Немогући ресет

Питање односа САД и Русије

Која питања је покренула заменица државног секретара Сједињених Држава Викторија Нуланд током званичне посете Москви? Да ли је у питању само продужетак преговора двојице председника Путина и Бајдена на техничком нивоу? Ако није могуће поправити односе САД и Русије, да ли их је могуће стабилизовати?

Некада давно, по мерама савременог политичког процеса, марта 2009. године Хилари Клинтон, тадашњи државни секретар Сједињених Америчких Држава у оквиру администрације Барака Обаме, донела је са собом у Москву симболичко црвено дугме. Оно је требало да представља ресет односа САД и Русије, мада су руски новинари истог трена приметили да уместо ресет (на руском „перезагрузка“) изнад дугмета пише „перегрузка“, то јест преоптерећење. Клинтонова је Лаврову уручила дугме с пророчким натписом, он се нашалио око грешке, али га је свеједно притиснуо.
Односи се наравно нису ресетовали, то никада није било ни могуће, па макар Американци и погодили руски превод те енглеске речи. Ресети и нови почеци су за маркетинг и холивудске љубавне филмове. Интереси се не могу ресетовати, они се могу само пратити или се од њих може одустати, а велике силе не одустају од својих стратешких интереса притиском на црвено дугме. Овакви састанци су, без обзира на сву скепсу, нужни због две категорије питања која се на њима решавају: прва категорија се односи на регулисање односа двеју нуклеарних суперсила, где се договара о границама игре како она не би прерасла у трећи и последњи светски рат; друга категорија се тиче оних сфера где је могућа сарадња, упркос сукобљавању на другим фронтовима.
Резултат тадашњег ресета било је потписивање новог Споразума о ограничењу стратешког наоружања (СНВ-III), Русија се укључила у транспортну мрежу за снабдевање америчке војске у Авганистану, а Сједињене Државе су подржале руску тежњу да ступе у редове Светске трговинске организације. Па ипак, САД, као ни Русија, нису одступиле од својих стратешких интереса који их доводе у колизију – САД је наставила ширење НАТО-а на исток, Русија је наставила изградњу свог евроазијског интеграционог пројекта. Ове путање су логички довеле до колизије две велике силе.

ДИПЛОМАТИЈА ПЕРЕ КОЈОТА Закони међународних односа остају непромењени и данас. Велике силе морају периодично да сместе своје односе у обострано прихватљиве оквире, и ради себе самих, и ради глобалне безбедности. Последњи преговори највишег нивоа који су донели конкретне резултате протекли су за време Обаминог председниковања. Администрација Доналда Трампа није успела да реши ниједан стратешки проблем међу ове две суперсиле, делимично зато што је Трамп све време свог мандата био оптуживан да је малтене руски шпијун, послат из Кремља да сруши Америку, а другим делом зато што је и сам имао ингениозне планове како да насамари Русију, Кину и све остале међународне субјекте служећи се дипломатијом у стилу Пере Којота.
Русија и њено руководство искористили су четири године Трамповог мандата као преко потребни предах у затезању односа са САД, ако Трамп није успео ништа да поправи, није успео ни осетно да поквари. С повратком америчких демократа на власт, под дубиозним околностима које су само даље подриле стабилност Сједињених Држава, враћа се и агресивнија, али предвидљивија спољна политика. Поново се по логици ствари намеће потреба за вођењем стратешких преговора између САД и Руске Федерације. Јунски сусрет Путина и Бајдена је званични почетак тог процеса, мада се може рећи да је он суштински пуштен у ход још раније, у јануару 2021. године, одмах након Бајденовог ступања на позицију председника Америке, продужавањем на рок од пет година поменутог Споразума о ограничењу стратешког наоружања. Трамп није био задовољан споразумом постигнутим за време администрације Обаме и желео је по сваку цену да ограничи и развој кинеских ударних стратешких сила. Као што видимо, макар спољнополитичка стратегија демократа била офанзивнија, она је свеједно конвенционалнија и пружа какве-такве резултате, док је Трампово експериментисање у једној сфери с јасним правилима и законитостима допринело стварању атмосфере потпуне непредвидивости и импровизације.
Викторија Нуланд је позната светској јавности као амерички званичник који је делио пециво украјинским демонстрантима за време тамошње обојене револуције 2014. године и самим тим озваничио подршку Сједињених Држава том контролисаном процесу (на крају крајева, чак и да су протести били „спонтани“, које су право САД имале да подржавају демонстранте у свргавању легално и легитимно изабраног председника Украјине). У датом моменту сведоци смо сасвим другачијег ресета, америчког и унутарполитичког. Наиме, САД враћају на руководеће положаје старе демократске интервенционистичке јастребове, често вадећи из нафталина не само Обамине већ и кадрове Била Клинтона. Овај геријатријски ресет указује на то да се амерички политички систем налази у финалним фазама окошталости, одајући све знаке епохе позног брежњевског застоја у Совјетском Савезу касних 1970-их. Трагикомично стање америчког политичког система, за који сопствени грађани сматрају да жарко жели да их отрује вакцинама као што већина републиканских бирача свеједно верује да су претходни председнички избори покрадени, производи смешне резултате. Тако су Сједињене Државе морале да пристану да избаце са свог црног списка одређене руске званичнике, како би Викторија Нуланд, којој је био забрањен улазак у Русију, могла да допутује у Москву на преговоре. Вашингтон је, желећи да демонстрира силу, шаљући на преговоре у Москву магичну кроасан-вилу с кијевског Мајдана, поново показао слабост својих пи-ар вратоломија. За разлику од балканских лидера, који и у рангу председника журе на састанке са заменицима министара и секретара утицајних држава, заменицу Викторију није примио ни председник, ни премијер, нити један министар Руске Федерације, састанци су протекли на доличном нивоу са заменицима министара, помоћником председника и замеником руководиоца председничког апарата.

ЗАШТО ОДНОСИ ТОНУ СВЕ ДУБЉЕ? Председник Русије Владимир Путин је више пута изјавио да има конструктиван однос са својим парњаком Бајденом, те да су претходни преговори протекли у позитивној атмосфери. Били би заиста последњи дани у односима двеју суперсила ако би се вратила реторика из 1950-их година када су Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе отворено користиле непријатељску лексику. Зашто услед све те пријатне атмосфере, суздржане реторике (нарочито с руске стране), наставка преговора, односи САД и Русије све дубље и дубље тону? Одговор је једноставан – ни Русија, ни Сједињене Државе нису у тој мери пољуљане да одступају са својих стратешких позиција. Сви ови самити, попут састанка Путин–Бајден у Женеви, Нуландова –многобројни заменици у Москви, подсећају на сличне самите из доба Хладног рата, када је структура међународних односа била биполарна (данас је мултиполарна, али нема институција које то фактичко стање могу правилно уоквирити). Када су политекономски системи СССР-а и САД били подједнако стабилни, прогреса је било само у најнеопходнијим сферама глобалне стратешке безбедности и равнотеже. Како је СССР бивао све нестабилнији, преговори су показивали спремност СССР-а на одрицање од међународних позиција. Први свеобухватни споразум о ограничењу нуклеарног оружја који је подразумевао многобројне заједничке инспекције и отвореност двеју суперсила једне према другој био је резултат састанка Горбачова и Регана у Рејкјавику 1986. године. Тада је СССР полако улазио у фазу самосталне деконструкције и конверзије политичке елите у капиталистичку. САД су биле спремне да се сложе са стратешким нуклеарним паритетом, када је било видно да се СССР налази у дефанзиви. Данас није могуће постићи један такав стратешки споразум, зато је претходни продужен на пет година. Врло је могуће да ће САД у предстојећем периоду поћи путем СССР-а и преиспитивањем своје улоге у свету, као и унутрашњег политекономског система. Тренутно обе силе стоје на својим позицијама, те је тешко одржавати функционалан систем дипломатских представништва САД у Москви, и Русије у Вашингтону, а камоли достићи неки амбициознији договор.
Ипак, Викторија Нуланд није дошла у Москву да дели пециво, дошла је да преговара. Поред стратешке равнотеже о којој је било речи, она је дотакла теме које се тичу директног судара америчких и руских интереса, а ту спадају и потенцијални војни конфликти. Украјина, Авганистан и Сирија су таква жаришта. Зато су у преговорима с Нуландовом учествовали и заменик министра спољних послова Руске Федерације Александар Фомин, и заменик руководиоца председничког апарата Дмитриј Козак. Истовремено стижу информације да ће шеф Пентагона Лојд Остин у скорије време посетити Украјину и Грузију и пренети им уверење Сједињених Држава да врата НАТО-а остају отворена за ове две државе у нескривеном сукобу с Русијом. Највиши руски званичници су више пута поновили да би ступање тих држава у НАТО било прекорачење црвених линија Кремља. Према томе, Нуландова није понудила сарадњу у поменутим регионима већ одређени механизам како избећи ескалацију сукоба, па и војног, у случају да и САД и Русија не одустану од вектора своје спољне политике.
Опет, некако случајно уз посету Нуландове, амерички разарач је покушао и био спречен у нарушавању морске границе Русије на Далеком истоку. Будући да текућа америчка администрација интензивира агресивну спољну политику против Русије, Кине, те Ирана у корелацији с растом нестабилности политичког система САД, нови преговори и састанци руских и америчких званичника су све потребнији. Са замеником министра спољних послова Сергејом Рјабковим Викторија Нуланд је разговарала на тему функционисања амбасаде и конзулата двеју земаља на обе територије. Амерички Конгрес наставља да се изразито непријатељски односи према било каквим разговорима с Русијом, претходно је Бајден у том парламенту оптужен да је издао америчке националне интересе допуштајући завршетак изградње „Северног тока 2“, а упоредо с посетом Нуландове група америчких сенатора је затражила да Бајден прогна из Сједињених Држава три стотине руских дипломата, на шта је руско Министарство спољних послова одговорило констатацијом да ће то значити потпуно затварање америчке дипломатске мисије у Русији. Састанку је присуствовао и помоћник председника Руске Федерације Јуриј Ушаков, дипломата с дугим стажем и контактима у САД, који представља десну руку председника Путина у домену такозване тајне дипломатије.
Резултати посете Викторије Нуланд Москви и преговарачког процеса повезаног с њом нису и не могу бити познати јавности. Ради се о продужетку женевских преговора Владимира Путина и Џозефа Бајдена на техничком нивоу. Тек када буду достигнута споразумна решења и стављена на папир, она ће бити обелодањена јавности, а потписиваће их председници држава, а не заменици министара. Учестали преговори руских и америчких званичника шаљу двојаке сигнале, с једне стране да су односи двеју великих сила све напетији, али с друге стране да су шефови обеју држава свесни те опасности и да покушавају да пронађу неки заједнички оквир који не би дозволио неконтролисану ескалацију сукоба. Што овакви састанци буду учесталији, то ће значити да је споразум о стабилности односа САД и Русије на помолу. Русија свакако остаје на истим позицијама на којима је била и за време администрације Барака Обаме. Период пред нама показаће да ли ће Сједињене Државе успети да врате поверење својих грађана у сопствени политички систем, да стабилизују нарушену мрежу савезништава и поврате економски просперитет или ће и оне кренути путем одступања као некад СССР.