Једно од два зла

У Србији је започела још једна пред-предизборна кампања

Обраћајући се ових дана Валдајском међународном дискусионом клубу у Сочију, председник Русије Владимир Путин говорио је и о „концептуалној и цивилизацијској кризи“ с којом је свет суочен, и која ће „одредити само постојање човечанства на Земљи“.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКО ПИТАЊЕ Суочавамо се, указао је, „са системским променама“ и „трансформацијом која је другачија од свих других промена које су се догодиле у познатој људској историји“. Реч је о „све парадоксалнијој интерпретацији онога што човек јесте“: „Са запрепашћењем посматрамо процесе који су у току у земљама на које се традиционално гледа као на носиоце прогреса… Ко год да се усуди да спомене да мушкарци и жене заиста постоје, што је биолошка чињеница, ризикује да буде прогнан. ’Родитељ број један’ и ’родитељ број два’, ’рађајући родитељ’ уместо ’мајка’, и ’људско млеко’ које замењује мајчино млеко зато што би то могло да увреди људе који нису сигурни ког су пола… А да и не спомињем неке стварно монструозне ствари, као кад децу одмалена уче да дечак лако може да постане девојчица, и обрнуто… И то чине тако што родитеље искључују из тог процеса и приморавају децу да донесу одлуке које могу да утичу на читав њихов живот… Ово је на ивици злочина против човечности, и то се ради у име и под заставом прогреса…“

Кинези су пак, насупрот тим процесима на које упозорава Путин, саставили неологизам ђијагуо који значи „породица и нација“. Деци су ограничили играње видео-игара на три сата недељно и забранили ТВ емисије с феминизираним мушким ликовима.

У Америци се Суперменов син декларисао као хомосексуалац а америчка војска хвали се што је Рејчел Левин постао/ла први (прва?) отворени (како год) трансродни адмирал(ка) са четири звездице.

Нисмо довољно удаљени од тог прогресивног света Запада да бисмо безбрижно смели да посматрамо ту његову трансформацију у лудило које би и нас могло да захвати ако не будемо довољно опрезни и самосвесни; и тамо је, наиме, кренуло од парада поноса и веселих боја дуге па видимо докле се стигло, а ни то није крај.

И нисмо предалеко од Русије и Кине да до нас не би могла да стигну њихова здраворазумска упозорења да припазимо шта радимо.

Али ми се уместо тога бавимо питањем да ли ће (на пример) Вук Јеремић изаћи на изборе.

БОЈКОТ ИЛИ ПОРАЗ У мери у којој је то битно, немачки „Дојче веле“ тврди да хоће: „Комплетна српска опозиција изаћи ће на изборе у априлу, кажу извори ДВ-а. Она ће тако одабрати једно од два зла – вероватни пораз у нефер трци против свемоћног режима, уместо да се укопа у још један бојкот.“

Избори ће, како је званично-незванично објављено ове суботе после састанка власти Александра Вучића (и Ивице Дачића) са оним делом опозиције који је тражио да с њима разговара без посредовања странаца, бити одржани 3. априла следеће године. Истовремено и председнички и парламентарни и београдски.

Дијалог власти и опозиције без посредовања странаца произвео је и заједнички закључак о различитим аспектима прихватљивих изборних услова за све учеснике у поступку (који би јавности требало да буде представљен кад овај број „Печата“ већ буде у штампи).

Насупрот томе, дијалог власти и опозиције са посредовањем странаца није произвео закључак странаца каквом се надала та опозиција која је само с њиховим посредовањем хтела да преговара. Те им је Драган Ђилас, власник Странке слободе и правде, поручио да су „буквално лупили шамар свима нама који упорно радимо на увођењу Србије у ЕУ и који убеђујемо наш народ да нам је Европска унија највећи пријатељ и подршка, наша будућност“. Узгред буди речено, управо онаква будућност на коју упозорава, ако има кога да га чује, Владимир Путин.

Док поводом изневерених очекивања од европосланика портал директно.рс прецизира и да су „све наде (у европосланике) нестајале у београдском ресторану ’Маринада’, где је Ивица Дачић водио учеснике дијалога на вечеру и музику. То што је Србија земља без демократије (…) није омело европосреднике да се опусте уз иће, пиће и музику. И наравно Дачићеве вокалне способности“.

Што ће рећи да сад наступа право време да се пређе на следећу традиционалну тему сваких српских избора. А то је, наравно, уједињавање опозиције. Као да је то онај чаробни рецепт којим ће скуп више губитника бити претворен у једног победника.

„Или идемо заједно на изборе, или идемо заједно у бојкот“, поручује потпредседник Јеремићеве Народне странке Здравко Понош, некадашњи начелник Генералштаба српске војске на чијем је именовању инсистирао амерички амбасадор Мајкл Полт.

Уосталом, има времена, видећемо шта ће испасти од тога. Нема сумње да ће опет бити много буке, вероватно ни око чега. Александар Вучић можда се ипак и није шалио када је пре неколико дана рекао: „Да хоћу да се шалим рекао бих да су моји најбољи играчи Ђилас и Јеремић. Бог да их поживи у политици, док су они ту, за СНС нема бојазни.“

И док се они тако лепо забављају, преостаје само да се надамо да ће, усред тих својих љутих битки, наћи времена и да се позабаве оном једном битком на коју је Путин упозорио, и која је заправо једино и важна. Пре него што буде прекасно.