Jedno od dva zla

U Srbiji je započela još jedna pred-predizborna kampanja

Obraćajući se ovih dana Valdajskom međunarodnom diskusionom klubu u Sočiju, predsednik Rusije Vladimir Putin govorio je i o „konceptualnoj i civilizacijskoj krizi“ s kojom je svet suočen, i koja će „odrediti samo postojanje čovečanstva na Zemlji“.

CIVILIZACIJSKO PITANJE Suočavamo se, ukazao je, „sa sistemskim promenama“ i „transformacijom koja je drugačija od svih drugih promena koje su se dogodile u poznatoj ljudskoj istoriji“. Reč je o „sve paradoksalnijoj interpretaciji onoga što čovek jeste“: „Sa zaprepašćenjem posmatramo procese koji su u toku u zemljama na koje se tradicionalno gleda kao na nosioce progresa… Ko god da se usudi da spomene da muškarci i žene zaista postoje, što je biološka činjenica, rizikuje da bude prognan. ’Roditelj broj jedan’ i ’roditelj broj dva’, ’rađajući roditelj’ umesto ’majka’, i ’ljudsko mleko’ koje zamenjuje majčino mleko zato što bi to moglo da uvredi ljude koji nisu sigurni kog su pola… A da i ne spominjem neke stvarno monstruozne stvari, kao kad decu odmalena uče da dečak lako može da postane devojčica, i obrnuto… I to čine tako što roditelje isključuju iz tog procesa i primoravaju decu da donesu odluke koje mogu da utiču na čitav njihov život… Ovo je na ivici zločina protiv čovečnosti, i to se radi u ime i pod zastavom progresa…“

Kinezi su pak, nasuprot tim procesima na koje upozorava Putin, sastavili neologizam đijaguo koji znači „porodica i nacija“. Deci su ograničili igranje video-igara na tri sata nedeljno i zabranili TV emisije s feminiziranim muškim likovima.

U Americi se Supermenov sin deklarisao kao homoseksualac a američka vojska hvali se što je Rejčel Levin postao/la prvi (prva?) otvoreni (kako god) transrodni admiral(ka) sa četiri zvezdice.

Nismo dovoljno udaljeni od tog progresivnog sveta Zapada da bismo bezbrižno smeli da posmatramo tu njegovu transformaciju u ludilo koje bi i nas moglo da zahvati ako ne budemo dovoljno oprezni i samosvesni; i tamo je, naime, krenulo od parada ponosa i veselih boja duge pa vidimo dokle se stiglo, a ni to nije kraj.

I nismo predaleko od Rusije i Kine da do nas ne bi mogla da stignu njihova zdravorazumska upozorenja da pripazimo šta radimo.

Ali mi se umesto toga bavimo pitanjem da li će (na primer) Vuk Jeremić izaći na izbore.

BOJKOT ILI PORAZ U meri u kojoj je to bitno, nemački „Dojče vele“ tvrdi da hoće: „Kompletna srpska opozicija izaći će na izbore u aprilu, kažu izvori DV-a. Ona će tako odabrati jedno od dva zla – verovatni poraz u nefer trci protiv svemoćnog režima, umesto da se ukopa u još jedan bojkot.“

Izbori će, kako je zvanično-nezvanično objavljeno ove subote posle sastanka vlasti Aleksandra Vučića (i Ivice Dačića) sa onim delom opozicije koji je tražio da s njima razgovara bez posredovanja stranaca, biti održani 3. aprila sledeće godine. Istovremeno i predsednički i parlamentarni i beogradski.

Dijalog vlasti i opozicije bez posredovanja stranaca proizveo je i zajednički zaključak o različitim aspektima prihvatljivih izbornih uslova za sve učesnike u postupku (koji bi javnosti trebalo da bude predstavljen kad ovaj broj „Pečata“ već bude u štampi).

Nasuprot tome, dijalog vlasti i opozicije sa posredovanjem stranaca nije proizveo zaključak stranaca kakvom se nadala ta opozicija koja je samo s njihovim posredovanjem htela da pregovara. Te im je Dragan Đilas, vlasnik Stranke slobode i pravde, poručio da su „bukvalno lupili šamar svima nama koji uporno radimo na uvođenju Srbije u EU i koji ubeđujemo naš narod da nam je Evropska unija najveći prijatelj i podrška, naša budućnost“. Uzgred budi rečeno, upravo onakva budućnost na koju upozorava, ako ima koga da ga čuje, Vladimir Putin.

Dok povodom izneverenih očekivanja od evroposlanika portal direktno.rs precizira i da su „sve nade (u evroposlanike) nestajale u beogradskom restoranu ’Marinada’, gde je Ivica Dačić vodio učesnike dijaloga na večeru i muziku. To što je Srbija zemlja bez demokratije (…) nije omelo evroposrednike da se opuste uz iće, piće i muziku. I naravno Dačićeve vokalne sposobnosti“.

Što će reći da sad nastupa pravo vreme da se pređe na sledeću tradicionalnu temu svakih srpskih izbora. A to je, naravno, ujedinjavanje opozicije. Kao da je to onaj čarobni recept kojim će skup više gubitnika biti pretvoren u jednog pobednika.

„Ili idemo zajedno na izbore, ili idemo zajedno u bojkot“, poručuje potpredsednik Jeremićeve Narodne stranke Zdravko Ponoš, nekadašnji načelnik Generalštaba srpske vojske na čijem je imenovanju insistirao američki ambasador Majkl Polt.

Uostalom, ima vremena, videćemo šta će ispasti od toga. Nema sumnje da će opet biti mnogo buke, verovatno ni oko čega. Aleksandar Vučić možda se ipak i nije šalio kada je pre nekoliko dana rekao: „Da hoću da se šalim rekao bih da su moji najbolji igrači Đilas i Jeremić. Bog da ih poživi u politici, dok su oni tu, za SNS nema bojazni.“

I dok se oni tako lepo zabavljaju, preostaje samo da se nadamo da će, usred tih svojih ljutih bitki, naći vremena i da se pozabave onom jednom bitkom na koju je Putin upozorio, i koja je zapravo jedino i važna. Pre nego što bude prekasno.