Др Милутин Живковић – Стари Рас у Другом светском рату

фото: приватна архива

Партизани су ратовали против четника, Италијана и муслиманских милиционера, четници против партизана и милиционера, а ови против партизана и четника. Окупатор је јединог отвореног противника имао у снагама КПЈ, али су његове одмазде биле окренуте углавном према цивилном становништву, пре свега Србима

Др Милутин Живковић, научни сарадник Института за савремену историју, до сада је објавио три монографије: „НДХ у Србији. Усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници (април–септембар 1941)“, „Између Велике Албаније и окупиране Србије. Нови Пазар, Тутин и Ибарски Колашин (1941–1944)“ и „Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941–1943“. Објавио је и око 40 чланака у домаћим и страним научним часописима и зборницима. За „Печат“ др Живковић говори о резултатима својих истраживања архива у Србији, Италији, Албанији и Хрватској.

Писати o судбини Старе Рашке током окупације у Другом светском рату значи суочити се с неколико изазова које пред истраживаче поставља ова тема. Савладавајући изазове, кренули сте путем докумената – између осталог, ишли сте у архиве Италије и Албаније. Како је ваше трагање изгледало?
Монографија „Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941–1943“ део је, као и претходне две, докторске дисертације која је брањена на Филозофском факултету у Београду крајем 2017. године. У њену израду, као и додатна истраживања ради комплетирања материјала за поменуте монографије, потрошена је читава деценија.
Током година истраживачки пут водио је кроз бројне домаће и стране архиве (Војни архив, Архив Југославије, Архив Србије, Историјски архив Београда, Историјски архив Краљево, Историјски архив „Рас“ у Новом Пазару, Државни архив у Загребу…).
Круну овог истраживачког подухвата представља рад у Архиву историјског одељења Генералштаба Републике Италије у Риму, и Централном државном архиву у Тирани. Тамо је прикупљена обимна архивска грађа првокласног значаја, која до сада није била коришћена од стране југословенске и српске историографије. Комбинована с „домаћом“ документацијом, она даје готово потпуну слику ратне драме која се одиграла на простору Старе Рашке током окупације Србије у Другом светском рату.
Зашто сте за област Санџака користили назив Стара Рашка?
Термин „Стара Рашка“ боље осликава историјско наслеђе овог простора. Као што је вашим читаоцима познато, он представља нуклеус српске средњовековне државе преднемањићког и немањићког периода. У 19. и 20. веку ово подручје је део Старе Србије, као њен најзападнији део. Пошто овај простор нема политичку посебност, нити јасне границе (слична је, на пример, Тимочка крајина), зато има политички „неутралан“ назив. Исти је заступљен и у архивској грађи насталој током Другог светског рата, а користе га и домаћи историчари.
На другој страни, термин „Санџак“ проистекао је из назива једне од више десетина османских административних јединица формираних током векова на Балкану – Новопазарског санџака (који је постојао у 19. веку и првим годинама 20. столећа). Значи, он је доста „млађи“ од првог назива. Административни термин се временом прелио у раширени географски појам, све док му Комунистичка партија Југославије није непосредно пред рат удахнула и политички карактер. Радило се, међутим, о неплебисцитарној одлуци око које није било сагласности ни међу самим комунистима.
Не би требало испустити из вида ни да овај термин доминира у документацији окупаторске провенијенције. Желећи да ослабе идентитет локалних Срба, и Италијани и Немци (као и усташки режим у Загребу), форсирају термин „Санџак“, а запостављају назив „Стара Рашка“.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *