PREDRAG PIPER (1950–2021) – Zaveštanja Predraga Pipera

Govorio je: „Ako bi se sklanjali u ćutanje, u obaranje glave ili u nemušta saopštenja, ili ako bi podržali ono što urušava ugled SANU u srpskom narodu pa i Akademiju kao takvu, ako bi podržavali ono što je u interesu otimača dela srpske države, tradicije i kulture, onda ne bi bili dostojni da budu članovi Srpske akademije, njen bi naziv u tom slučaju trebalo promeniti ili nju ukinuti, a nas raspustiti. Neka nas Gospod urazumi“

Akademik Predrag Piper bio je jedan od najznačajnijih srpskih slavista, a poseban trag ostavio je u proučavanju gramatičke i leksičke semantike u srpskom, ruskom i drugim slovenskim jezicima. Za dopisnog člana SANU izabran je 2003, za redovnog 2012, dok je za člana Makedonske akademije nauka i umetnosti (MANU) izabran 2015. godine. Bio je sekretar Odeljenja jezika i književnosti SANU od 2013. do 2018, odnosno član Predsedništva SANU. Bio je član više odbora SANU i šef Katedre za ruski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, te upravnik Katedre za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Predavao je i na univerzitetima u Moskvi, Petrogradu, Voronježu, Ivanovu, Seulu, Saporu, Zadru, Nišu, Skoplju, Ljubljani. Akademik Predrag Piper odlikovan je brojnim nagradama i priznanjima.
Ali on nije bio samo ovo što je prethodno nabrojano – on je, pre svega i iznad svega, bio hrišćanski intelektualac, retka pojava u naše dane.
Primer akademika Predraga Pipera dostojan je podržavanja – pravi intelektualci dižu svoj glas protiv svake laži i nepravde, i to u trenutku kad je to neophodno da bi javnost shvatila šta se dešava. Jer, kako u ogledu „Smisao poziva intelektualca“ ističe Zoran Vidojević: „Smisao poziva intelektualca jeste u traganju za istinom, življenju u skladu s njom i u njenom javnom saopštavanju. Izdaja tog smisla sastoji se u svesnom pristanku da se stvaraju lažne slike društvenih prilika različitim oblicima zloupotrebe znanja i prodaje za privilegije, posrednu i neposrednu političku moć.“ Svojevremeno je i Milo Lompar istakao da „nije dovoljno nešto ZNATI, neophodno je i PONAŠATI SE u skladu sa tim znanjem“, pri čemu „oni koji se ponašaju trpe posledice za koje većina nacionalnih intelektualaca nije spremna.“
Predrag Piper je bio spreman.

SVEŠTENA VREDNOST JEZIKA I PISMA Bio je hrišćanin koji je znao sveštenu vrednost jezika, utemeljenu na Onome Koji je Reč Božija, Logos, Alfa i Omega čoveka i sveta. U svom pogledu na ćirilicu ukazao je na bitnije osnove našeg pisma, koje se ne sastoji od pukih grafema: „Ne samo da su sveti ljudi stvorili ćirilicu nego su oni sa svojim Učiteljima utemeljili i slovensku filologiju, kojoj pripada srpska filologija. Stvaranje pisma, stvaranje na tom pismu, prevođenje, nastavni rad, sve su to bili, a i danas su, osnovni filološki poslovi, tako da su današnji slavisti nastavljači visoke misije svojih svetih prethodnika. To je takođe činjenica koja izuzetno obavezuje na čuvanje, proučavanje i razvijanje nasleđene duhovne pa utoliko i kulturne baštine. Kao i u mnogo čemu drugom, i tu se moramo češće zapitati da li smo i koliko smo dostojni onih čije smo velike tekovine baštinili. Jer oni nisu bili samo prosvetitelji, nego pre svega ravnoapostolni svetitelji pa kroz to i prosvetitelji. Mnogo kasnije pojavili su se prosvetitelji bez svetosti (ateisti, agnostici, bogoborci i sl.), koji misle da mogu širiti svetlost bez svetosti, lucifersku „svetlost“ znanja bez svetosti bogopoznanja. Takvih je i danas mnogo.“
Upravo zato, kao dostojni duhovni potomak Solunske Braće, on se borio protiv novogovora globalizma.
U svom ogledu „Savremeni svet kao predmet krizologije“, koji je izložio u Matici srpskoj dve godine pred upokojenje, istakao je: „Zloupotreba jezika jedna je od najvidljivijih karakteristika našeg vremena. Stanje društva oduvek se ogledalo u njegovom jeziku i u odnosu društva prema jeziku. Činjenica da je po Oksfordskom rečniku 2016. godine za reč godine izabrana reč postistina mnogo govori. Džordž Orvel bi danas našao obilje novih upečatljivih primera novogovora, čija se suština svodi na prikrivanje istine i obmanjivanje javnosti. Ratne palikuće se presvlače u mirotvorce, nagrada za mir se daje onima koji vode, izazivaju ili podržavaju ratove, bombardovanje se naziva milosrđem i humanitarnom intervencijom, civilne žrtve nezakonite i nepravedne vojne agresije (od kojih su sedamdeset devetoro deca) nazivaju se kolateralnom štetom, širi se poplava neprozirnih i rogobatnih skraćenica čija je jedna od glavnih funkcija da prikriju na šta se stvarno odnose, veštački se menja gramatika da bi se prilagodila zahtevima političke korektnosti, npr. u vezi sa izmišljenom gramatičkom ravnopravnošću muškaraca i žena itd. Oni koji misle drukčije olako se proglašavaju rasistima, fašistima, nacistima ili komunistima da bi uklanjanje politički ’nekorektnih’ prošlo bez značajnijeg otpora javnosti, koja, u većem delu, lako prihvata takvu anesteziju savesti i skidanje sa sebe odgovornosti za prećutno saučesništvo.“
Piper nije hteo da bude saučesnik laži – ni javni, ni prećutni.

PROTIV DŽENDER TOTALITARIZMA Tako je Piper godinama ustajao protiv nakaznih predloga Zakona o rodnoj ravnopravnosti tamo gde se, u tim predlozima, nasrtalo na srpski jezik. Bezakonje je, ipak, usvojeno, ali Piperov otpor će se pamtiti. U svom tekstu o socijalnim femininativima u srpskom jeziku i drugim slovenskim jezicima još 2016. isticao je da on nije samo protiv džender ideologije nego i za logičko i jezičko zdravoumlje: „Jezička politika ravnopravnosti polova u oblasti gramatike ponekad kao da polazi od pogrešne teze o muškarcima i ženama kao dvema suprotstavljenim, gotovo zaraćenim klasama. U stvari, kao što je poznato, to nisu i ne bi trebalo da budu odnosi kompetetivnosti, niti klasne borbe, nego uzajamnog dopunjavanja i obogaćivanja. Postoje i narušavanja tog principa, ali se ona ne smeju uzimati za pravilo. Za razliku od pravne ili političke ravnopravnosti polova, koja je i mogućna i nužna, potpuna gramatička jednakost polova je nerealna, a nije ni potrebna, slično kao što bi nerealno bilo tražiti ukidanje fizioloških ili psiholoških razlika između žena i muškaraca. Pokušaji ideološkog inženjeringa u gramatici, ma čime se opravdavali, jesu opasni, i gramatičari ne bi smeli da okreću od njih glavu kao od pojava koje ne zavređuju naučnu pažnju.“
Iako je pojava jezičkog džender totalitarizma izgledala marginalna, Piper je znao ko stoji iza nje, i budio je svoje kolege na oprez. Bio je, naravno, u pravu.

ČITANJE KORONOKRATIJE Umeo je, u doba koronokratije, da postavlja suštinska pitanja. Još 2020. takvim pitanjima je poslao prave signale svim mislećim ljudima u Srbiji: „Sleglo se vrlo mnogo protivrečnih informacija iz stručnih ili ’stručnih’ izvora: virus je veštački / nije veštački; virus je izrazito smrtonosan / virus jeste zarazan, ali manje smrtonosan od nekih drugih zaraznih i nezaraznih bolesti, maske su korisne/nekorisne, virus nestaje / ne nestaje na vrućini, virus napada / ne napada decu, virus više napada / ne napada muškarce nego žene, fotografije sa nizom mrtvačkih kovčega su tačne/lažne, taj i taj lek pomaže / ne pomaže…itd. Testovi su izrazito nepouzdani (do 40%), a kome presude da je pozitivan i strpaju ga u kovid bolnicu ili kovid odeljenje, zaradiće i ono što možda nije imao; skoro sve smrti pripisuju se kovidu (iako se obdukcije ne vrše) mada su mnogi umrli od svojih hroničnih bolesti, tj. ne od korone nego sa koronom. Lek za taj virus nije nađen, ali ljude po bolnicama nečim leče. Čime? Leče simptome, a ne uzrok, pa ko ima dovoljno jak organizam, taj pretekne. Nije sramota ne znati, ali je sramota i opasno je glumiti sveznajuće u svojoj struci i time (svesno) sluđivati narod. To bi moralo biti kažnjivo.
„Zašto se ne daju uporedni podaci o smrtnosti od nekoliko današnjih najtežih bolesti, s jedne strane, i ovog virusa, s druge? Zašto je u istom periodu prošle godine (bez kovida) ukupna smrtnost bila veća nego ove godine sa kovidom i uprkos činjenici da ove godine mnogi umiru od svojih hroničnih bolesti (npr. onkoloških), jer se boje da odu na blagovremeni pregled, kontrolu ili na bolničko lečenje? Opet slučajno? Zašto se u mnogim zemljama daju lažne, preuveličane cifre o smrtnosti od virusa kovid 19? Ako sve to nije slučajno, ko se trudi da podstiče i rasplamsa koronomaniju i zašto?“
Odgovore i dalje čekamo.

ZAVETNI PREDRAG PIPER Rođeni Beograđanin, bio je, pradubinom, Kosovac. O njemu i njegovoj zavetnosti Mitra Reljić je zapisala: „Problem Kosova i Metohije i pronalaženje najboljeg puta za njegovo rešenje, barem u onom delu koji zavisi od nas samih, profesor Predrag Piper je sagledavao u kontekstu prevazilaženja opšteg stanja duhovne zapuštenosti i gubitka vrednosnih orijentira, te buđenja uspavane svesti o primarnim determinantama identiteta i integriteta srpskog društva. Zbog toga odnos profesora Predraga Pipera prema Kosovu i Metohiji nije iscrpljivan njegovim intimnim preživljavanjem i iskrenim saosećanjem sa napaćenim narodom; njegova briga redovno je praćena, u knjigama, intervjuima i predavanjima, jasno iskazivanim stavom da je Kosovo u temelju srpskog identiteta, jedna od najvažnijih tačaka oslonca svake zdrave ličnosti i naroda u celini. ’Dokle god bude Srba za koje je najdublje načelo ponašanja sadržano u savetu epske majke svom čuvenom sinu Bolje ti je izgubiti glavu / Nego svoju izgubiti dušu, a takvih je, verujem, još uvek najviše, Kosovo i Metohija nisu izgubljeni, ma čija šapa privremeno čepala po toj svetoj zemlji’ – pisao je, između ostalog, Predrag Piper.“
Nema predaje i prodaje Kosova.

AKADEMIJA NE SME ĆUTATI Zato je, povodom ispada čelnika SANU Vladimira Kostića, koji je, makar verbalno, pokušavao da trguje Svetom zemljom, o Savindanu 2021. poslao poruku javnosti: „Budući da su takve izjave akademika Vladimira Kostića nespojive s funkcijom predsednika SANU i da veoma štete ugledu SANU, za SANU je jedino ispravno rešenje njegova ostavka. Za članove SANU izjašnjavanje o tome nije samo izjašnjavanje o predsedniku SANU nego se članovi SANU istovremeno izjašnjavaju i o samima sebi – koliko su dostojni da budu članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Ako bi se sklanjali u ćutanje, u obaranje glave ili u nemušta saopštenja, ili ako bi podržali ono što urušava ugled SANU u srpskom narodu pa i Akademiju kao takvu, ako bi podržavali ono što je u interesu otimača dela srpske države, tradicije i kulture, onda ne bi bili dostojni da budu članovi Srpske akademije, njen bi naziv u tom slučaju trebalo promeniti ili nju ukinuti, a nas raspustiti. Neka nas Gospod urazumi.“
Jer nema slovesnosti bez Slova, Logosa, Koji je Smisao svega što postoji. Bez Slova smo beslovesni.

IZ ELEKTRONSKE PREPISKE Iako ga nikad lično nisam sreo, bili smo u redovnoj elektronskoj prepisci. Poslednju poruku mi je poslao kada je, skupa s drugim našim javnim delatnicima, potpisao apel protiv prisilnog vakcinisanja dece i omladine sumnjivim „antikovid“ vakcinama. Bilo je to kratko vreme pre upokojenja ovog svetloumnog i čistosrdačnog Srbina – viteza hrišćanske odgovornosti: „Poštovani gospodine Dimitrijeviću, Saglasan sam da budem supotpisnik tog apela, mada, što više potpisujem apele (a sve je bilo vrlo opravdano), možda je sve manja vrednost mog potpisa. Vidim smisao tog apela u pokušaju buđenja javnosti, koja, velikim delom ’snom mrtvijem spava’. To sa vakcinacijom je, kao što znamo, đavolja rabota u doslovnom smislu. Drugu stranu argumenti ne interesuju. Skoro svi predsednici i premijeri su legli na rudu, nažalost i mnogi naučnici i medicinski radnici. K. je izgleda nametnut spolja iako on u nauci nema nikakve reference, ali ima iskustvo u sprovođenju određene zdravstvene politike i preprodavanju skupih vakcina. Slično je i sa nekim drugim članovima KŠ. Itd. Ali moramo se opirati kako i koliko ko može. Ja sam sa zdravljem nešto utanjio. Ipak, da dam podršku apelu, to još mogu, a dalje neka nam je svima Bog na pomoći.“

Pevanje i mišljenje o Kosovu i smrti

SANU nije povodom Piperove smrti dala uobičajenu čitulju u „Politici“, kakvu smo navikli da vidimo, u istoj veličini i standardizovanoj formi, povodom preseljena u sećanje drugih velikana koji su članovi najviše naučne ustanove u Srbiji. Javnost očekuje da SANU objasni zašto akademik Piper nije zadobio taj minimum posmrtne počasti kuće čiji je redovni i ugledni član bio

Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.
Ivo Andrić: „Travnička hronika“

Piše Milivoje Pavlović

Osim užih lingvističkih tema, akademik Predrag Piper bavio se i otvorenim društvenim pitanjima, i o njima javno iznosio svoj odrešiti stav. Krajem januara ove godine snažno talasanje izazvalo je njegovo obraćanje javnosti povodom izjave akademika Vladimira Kostića, predsednika SANU, o Kosovu i Metohiji. U uverenju da se „o tako krupnom pitanju ne sme ćutati“, Piper je zaključio da su „izjave akademika Vladimira Kostića o KiM nespojive s funkcijom predsednika SANU i da veoma štete ugledu SANU“, te je za ovu ustanovu „jedino ispravno rešenje njegova ostavka“.
Akademik Piper je podsetio javnost da se predsednik SANU ne bira samo na osnovu njegovih naučnih ili umetničkih zasluga i uspeha u organizovanju istraživačkog rada „nego i na osnovu toga koliko doprinosi ugledu SANU u javnosti“. Potom Piper dodaje: „Da je predsednik Albanske akademije nauka rekao da Kosovo de jure i de fakto nije deo Srbije, niko se ovde ne bi tome posebno čudio. Ali kada to kaže predsednik Srpske akademije nauka, onda je to šokantno za ogroman broj onih koji se osećaju Srbima, ali i za druge građane Srbije. Predsednik SANU to tvrdi uprkos činjenici da su po Ustavu Republike Srbije Kosovo i Metohija deo Srbije, da je na snazi Rezolucija UN br. 1244, da tzv. Kosovo nije član UN, da je 18 država povuklo priznanje tzv. Kosova itd. Na osnovu čega onda predsednik SANU tvrdi to što tvrdi?“
U nastavku akademik Piper podseća na raniju takođe spornu izjavu predsednika SANU novinarima Radio Beograda prema kojoj „Srbima treba neko glasno i jasno da kaže da Kosovo de fakto i de jure nije naše“. Takve izjave su, po Piperovom mišljenju, nemoralne i ugrožavaju integritet Republike Srbije, a protivne su „suštinskom delu identiteta i interesa srpskog naroda“. „Jer Srbi su onoliko Srbi – piše Piper – koliko poštuju svoj neokrnjeni identitet većinski pravoslavnog naroda velikim tradicijama, u čijem je središtu i kosovski zavet. Bez toga Srbi bi bili samo šoder za popunjavanje rupa na putevima zločinačkih civilizacija.“
Podršku stavovima akademika Pipera i njegovom zahtevu za ostavkom predsednika SANU dalo je nekoliko akademika, među njima najpre Milovan Danojlić, Matija Bećković i Milosav Tešić.
Iznevši svoj stav da su Kosovo i Metohija danas okupirani deo Srbije, akademik Danojlić piše da akademike obavezuje „intelektualno poštenje, sa dubljim duhovnim uvidom, sa iskustvima koje je narodu, i nama kao njegovom osvešćenijem delu, zaveštala prošlost“. „Ispovedanje slabo artikulisanih ličnih raspoloženja, sumnji i nerazumevanja – nastavlja Danojlić – koje mogu imati posledice za Javnu Stvar, nepromišljen je ispad što ga je naš predsednik sebi dopustio, i u čemu ga Izvršni odbor, nažalost, podržava.“
„Pridružujem se kolegama Piperu, Tešiću i Danojliću“, napisao je i obelodanio Matija Bećković. Naš vodeći pesnik dodaje da „mišljenje predsednika SANU ne može biti lično“ i podseća da je nerazuman stav Vladimira Kostića o Kosovu i Metohiji, osim polemika i peticije, „bio povod za prve demonstracije u stopedesetogodišnjoj istoriji SANU“.
Izjave predsednika SANU mesecima su izazivale oštre reakcije u javnosti, naučnoj i opštoj. On nije podneo ostavku na visoku dužnost koju obnaša. Akademik Piper u međuvremenu je preminuo, i sahranjen u užem porodičnom krugu. SANU nije povodom Piperove smrti dala uobičajenu čitulju u „Politici“, kakvu smo navikli da vidimo, u istoj veličini i standardizovanoj formi, povodom preseljena u sećanje drugih velikana koji su članovi najviše naučne ustanove u Srbiji. Poslednju takvu čitulju videli smo u subotu, 18. septembra, na 25. strani „Politike“, povodom smrti akademika Zorana Đurića. Javnost očekuje da SANU objasni zašto akademik Piper nije zadobio taj minimum posmrtne počasti kuće čiji je redovni i ugledni član bio.