogušen, nepredvidiv. Modiljani je prototip italijanskog zavodnika, Sutin unapred prezire svaku ženu koja bi pristala da s njim bude intimna. Nešto ih ipak veže. Možda upravo patnja, koja kod Sutina izbija kroz sve pore njegovog življenja, a koju Modiljani guši alkoholom i drogom. I talenat. Modiljani je prepoznao Sutinov talenat i stao u njegovu odbranu svom silinom svoje mediteranske duše. Preporučio je, bolje rečeno – nametnuo, svog nezgrapnog štićenika jedinom potencijalnom meceni koga je poznavao, ljubitelju slikarstva i budućem galeristi Leopoldu Zborovskom.
Zborovskom se Sutinovo slikarstvo ne dopada, baš kao i njegova pojava i sve ostalo. Ali Modiljaniju za ljubav učinio bi i više. Pristaje, tako, da Sutinu, u zamenu za sve što ovaj naslika, daje neku sitnu sumu novca, dovoljnu da se preživi. Za otprilike istu sumu i prodaje slike, tek da ih se otarasi i pokrije troškove. U proleće 1918, kad Debela Berta počinje da zasipa Pariz bombama, Zborovski sklanja nekoliko „svojih pulena“ u Provansu. Tačnije, obezbeđuje im smeštaj kod poznanika ili u jeftinim pansionima. Sutin, odvojen od Modiljanija s kojim je dotle delio atelje ali i opijanja do besvesti, iščauren iz sivila svoje pariske egzistencije, započinje novi život. Otkriva svetlost i kolorit juga, istu onu zaslepljujuću optičku raskoš koja je pre njega opčinila Van Goga i Sezana. Siromašan je i dalje, zapušten i gladan, ali šta mari. Zborovski mu šalje dovoljno novca za platna i boje, a njegov uništeni stomak ionako ne podnosi više ništa osim kaše od krompira i kiselog mleka. Novo bivstvovanje sažima se na ono što oči vide, duša doživljava i ruka prenosi na platno. Sutinov dan počinje u tri ujutru kad, s platnom ispod pazuha i kesom sa četkama i bojama, okačenim kanapom oko struka, kreće u potragu za motivom koji će zaintrigirati njegov slikarski senzibilitet. Prevaljuje tako kilometre. Prespava ponekad i u nekoj štali. Meštani iz okolnih zaseoka, smatrajući da je lud ali bezopasan, udele mu tu i tamo nešto za jelo, neki pristaju i da poziraju, iz zabave, iz radoznalosti, iz sažaljenja, kako ko. Niko ne sluti da će ti portreti jednog dana vredeti milione dolara. Naravno, ni Zborovski, koji nastavlja da ta platna prodaje u bescenje ili da ih slaže kao palačinke u nekom budžaku uz svoju galeriju.
Za nekoliko godina nomadskog života na jugu Francuske Sutin je naslikao oko dvesta platana (većinom pejzaža) koja se danas smatraju ključnom etapom njegovog umetničkog razvoja. Lako ih prepoznajemo po karakterističnim deformacijama, po zatalasanim i izuvijanim oblicima, koji kao da su posledica nekog unutrašnjeg potresa i, istovremeno, nekog tornada, nekog kataklizmičnog vrtloženja. Ali magija Sutinovog slikarstva tu tek počinje. Sutin je znao da napipa žilu kucavicu sveta, da oseti iskonski oganj koji prožima sve što postoji i da ga sprovede u slikarsku materiju. Upravo o tome je govorio i francuski istoričar i teoretičar umetnosti Eli For u jednom tekstu iz 1929. godine. Citiramo: „Ako nema te materije koja pulsira i vibrira iznutra, ne može biti reči o pravom slikarstvu (…) Mnogi će mi zameriti da previđam duhovnost kad tvrdim da je materija u slikarstvu sve, da je ona u krajnjoj liniji duhovnost (…) Jer ako božanska iskra gori u srcu svake materije, čak i one najbanalnije, ona će zračiti do krajnjih granica duhovnog prostora.“
Danas se ima malo sluha za takvu vrstu razmišljanja. Pogled na slikarstvo je relativiziran, tako da su uvek moguća neka „nova čitanja“. Za potrebe izložbe u Oranžeriji izvučeni su u prvi plan ekspresivna silina jednog prokletog umetnika zahvaćenog vrtlogom pariskog boemskog života, razularenost u nanošenju boje, pastuoznost… Sve to da bi se jednom američkom artefaktu obezbedila istorijska utemeljenost. E, pa nećemo ga dati. Vratimo se na trenutak kad je sve to zapravo počelo.

NEŠTO KAO AMERIČKI SAN Januara 1923. ceo umetnički Pariz bruji u grozničavom uzbuđenju: „stigao je Barns“, „kupuje, ne pita koliko košta“, „traži nove talente“… Svi gledaju da mu se približe, da mu budu na usluzi. Zašto?
Albert Barns je američki milijarder, kolekcionar i osnivač istoimene umetničke fondacije. Bio je lekar, hemičar, pronalazač leka protiv gonoreje… do momenta kad je napravio biznis svog života prodavši licencu za lek i odlučio da ostatak života posveti umetnosti. Prilikom svojih prethodnih dolazaka u Pariz već je nakupovao više Renoara, Matisa, Sezana… ali sad, izgleda, želi da za svoje ime veže i pronalazak nekog novog slikarskog genija. Vodič kroz pariske ateljee i galerije mu je trgovac slikama Pol Gijom, koji će se ubuduće silno hvaliti da mu je upravo on otkrio Modiljanija, Utrila, Paskina, Derena… i, naravno, Sutina. Barns će o svemu tome imati sopstvenu verziju.
Sutina je otkrio sam. U jednom od monparnaskih bistroa za oko mu je zapala slika potpisana imenom za koje nikad dotad nije čuo. Pol Gijom mu je samo rekao da zna o kome se radi i da može da ga poveže sa čovekom koji ima toga čitavu gomilu. Već sutradan obojica su bili kod Zborovskog koji je, još ne shvatajući šta mu se dešava, razastro po podu sve što mu se od Sutina našlo po kući. Barns je otkupio sve do poslednje slike, ali je isto veče morao da proda jedan deo Polu Gijomu, čijem istančanom njuhu nije mogla da izmakne buduća tržišna senzacija i koji se odmah potrudio da obezbedi i za sebe deo kolača. Sutin je, tako, bukvalno preko noći postao slavan a kolekcija od 25 Sutinovih slika, koju je snalažljivi Pol Gijom sakupio u rekordnom vremenu, ostala je do danas jedna od najznačajnijih na evropskom tlu.
Sutin, kao što se moglo očekivati, ima čudan odnos i prema uspehu i prema novcu. Zborovski se i dalje brine o svemu: povećao je dnevni džeparac svom štićeniku i stavio mu na raspolaganje luksuzan automobil sa šoferom. Uredno plaća račune koji stižu, čas za po meri skrojeno odelo, čas za boravak u nekom hotelu na Azurnoj obali. Ništa preterano, ali Sutin je sada okupan i namirisan, ponosan na svoje lepe, negovane ruke i na crnu kosu čiji sjaj pojačava specijalnim losionom. Njegovo čulno tatarsko lice počinje da privlači pažnju žena. Sve to ne stišava, međutim, ni bolove u stomaku ni hroničnu patnju duše u koju se nekakav otrov uvukao još u detinjstvu i ustalio za večna vremena. Nema prijatelje. Nenaučen na ljubav, skeptičan, emocionalno defektan, nesposoban da adekvatno odgovori na izraze prijateljstva ili poštovanja, redovno bira kao opciju da se sa svima posvađa, da ih unizi, da ih devalorizuje. Tako je bilo kad je umro Modiljani – uništio mu je život jer ga je navukao na alkohol, tako je bilo kad je Eli For objavio onu vrlo važnu monografiju – da, ali piščeva ćerka je neljubazno odgovorila na udvaranje.
Ugled slikara nije imao nikakvog efekta na jad čoveka. Tokom dvadesetih godina cene Sutinovih slika penju se u vrtoglave visine, oko njega se trude i galeristi i nove mecene, ali on je u tom novom životu kao u tesnim cipelama – dobro se oseća samo kad ih se otarasi. Preciznije rečeno, jedini oblik postojanja koji je on u stanju da podnese jeste postojanje kroz slike, kroz nemušti dijalog sa živućom kolorističkom masom koja se na platnu, pred njim i s njim, uobličava u bolnim grčevima. Iz tog perioda datiraju mnogobrojne mrtve prirode s ribama ili očerupanom pernatom živinom. On ih sam bira na pijaci pa ih onda drži u ateljeu sve dok ih proces raspadanja malo ne razmekša i podlije sedefno plavičastim nijansama. Jednom je, tako, naručio da mu donesu i okače o plafon ateljea ogroman trup odranog vola. Danima je radio kao u transu, zalivajući truplo crvenom bojom ili svežom krvlju kad bi počelo da tamni. Sve dok se, jednog dana, nisu pojavili rojevi muva i dok užasan smrad nije uzbunio susede. Došli su i sanitarni inspektori koji su, začudo, stali u odbranu umetnosti. Posavetovali su Sutina kako da ušpricavanjem amonijaka održava u formi svoje modele – i otišli. Pred ovom slikom, na izložbi, ne možemo a da ne mislimo na Rembranta. Isti okršaj između materije i duha, ali u Rembrantovom slučaju s mnogo više kontrole. Kod Sutina, materija u previranju kao da preti da se svaki čas izlije ili da eksplodira. Rembrant je moćan i veličanstven, Sutin je opasan – mada najviše po sebe samog.
Srećom, uz Sutina su se napokon našli ljudi koji su razumeli i njegov genije i njegovu ranjivu prirodu. Još pre nego što je Zborovski prokockao sav novac zarađen od prodaje slika i definitivno bankrotirao u finansijskom krahu 1929. godine, Sutin je stekao bezrezervnu podršku i divljenje jednog bogatog bračnog para. Ne očekujući ništa zauzvrat, Madlena i Marselen Kasten omogućili su mu u više navrata da na njihovom imanju s dvorcem, daleko od Pariza, na miru slika i vodi zdrav život. Ali bolest, koja je sad već poprimila svoju zloćudnu formu, sve više je uzimala maha. Da muka bude veća, pred Drugi svetski rat život je za Jevreje postao komplikovan i Sutin je bio prinuđen da se krije i neprestano menja boravište. Umro je od posledica perforacije čira, u leto 1943. godine, a žena koja je bila s njim u tom poslednjem periodu, ne nalazeći nikakvo drugo rešenje, sahranila ga je u grobnici sopstvene, katoličke porodice.
Da li je uopšte bitno gde su sahranjeni umetnici? Gde je zapravo njihovo večno boravište? – pitamo se dok stojimo pred Sutinovim slikama. Pitamo se šta te slike čini živima, šta to iz njih struji prema nama i nalazi utočište u prevojima duše, ili svesti, ili ne-svesti, za koje nismo ni slutili da postoje. I ne usuđujemo se da formulišemo odgovor. Neke stvari nas definitivno prevazilaze.