Зечевизија – Биланс светковине смрти

Трагични и непотпуни „успех“ Ноћи вештица: У пуцњави на једној празничној забави у држави Илиноис убијене су две особе, а најмање 10 је рањено, док је у још 11 масовних пуцњава током викенда животе изгубило 12 људи, преноси Си-Ен-Ен

Непотпуни салдо Ноћи вештица у Америци доноси београдска „Политика“ већ сутрадан после махните прославе Halloween-a, 1. новембра ове године: „Током празничне Ноћи вештица у САД страдало је најмање 12 људи, а 52 особе су рањене, преносе амерички медији. У пуцњави на једној празничној забави у држави Илиноис убијене су две особе, а најмање 10 је рањено, док је у још 11 масовних пуцњава током викенда животе изгубило 12 људи, преноси Си-Ен-Ен. У Колораду је на улицама упуцано и убијено двоје људи, а у Кентакију још двоје поред једне бензинске пумпе. У Калифорнији је на две кућне забаве убијено троје, а рањено осморо људи, док је на Флориди током боксерског меча упуцана и убијена једна особа. У Тексасу су у две одвојене пуцњаве убијене две особе, а рањено је 12 људи. Полиција Тексаса је потврдила да је десеторо упуцаних људи превезено на лечење у две болнице колима хитне помоћи, полицијским аутомобилом и приватним возилом. Двадесетогодишњи мушкарац је касније проглашен мртвим у једној од тих болница, али његово име још није обелодањено. Осумњичени за убиство, који је напустио место злочина непознатим возилом, још увек није приведен, наводи се у саопштењу“, преноси Танјуг. Ово су само прве вести о масовној помами убистава и злочина у махнитој ноћи у Америци, док се чекају нове вести о сличним појавама у целом колективном Западу које видимо на великим и малим екранима. Да ли стварно мислите да је далеко час кад ће се и у нас појавити последице масовно организоване потрошачке грознице уочи „ноћи вештица“,чија су главна мета наша деца и уопште јувенилна популација, свесно терана на мајмунисање свих „западних вредности“ кроз прашуму блештећих излога и дисплеја?

[restrict]

ДОМАЋЕ ПОКОНДИРЕНЕ ТИКВЕ Стеријина Фема добила је стоструко богатије наследнице у лику оних назовимајки које данима, ноћима пред хеловин, или још боље хелоуин (већ усвојен и масовно коришћен неологизам у „српском“, углавном београдском, нарочито калуђеричком говору) опремају своје мале шмизле арсеналом метли и вештичјих реквизита, шиљастим шеширима из доба Салема у Масачусетсу, где су се крајем 17. века одигравала нека спаљивања вештица, све то у даркерским дуксевима и црнини од главе до пете, с обавезним костурима и лобањама. Данима пред овај друштвени пир јурца се по тржним центрима, која су израсли у главне снабдеваче фирмираном опремом за домаћи Cadaver Day. На друштвеним мрежама већ се увелико најављује пета или шеста сезона већ дванаестог или тринаестог филма франшизе Ноћ вештица од које богат кајмак и данас сакупља Џон Карпентер, а којом је, пре више од 40 година и започела ова светска помама где главну улогу игра она Стеријина тиква која је постала кондир: искежена бундева, страшило и знак смрти. То сада више није смешно него је фенси, чиме ова простачка забава добија сасвим другачији, глобални значај. А све је само поуздан знак последњих, библијских времена у којима је главна личност онај чије се име не помиње и то управо у филму, одакле нам је још 1978. дошла ова вест: „Смрт је стигла у ваш град, шерифе“, саопштава избезумљени психијатар Лумис шерифу вароши Хедонфилд у Илиноју, уочи Ноћи вештица, када млади плаше једни друге вештицама и вампирима и пред свим кућама побадају исцерене бундеве гротескног изгледа. Boogie-man, баук или демон жедан крви шуња се око кућа, у коме се и старо и младо спрема за успаљени еротско-загробни обред, познат још од келтских времена. Јер позадина празника Halloween, коју Џон Карпентер узима као сижејну матрицу свог првог у низу а збиља антологијског хорора Ноћ вештица, јесте паганска светковина наслеђена од старих Келта, која се и данас, сваког 31. октобра, изводи широм англосаксонског света. Па ево, надире преко свега што може и у наш крај, одева нам децу у црно и качи им мртвачке маске.

ТРИЈУМФ СМРТИ Иако је његова хтонска и магијска сврха избледела, овај празник мрачних и језивих корена сачувао је неке од изворних облика – страх од повратка мртвих и у вези с тим фатални дуг помрлим прецима. „Године 835. папа Гргур IV преместио је светковину Свих светих на 1. новембар да би потиснуо келтску светковину Самхаина“, пише католички теолог фра Јосип Блажевић, сматрајући Halloween (од All Hallow Eve – Ноћ уочи свих светих) супротним свакој хришћанској традицији. Келтска нова година почињала је зимским или мрачним раздобљем на дан 1. новембра по лунарном календару („Вештичја Нова година“) или Самхаином; стари Келти веровали су да у ноћи уочи овог дана „мртви напуштају своје гробове, те се накратко опет враћају на Земљу и посећују своје домове. Ти покојници, ослобођени из Другога света, изазивали су страх код живих, због тога су се живи, престрашени могућношћу сусрета с мртвима, прекривали застрашујућим маскама, подизали велику буку, и другим празноверицама покушавали умилостивити мртве. Издубљена бундева у облику мртвачке главе с упаљеном свећом, најпрепознатљивији симбол Halloween-а, симболизује ‘лутајућу душу’ или Џека с лампом (‘Jack o’lantern’) који, према легенди, своје место није пронашао ни у рају ни у паклу, па је био осуђен на вечно лутање Земљом за неким ко ће заузети његово место… Самхаин је истовремено представљао рушење свих друштвених и моралних правила понашања и забрана, њихово изокретање и изругивање, свесно прекорачење друштвеног поретка. Алкохол (пиво и медовина), разни опијати (конопља и гљиве) те оргије (опијеност еросом), служили су им као средства за постизање виших нивоа свести, стања између сна и јаве, видљивог и невидљивог, овоземаљског и оноземаљског. Самхаин је ноћ у којој време стаје, свако може прећи из једног света у други, јер то омогућава непостојање времена. Разлог зашто је папа хришћанску светковину Свих светих преместио на исти датум када се славио и Самхаин је затирање паганског оним хришћанским и одвраћање новообраћених хришћана од суделовања у паганским светковинама.“ Али после више од хиљаду година видимо да Англосаси и даље лудују, те верују „да се на ову ноћ сенке предака враћају својим негдашњим домовима, лебде око њих и нестају са првим петловима“ (Боб Пег, 1981). Ове ноћи догађају се и опсцене ствари и зато се бди у друштву. Одрасли се окупљају на седељкама, где се причају масни вицеви, пева, пије и тера шега да би се одагнао страх, док млађи остају код куће, где се узајамно застрашују бауком (boogie) и од страха се ослобађају сексом. Овај изражени еротски моменти у први мах изгледају необјашњиви. Тек доцније, кад се одмота главни конац ове заврзламе, откриће се не само разлог већ и укупни смисао Halloween-a и култног Карпентеровог филма, једног од међаша хорора.
Управо на сурвивалу мрачног друидског празника Карпентер и гради целу своју метафизику страха. Овај филм, сасвим ритуално, почиње флешбеком у коме видимо шестогодишњег Мајкла Мајерса како дугим ножем касапи своју сестру Џудит, још врелу од првог еротског узбуђења, које је доживела у Ноћи вештица. Дечак је потом изолован и одраста у лудници Смитс Гроу. Петнаест година касније, на празник мртвих 1978, Мајкл бежи из азила у свој родни град, односи с гробља надгробни камен своје покојне сестре и припрема нову светковину смрти. Његов чувар, психијатар Сем Лумис (сјајна улога Доналда Плезенса) покушава да га ухвати и врати у Пандорину кутију. Оргија смрти догађа се у уклетој кући Мајерсових: демон транжира један млади пар током кулминације оргазма, што је, у ствари, ритуално обнављање убиства сестре од пре 15 година: изводи се у истим околностима, у истој соби, у присуству Џудиног надгробног камена донетог с гробља. (Овај камен је важан део иконографије филма јер указује на келтско обредно камење – clachan – које је увек поуздан знак обнављања култа мртвих, као што исцрпно показује Александар Мекбејн у својој Религији и митологији Келта,1989). У суштини, цео филм није друго до поновно извођење древног галског ритуала и компензација страха од освете мртвих. У најужој вези с тим је улога Мајкла Мајерса: иако често гледамо „свет живих“ његовим очима („субјективни кадар“ кроз прорез образине – звучни лајтмотив Мајкловог убрзаног дисања), ми га не видимо; он вршља и убија под маском. Већ четрдесет и кусур година овај демон не скида маску јер је јасно да Карпентер у њему приказује не људско него демонско биће. То, уосталом, признаје и психијатар Лумис: „Не, то није људско биће. То је лице без лица, празно лице и црне очи, очи ђавола.“

ЈЕЗИВА ПОУКА ОРСОНА ВЕЛСА Овим први пут Карпентер открива да његов главни јунак није демон подземља, хипостаза света мртвих, извршилац мрачне мисије кивних предака (као у филму Магла истог аутора из 1980) већ – нечастиви главом. Отуд и финална, ритуална објава психијатра Лумиса: „Ђаво је побегао!“ Није, дакле, у питању чињеница да у индоевропској традицији хтонски демони никада немају лица, да је маска основно обележје њиховог царства, њихов обавезни култни реквизит и најава смрти, као што сматрају и Чајкановић и Мекбејн, већ управо силазак Сатане на земљу, као што предвиђа Апокалипса. Поуздан знак последњих времена, а не холивудска масовна забава за дочек црне келтске године коју одушевљено славе и наше домаће тикве, жртвујући рођену децу индустрији оглашавања смрти. Пошто мисле да смртоликом Западу већ припадају и да ће му се тако још више допасти, оне (те тикве) свету лудачке потрошње радосно предају најдраже што имају, спремајући своје малишане за заједничко коло мртвих, у које се и саме радо хватају. Ето ту ноћ је, усред самог Холивуда, где је ова колективна игра смрти и рођена, објаснио велики Орсон Велс још пре више од 80 година. У одјави своје фамозне радио-драме која је избезумила Калифорнију и којом је почела једна метеорска каријера, баш на ноћ 30. октобра 1938. године, Орсон Велс се обратио хеловинској Америци: „И тако, желим збогом свима и молим вас да сачувате у памћењу страховиту поуку коју сте сазнали вечерас. Тај искежени, усијани, лоптасти освајач ваше дневне собе становник је алеје са бундевама и ако одјекне звоно на вашим вратима, а не појави се нико, то није био Марсовац… то је Halloween.“ Неће се на улазним вратима америчког дома појавити Мајкл Мајерс са исцереном бундевом и крвавим ножем; узалуд излудели Лумис виче, колико га грло носи: „Шерифе, ђаво је у вашем дворишту!“

[/restrict]