Nemogući reset

Pitanje odnosa SAD i Rusije

Koja pitanja je pokrenula zamenica državnog sekretara Sjedinjenih Država Viktorija Nuland tokom zvanične posete Moskvi? Da li je u pitanju samo produžetak pregovora dvojice predsednika Putina i Bajdena na tehničkom nivou? Ako nije moguće popraviti odnose SAD i Rusije, da li ih je moguće stabilizovati?

Nekada davno, po merama savremenog političkog procesa, marta 2009. godine Hilari Klinton, tadašnji državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država u okviru administracije Baraka Obame, donela je sa sobom u Moskvu simboličko crveno dugme. Ono je trebalo da predstavlja reset odnosa SAD i Rusije, mada su ruski novinari istog trena primetili da umesto reset (na ruskom „perezagruzka“) iznad dugmeta piše „peregruzka“, to jest preopterećenje. Klintonova je Lavrovu uručila dugme s proročkim natpisom, on se našalio oko greške, ali ga je svejedno pritisnuo.
Odnosi se naravno nisu resetovali, to nikada nije bilo ni moguće, pa makar Amerikanci i pogodili ruski prevod te engleske reči. Reseti i novi počeci su za marketing i holivudske ljubavne filmove. Interesi se ne mogu resetovati, oni se mogu samo pratiti ili se od njih može odustati, a velike sile ne odustaju od svojih strateških interesa pritiskom na crveno dugme. Ovakvi sastanci su, bez obzira na svu skepsu, nužni zbog dve kategorije pitanja koja se na njima rešavaju: prva kategorija se odnosi na regulisanje odnosa dveju nuklearnih supersila, gde se dogovara o granicama igre kako ona ne bi prerasla u treći i poslednji svetski rat; druga kategorija se tiče onih sfera gde je moguća saradnja, uprkos sukobljavanju na drugim frontovima.
Rezultat tadašnjeg reseta bilo je potpisivanje novog Sporazuma o ograničenju strateškog naoružanja (SNV-III), Rusija se uključila u transportnu mrežu za snabdevanje američke vojske u Avganistanu, a Sjedinjene Države su podržale rusku težnju da stupe u redove Svetske trgovinske organizacije. Pa ipak, SAD, kao ni Rusija, nisu odstupile od svojih strateških interesa koji ih dovode u koliziju – SAD je nastavila širenje NATO-a na istok, Rusija je nastavila izgradnju svog evroazijskog integracionog projekta. Ove putanje su logički dovele do kolizije dve velike sile.

DIPLOMATIJA PERE KOJOTA Zakoni međunarodnih odnosa ostaju nepromenjeni i danas. Velike sile moraju periodično da smeste svoje odnose u obostrano prihvatljive okvire, i radi sebe samih, i radi globalne bezbednosti. Poslednji pregovori najvišeg nivoa koji su doneli konkretne rezultate protekli su za vreme Obaminog predsednikovanja. Administracija Donalda Trampa nije uspela da reši nijedan strateški problem među ove dve supersile, delimično zato što je Tramp sve vreme svog mandata bio optuživan da je maltene ruski špijun, poslat iz Kremlja da sruši Ameriku, a drugim delom zato što je i sam imao ingeniozne planove kako da nasamari Rusiju, Kinu i sve ostale međunarodne subjekte služeći se diplomatijom u stilu Pere Kojota.
Rusija i njeno rukovodstvo iskoristili su četiri godine Trampovog mandata kao preko potrebni predah u zatezanju odnosa sa SAD, ako Tramp nije uspeo ništa da popravi, nije uspeo ni osetno da pokvari. S povratkom američkih demokrata na vlast, pod dubioznim okolnostima koje su samo dalje podrile stabilnost Sjedinjenih Država, vraća se i agresivnija, ali predvidljivija spoljna politika. Ponovo se po logici stvari nameće potreba za vođenjem strateških pregovora između SAD i Ruske Federacije. Junski susret Putina i Bajdena je zvanični početak tog procesa, mada se može reći da je on suštinski pušten u hod još ranije, u januaru 2021. godine, odmah nakon Bajdenovog stupanja na poziciju predsednika Amerike, produžavanjem na rok od pet godina pomenutog Sporazuma o ograničenju strateškog naoružanja. Tramp nije bio zadovoljan sporazumom postignutim za vreme administracije Obame i želeo je po svaku cenu da ograniči i razvoj kineskih udarnih strateških sila. Kao što vidimo, makar spoljnopolitička strategija demokrata bila ofanzivnija, ona je svejedno konvencionalnija i pruža kakve-takve rezultate, dok je Trampovo eksperimentisanje u jednoj sferi s jasnim pravilima i zakonitostima doprinelo stvaranju atmosfere potpune nepredvidivosti i improvizacije.
Viktorija Nuland je poznata svetskoj javnosti kao američki zvaničnik koji je delio pecivo ukrajinskim demonstrantima za vreme tamošnje obojene revolucije 2014. godine i samim tim ozvaničio podršku Sjedinjenih Država tom kontrolisanom procesu (na kraju krajeva, čak i da su protesti bili „spontani“, koje su pravo SAD imale da podržavaju demonstrante u svrgavanju legalno i legitimno izabranog predsednika Ukrajine). U datom momentu svedoci smo sasvim drugačijeg reseta, američkog i unutarpolitičkog. Naime, SAD vraćaju na rukovodeće položaje stare demokratske intervencionističke jastrebove, često vadeći iz naftalina ne samo Obamine već i kadrove Bila Klintona. Ovaj gerijatrijski reset ukazuje na to da se američki politički sistem nalazi u finalnim fazama okoštalosti, odajući sve znake epohe poznog brežnjevskog zastoja u Sovjetskom Savezu kasnih 1970-ih. Tragikomično stanje američkog političkog sistema, za koji sopstveni građani smatraju da žarko želi da ih otruje vakcinama kao što većina republikanskih birača svejedno veruje da su prethodni predsednički izbori pokradeni, proizvodi smešne rezultate. Tako su Sjedinjene Države morale da pristanu da izbace sa svog crnog spiska određene ruske zvaničnike, kako bi Viktorija Nuland, kojoj je bio zabranjen ulazak u Rusiju, mogla da doputuje u Moskvu na pregovore. Vašington je, želeći da demonstrira silu, šaljući na pregovore u Moskvu magičnu kroasan-vilu s kijevskog Majdana, ponovo pokazao slabost svojih pi-ar vratolomija. Za razliku od balkanskih lidera, koji i u rangu predsednika žure na sastanke sa zamenicima ministara i sekretara uticajnih država, zamenicu Viktoriju nije primio ni predsednik, ni premijer, niti jedan ministar Ruske Federacije, sastanci su protekli na doličnom nivou sa zamenicima ministara, pomoćnikom predsednika i zamenikom rukovodioca predsedničkog aparata.

ZAŠTO ODNOSI TONU SVE DUBLJE? Predsednik Rusije Vladimir Putin je više puta izjavio da ima konstruktivan odnos sa svojim parnjakom Bajdenom, te da su prethodni pregovori protekli u pozitivnoj atmosferi. Bili bi zaista poslednji dani u odnosima dveju supersila ako bi se vratila retorika iz 1950-ih godina kada su Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države otvoreno koristile neprijateljsku leksiku. Zašto usled sve te prijatne atmosfere, suzdržane retorike (naročito s ruske strane), nastavka pregovora, odnosi SAD i Rusije sve dublje i dublje tonu? Odgovor je jednostavan – ni Rusija, ni Sjedinjene Države nisu u toj meri poljuljane da odstupaju sa svojih strateških pozicija. Svi ovi samiti, poput sastanka Putin–Bajden u Ženevi, Nulandova –mnogobrojni zamenici u Moskvi, podsećaju na slične samite iz doba Hladnog rata, kada je struktura međunarodnih odnosa bila bipolarna (danas je multipolarna, ali nema institucija koje to faktičko stanje mogu pravilno uokviriti). Kada su politekonomski sistemi SSSR-a i SAD bili podjednako stabilni, progresa je bilo samo u najneophodnijim sferama globalne strateške bezbednosti i ravnoteže. Kako je SSSR bivao sve nestabilniji, pregovori su pokazivali spremnost SSSR-a na odricanje od međunarodnih pozicija. Prvi sveobuhvatni sporazum o ograničenju nuklearnog oružja koji je podrazumevao mnogobrojne zajedničke inspekcije i otvorenost dveju supersila jedne prema drugoj bio je rezultat sastanka Gorbačova i Regana u Rejkjaviku 1986. godine. Tada je SSSR polako ulazio u fazu samostalne dekonstrukcije i konverzije političke elite u kapitalističku. SAD su bile spremne da se slože sa strateškim nuklearnim paritetom, kada je bilo vidno da se SSSR nalazi u defanzivi. Danas nije moguće postići jedan takav strateški sporazum, zato je prethodni produžen na pet godina. Vrlo je moguće da će SAD u predstojećem periodu poći putem SSSR-a i preispitivanjem svoje uloge u svetu, kao i unutrašnjeg politekonomskog sistema. Trenutno obe sile stoje na svojim pozicijama, te je teško održavati funkcionalan sistem diplomatskih predstavništva SAD u Moskvi, i Rusije u Vašingtonu, a kamoli dostići neki ambiciozniji dogovor.
Ipak, Viktorija Nuland nije došla u Moskvu da deli pecivo, došla je da pregovara. Pored strateške ravnoteže o kojoj je bilo reči, ona je dotakla teme koje se tiču direktnog sudara američkih i ruskih interesa, a tu spadaju i potencijalni vojni konflikti. Ukrajina, Avganistan i Sirija su takva žarišta. Zato su u pregovorima s Nulandovom učestvovali i zamenik ministra spoljnih poslova Ruske Federacije Aleksandar Fomin, i zamenik rukovodioca predsedničkog aparata Dmitrij Kozak. Istovremeno stižu informacije da će šef Pentagona Lojd Ostin u skorije vreme posetiti Ukrajinu i Gruziju i preneti im uverenje Sjedinjenih Država da vrata NATO-a ostaju otvorena za ove dve države u neskrivenom sukobu s Rusijom. Najviši ruski zvaničnici su više puta ponovili da bi stupanje tih država u NATO bilo prekoračenje crvenih linija Kremlja. Prema tome, Nulandova nije ponudila saradnju u pomenutim regionima već određeni mehanizam kako izbeći eskalaciju sukoba, pa i vojnog, u slučaju da i SAD i Rusija ne odustanu od vektora svoje spoljne politike.
Opet, nekako slučajno uz posetu Nulandove, američki razarač je pokušao i bio sprečen u narušavanju morske granice Rusije na Dalekom istoku. Budući da tekuća američka administracija intenzivira agresivnu spoljnu politiku protiv Rusije, Kine, te Irana u korelaciji s rastom nestabilnosti političkog sistema SAD, novi pregovori i sastanci ruskih i američkih zvaničnika su sve potrebniji. Sa zamenikom ministra spoljnih poslova Sergejom Rjabkovim Viktorija Nuland je razgovarala na temu funkcionisanja ambasade i konzulata dveju zemalja na obe teritorije. Američki Kongres nastavlja da se izrazito neprijateljski odnosi prema bilo kakvim razgovorima s Rusijom, prethodno je Bajden u tom parlamentu optužen da je izdao američke nacionalne interese dopuštajući završetak izgradnje „Severnog toka 2“, a uporedo s posetom Nulandove grupa američkih senatora je zatražila da Bajden progna iz Sjedinjenih Država tri stotine ruskih diplomata, na šta je rusko Ministarstvo spoljnih poslova odgovorilo konstatacijom da će to značiti potpuno zatvaranje američke diplomatske misije u Rusiji. Sastanku je prisustvovao i pomoćnik predsednika Ruske Federacije Jurij Ušakov, diplomata s dugim stažem i kontaktima u SAD, koji predstavlja desnu ruku predsednika Putina u domenu takozvane tajne diplomatije.
Rezultati posete Viktorije Nuland Moskvi i pregovaračkog procesa povezanog s njom nisu i ne mogu biti poznati javnosti. Radi se o produžetku ženevskih pregovora Vladimira Putina i Džozefa Bajdena na tehničkom nivou. Tek kada budu dostignuta sporazumna rešenja i stavljena na papir, ona će biti obelodanjena javnosti, a potpisivaće ih predsednici država, a ne zamenici ministara. Učestali pregovori ruskih i američkih zvaničnika šalju dvojake signale, s jedne strane da su odnosi dveju velikih sila sve napetiji, ali s druge strane da su šefovi obeju država svesni te opasnosti i da pokušavaju da pronađu neki zajednički okvir koji ne bi dozvolio nekontrolisanu eskalaciju sukoba. Što ovakvi sastanci budu učestaliji, to će značiti da je sporazum o stabilnosti odnosa SAD i Rusije na pomolu. Rusija svakako ostaje na istim pozicijama na kojima je bila i za vreme administracije Baraka Obame. Period pred nama pokazaće da li će Sjedinjene Države uspeti da vrate poverenje svojih građana u sopstveni politički sistem, da stabilizuju narušenu mrežu savezništava i povrate ekonomski prosperitet ili će i one krenuti putem odstupanja kao nekad SSSR.