Kratka istorija jednog progona

U svojim javnim istupanjima godinama ukazujem na ključne razloge mog progona. Reč je o borbi za istoriju koja će biti predavana našoj deci. Odeljenje za istoriju, naime, više nije ona ugledna kuća u kojoj sam se zaposlio pre više od dve decenije. Od tada do danas njegova „krvna grupa“ sasvim je promenjena. Odeljenjem za istoriju sada suvereno vlada Nikola Samardžić, poznat po izjavama da su Srbi „biološki otpad“ Evrope (Peščanik, 14. 9. 2007), da je potrebna „denacifikacija Srbije“ (sarajevski Dani, 18. 1. 2008), po javnom ispovedanju uverenja da su Srbi zaslužili Jasenovac (Tviter, 30. 6. 2020. i 15. 7. 2020)

Moje proterivanje s Filozofskog fakulteta i Univerziteta u Beogradu koje ovih dana privlači pažnju dela naše javnosti, predstavlja zaista školski primer diskriminacije i otvorenog kršenja akademskih pravila i procedura. Živimo, međutim, u odsudnim vremenima, pa je potrebno da naučimo da sve što se događa sagledamo u široj perspektivi.

Način gaženja zakona i pravilnika, sama tehnika progona, mnogo toga govori. Osnovna pravila univerzitetskog života srazmerno su jasna. Samo redovni profesori imaju stalni posao. Vanredni profesori i docenti zaposleni su na određeno vreme. Posle isteka njihovih petogodišnjih ugovora, oni prolaze kroz postupak izbora u odgovarajuća zvanja. To se može završiti izborom u više zvanje (ukoliko su ispunjeni stručni uslovi), reizborom u isto zvanje ili, ukoliko uslovi nisu ispunjeni čak ni za reizbor, ili ako se na raspisanom konkursu za njihovo radno mesto pojavi bolji kandidat, napuštanjem fakulteta. Univerzitetska pravila potvrđuju ono što nalaže zdrav razum – da komisija koja ispituje ispunjenost uslova mora da bude nepristrasna i kompetentna.

O mom izboru u zvanje, međutim, odlučuje redovni profesor Nikola Samardžić, jedan od četvoro kolega koje su protiv mene podneli osam sudskih tužbi (svako po dve, krivičnu i parničnu), pri čemu u procesima koji su sada u toku od mene traže ukupno 4.000.000 dinara i sudske troškove. To su, pored njega, redovni profesori Dubravka Stojanović, Vlada Stanković i Radoš Ljušić (koji je otišao u penziju i više ne učestvuje u radu Fakulteta). Oni su bili dužni da se, zbog sukoba interesa, na osnovu člana 40 Zakona o opštem upravnom postupku i člana 30 Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu, izuzmu iz procedure mog izbora u zvanje.

PREKRŠEN KODEKS PROFESIONALNE ETIKE Nikola Samardžić, večiti šef Katedre na kojoj radim, čak je svojim glasom presudio da bi trebalo da budem reizabran u zvanje vanrednog profesora, dakle u zvanje u kome se već nalazim. On se nije osvrnuo ni na zakone niti na činjenicu da sam svojim stručnim rezultatima ispunio sve uslove koji se postavljaju za zvanje vanrednog profesora. Na taj način prekršen je i član 34 Kodeksa profesionalne etike, koji zabranjuje diskriminaciju u proceduri izbora u zvanja. Mojim kolegama nikada nije uskraćena mogućnost da, ukoliko ispune uslove, budu birani u više zvanje.

Sasvim očekivano, Nikola Samardžić je u komisiju izabrao svoju desnu ruku Harisa Dajča, tek izabranog za vanrednog profesora, koji je i sam u sukobu interesa zbog svojih ranijih javnih i neakademskih iskaza o meni i mom radu. Zbog sukoba s njim ja sam se izuzimao iz procedure njegovog izbora u zvanje. Ali on je sam sebe predložio u komisiju koja će odlučivati o mom reizboru. Glasanjem na našoj tročlanoj Katedri, njih dvojica su „izabrali“ pristrasnu i, u stručnom smislu, nekompetentnu komisiju, biranu samo zato da bi me prvo ponizila i potom izbacila s posla.

Ta komisija je, međutim, potvrđena i na Odeljenju za istoriju. Ono, opet, odlučuje na način koji je bez presedana – imejlom, pri čemu se računa da su oni koji se nisu izjasnili, glasali „za“. Kolege koje su u direktnom sukobu interesa, Dubravka Stojanović i Vlada Stanković su tako, ćutanjem glasali za „predlog“ Katedre. Pri tome, Nikola Samardžić i Haris Dajč nisu se potrudili čak ni da napišu obrazloženje svog „predloga“, što su prema zakonu bili obavezni da učine.

Profesor Danijel Sinani, dekan Filozofskog fakulteta, koji je dužan da se, pored ostalog, stara o zakonitosti njegovog rada i o pravima zaposlenih, u svemu ovome ne vidi bilo šta što bi bilo sporno. Uprkos mojim prethodnim pisanim i usmenim upozorenjima o tome šta će se dogoditi i zahtevu nekoliko profesora, među kojima su i troje šefova katedri sa Odeljenja za istoriju, da ne dozvoli ovakvo bezakonje, on odbija da postupi po članu 128 Statuta Filozofskog fakulteta i da, u nedostatku zakonitog predloga Katedre, predloži nepristrasnu i kvalifikovanu komisiju za izbor u zvanje. Umesto bilo kakvog posredovanja, Sinani me je pred svedocima uveravao da bi trebalo da pristanem na reizbor, da ne bih bio izbačen s posla. Na pitanje zašto se to od mene traži, kada ispunjavam uslove za redovnog profesora, nije dao odgovor. Na taj način Sinani je još jednom potvrdio da je deo interesne grupe koju vodi Nikola Samardžić.

Sve to, naravno, nije iznenađenje. Pre pet godina, kada sam biran u zvanje vanrednog profesora, Nikola Samardžić i ostali su opstrukcijama fakultetskih organa doveli do isticanja mog ugovora o radu i naučnog zvanja. Danijel Sinani, tadašnji prodekan za finansije i v. d. dekana, konstatovao je da sam ostao bez ugovora i zvanja, i ponudio da pređem u Arheološki institut. To je sprečeno samo zahvaljujući otporu javnosti i kolega.

U vreme Sinanijevih beskrajnih prodekanskih mandata i dekanske uprave Miomira Despotovića, Nikola Samardžić i njegova grupa su sa Odeljenja za istoriju proterali troje mojih kolega – Aleksandra Fotića, Nebojšu Šuletića i Maju Nikolić. Kada sam javno branio njihova prava, ovi ljudi protiv mene su podneli sudske prijave za „narušavanje časti i ugleda“. U međuvremenu, Nikola Samardžić i njegovi prijatelji sistematski progone čak i studente čiji sam mentor, zbog čega je nekoliko vrhunskih doktoranada moralo da napusti Univerzitet u Beogradu.

DUHOVNA KOLONIZACIJA SRPSKE ISTORIOGRAFIJE U svojim javnim istupanjima, naime, godinama ukazujem na ključne razloge progona. Reč je o borbi za istoriju koja će biti predavana našoj deci. Odeljenje za istoriju, naime, više nije ona ugledna kuća u kojoj sam se zaposlio pre više od dve decenije. Od tada do danas njegova „krvna grupa“ sasvim je promenjena. Odeljenjem za istoriju sada suvereno vlada Nikola Samardžić, poznat po izjavama da su Srbi „biološki otpad“ Evrope (Peščanik, 14. 9. 2007), da je potrebna „denacifikacija Srbije“ (sarajevski Dani, 18. 1. 2008), po javnom ispovedanju uverenja da su Srbi zaslužili Jasenovac (Tviter, 30. 6. 2020. i 15. 7. 2020). Uz njega, osnovnu ideološku boju Odeljenju za istoriju daje Dubravka Stojanović koja, pored ostalog, javno umanjuje broja žrtava Jasenovca (Danas, 14. 9. 2021) i tvrdi da atentat na Pavelića pokazuje da je Blagoje Jovović bio „ubica i nasilnik“ (Nova S, 26. 7. 2020). Radoš Ljušić, sve do penzije pripadnik ove interesne grupe, proslavio se tvrdnjom da je trebalo da Srbi kleknu pred Nemačkom 1914, 1941. i 1991. godine (Novosti, 14. 12. 2021. i 13. 12. 2021).

Javno suprotstavljanje ovakvim stavovima predstavlja dužnost ne samo istoričara nego svakoga ko je sačuvao zdrav razum. Takvi iskazi jasan su znak poodmaklog procesa duhovne kolonizacije srpske istoriografije i kulture, od strane zemalja koje su razbile Jugoslaviju, da bi danas prešle na rasparčavanje Srbije. One i danas drže svoje okupacione trupe na našoj teritoriji, na Kosovu i Metohiji. Kao u vremenima austrougarskih sudskih procesa protiv Srba 1909–1918, zadatak da napiše novu srpsku istoriju dat je Haškom tribunalu. Odeljenje za istoriju postalo je, nažalost, jedan od ključnih oslonaca ovog procesa. Treba se setiti da je Odeljenje središnja srpska istoriografska institucija, da se ono bavi pisanjem planova i programa nastave za osnovne i srednje škole, da njegovi članovi pišu školske udžbenike, ali i biraju naučni podmladak za institute i Fakultet. Da ovde nije reč o pukoj smeni generacija i neumitnoj pobedi duha vremena nego o plodovima rutinskog i sistematskog rada kolonizatora, govori i činjenica da su upravo Nikola Samardžić i Haris Dajč revnosni saradnici Instituta za javnu politiku Vladimira Bebe Popovića.

Vreme Mila Đukanovića, Bebe Popovića i Nikole Samardžića, međutim, neumitno prolazi. Politički progoni profesora i studenata Filozofskog fakulteta i Univerziteta u Beogradu nisu, uostalom, ništa novo i neobično. Istorija je odavno rekla svoju reč o onima koji su 1941, 1945, 1972. ili 1975. godine proterivali i hapsili profesore. One koji dolaze nadahnjuje ime Mihaila Đurića, a ne njegovih progonitelja. Svaka pobeda zahteva žrtve. I prošlost i budućnost su, ipak, na našoj strani.