Dr Milutin Živković – Stari Ras u Drugom svetskom ratu

Partizani su ratovali protiv četnika, Italijana i muslimanskih milicionera, četnici protiv partizana i milicionera, a ovi protiv partizana i četnika. Okupator je jedinog otvorenog protivnika imao u snagama KPJ, ali su njegove odmazde bile okrenute uglavnom prema civilnom stanovništvu, pre svega Srbima

Dr Milutin Živković, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju, do sada je objavio tri monografije: „NDH u Srbiji. Ustaški režim u Priboju, Prijepolju, Novoj Varoši i Sjenici (april–septembar 1941)“, „Između Velike Albanije i okupirane Srbije. Novi Pazar, Tutin i Ibarski Kolašin (1941–1944)“ i „Stara Raška pod italijanskom okupacijom 1941–1943“. Objavio je i oko 40 članaka u domaćim i stranim naučnim časopisima i zbornicima. Za „Pečat“ dr Živković govori o rezultatima svojih istraživanja arhiva u Srbiji, Italiji, Albaniji i Hrvatskoj.

Pisati o sudbini Stare Raške tokom okupacije u Drugom svetskom ratu znači suočiti se s nekoliko izazova koje pred istraživače postavlja ova tema. Savladavajući izazove, krenuli ste putem dokumenata – između ostalog, išli ste u arhive Italije i Albanije. Kako je vaše traganje izgledalo?
Monografija „Stara Raška pod italijanskom okupacijom 1941–1943“ deo je, kao i prethodne dve, doktorske disertacije koja je branjena na Filozofskom fakultetu u Beogradu krajem 2017. godine. U njenu izradu, kao i dodatna istraživanja radi kompletiranja materijala za pomenute monografije, potrošena je čitava decenija.
Tokom godina istraživački put vodio je kroz brojne domaće i strane arhive (Vojni arhiv, Arhiv Jugoslavije, Arhiv Srbije, Istorijski arhiv Beograda, Istorijski arhiv Kraljevo, Istorijski arhiv „Ras“ u Novom Pazaru, Državni arhiv u Zagrebu…).
Krunu ovog istraživačkog poduhvata predstavlja rad u Arhivu istorijskog odeljenja Generalštaba Republike Italije u Rimu, i Centralnom državnom arhivu u Tirani. Tamo je prikupljena obimna arhivska građa prvoklasnog značaja, koja do sada nije bila korišćena od strane jugoslovenske i srpske istoriografije. Kombinovana s „domaćom“ dokumentacijom, ona daje gotovo potpunu sliku ratne drame koja se odigrala na prostoru Stare Raške tokom okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu.
Zašto ste za oblast Sandžaka koristili naziv Stara Raška?
Termin „Stara Raška“ bolje oslikava istorijsko nasleđe ovog prostora. Kao što je vašim čitaocima poznato, on predstavlja nukleus srpske srednjovekovne države prednemanjićkog i nemanjićkog perioda. U 19. i 20. veku ovo područje je deo Stare Srbije, kao njen najzapadniji deo. Pošto ovaj prostor nema političku posebnost, niti jasne granice (slična je, na primer, Timočka krajina), zato ima politički „neutralan“ naziv. Isti je zastupljen i u arhivskoj građi nastaloj tokom Drugog svetskog rata, a koriste ga i domaći istoričari.
Na drugoj strani, termin „Sandžak“ proistekao je iz naziva jedne od više desetina osmanskih administrativnih jedinica formiranih tokom vekova na Balkanu – Novopazarskog sandžaka (koji je postojao u 19. veku i prvim godinama 20. stoleća). Znači, on je dosta „mlađi“ od prvog naziva. Administrativni termin se vremenom prelio u rašireni geografski pojam, sve dok mu Komunistička partija Jugoslavije nije neposredno pred rat udahnula i politički karakter. Radilo se, međutim, o neplebiscitarnoj odluci oko koje nije bilo saglasnosti ni među samim komunistima.
Ne bi trebalo ispustiti iz vida ni da ovaj termin dominira u dokumentaciji okupatorske provenijencije. Želeći da oslabe identitet lokalnih Srba, i Italijani i Nemci (kao i ustaški režim u Zagrebu), forsiraju termin „Sandžak“, a zapostavljaju naziv „Stara Raška“.

[restrict]

Ukazivali ste na versku, a ne etničku podelu ovog prostora, trudeći se da, s novim uvidima, opišete učesnike ratnih zbivanja teškog građanskog rata.
Verska podela Stare Raške je starija, izraženija i jasnija od etničke. Pre svega zbog muslimanskog dela stanovništva, današnjih Bošnjaka, čiji je identitet tada bio u procesu formiranja.
Na primer, tokom 1941. godine NDH ih vidi kao Hrvate islamske veroispovesti. Alabanska vlada u Tirani i albanski prvaci na Kosovu i Metohiji staroraške muslimane smatraju etničkim Albancima. Muslimani su, međutim, oslanjajući se na religiju, osećali i gradili svoju posebnost, te pružali otpor i „kroatizaciji“ i „albanizaciji“. Verski momenat bolje opisuje prošlost Stare Raške i ukazuje na procese koji idu duboko iza vremena okupacije u Drugom svetskom ratu.
Uprkos tome što je bila zavojevačka, nemačka vojska je u nekim varošima Stare Raške naišla na toplu dobrodošlicu. Okupacija je najsvečanije pozdravljena 16. aprila u Novom Pazaru, koji je bio iskićen nemačkim zastavama, a na ulazu u varoš je bio postavljen slavoluk. Zašto je do toga došlo?
Između dva rata neke od vlada koje su upravljale Jugoslavijom nisu „mazile“ novopazarske muslimane. S druge strane, ni oni nikada u potpunosti nisu prihvatili novu državu.
Što se tiče pomenutog dočeka, iza njega je stajala grupa ljudi predvođena Aćifom Bljutom, bivšim članom Džemijeta i narodnim poslanikom, etničkim Albancem. U tom aktu vidimo na delu njihov oportunizam, svojstven svim liderima staroraških muslimana tokom rata, ali i još jednu etapu viševekovnog trvenja između lokalnih Srba i muslimana.
Odmah iza dočeka išla je odluka da se Novi Pazar s okolinom pripoji Kraljevini Albaniji pod italijanskim protektoratom, u čemu prepoznajemo i „velikoalbanski“ projekat.
Pomenimo i da je Bljuta bio nesumnjivi lider novopazarskih i tutinskih muslimana pre rata, zbog čega je na njega pokušan i atentat u režiji lokalnih Srba. S druge strane, on se tokom međuratnog perioda silno obogatio trgovinom, koristeći sprege koje je imao s jugoslovenskim vlastima. Imajući ovo u vidu, ne čudi što je sredinom 1944. godine otvorio pregovore s delegatima JVuO, pokreta koji je otpočeo borbu protiv Nemaca u isto vreme kada ih je on svečano dočekivao.
Ante Pavelić je 5. maja izdao naređenje vojnim zapovedništvima na području NDH da se prema svim muslimanima rodom iz „Novopazarskog Sandžaka“, računajući tu na granice od pre 1912, moraju ophoditi kao prema hrvatskim državljanima. Vlasti NDH su tvrdile da staroraški muslimani govore hrvatskim jezikom i da su stoga neodvojivi deo hrvatskog naroda. Ustaška štampa je u više navrata navodila da u Srbiji i Crnoj Gori (bez Bačke, Baranje i Banata) živi oko 280.000 „Hrvata“. S teritorije Starog Rasa (Stare Raške) su, na drugoj strani, neprestano dolazili pozivi muslimanskih prvaka da se ova oblast uključi u NDH. Oni su bili upućeni čak i Paveliću. Krajnji cilj bilo je povezivanje s Bosnom i Hercegovinom u granicama nekadašnjeg Bosanskog vilajeta. Zašto je ustaška monstruozna tvorevina bacila oko na Staru Rašku? Kako se avantura Zagreba u Staroj Raškoj završila?
Kada je u pitanju Stara Raška, ustaški režim se u odnosu na nju držao po uputstvima njegovih ideologa iz 19. veka, ali i tadašnje austrougarske diplomatije. Prvo, pokušao je da iskoristi lokalni sukob između Srba i muslimana, ugnjetavajući prve, a privilegujući druge. Dalje, pokušao je da se proširi u dolinu Lima na osnovu krajnje upitne etničke kombinatorike o staroraškim „muslimanima Hrvatima“. Treće, kontrolom ove teritorije želeo je da odvoji centralnu Srbiju od Crne Gore, odnosno Beograd od Jadrana.
S druge strane, na taj način bi Zagreb uspostavio i kopnenu vezu s Bugarskom i Albanijom.
Početkom septembra 1941. godine italijanske vlasti su primorale režim NDH da povuče svoje organe iz Stare Raške. Međutim, to je učinjeno tek kada je iskorišćen sav njihov potencijal za gušenje ustanka koji su podigli lokalni Srbi.
Hrvati su se povukli, ali ne praznih ruku. Izvori nam govore o ogromnoj pljački koja je nedeljama odnosila plen iz Polimlja, preko Priboja, za Bosnu. Politički poraz je bio očigledan, ali će njegove posledice prvenstveno osetiti staroraški muslimani koji su se našli pred osvetničkim napadima lokalnih Srba, što je za sobom povlačilo nove odmazde i krvave sukobe. Tako je beleg koji je ostavila NDH u Staroj Raški dugo nadživeo svog tvorca.
Kada je izbio ustanak, u staroraškoj oblasti pojavili su se partizani. Šta možete reći o partizanskom pokretu na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne? Kako napraviti razliku između partizanske borbe protiv zavojevača i tzv. „levih skretanja“?
Aktiviranje staroraških komunista uglavnom prati dinamiku njihovih partijskih kolega iz centralne Srbije. Prve grupe se organizuju po napadu Nemačke na SSSR, a prvi odredi krajem avgusta i tokom septembra 1941. godine (u većini sastavljeni od Srba).
Impuls je dolazio iz komunističkog uporišta u Užicu. Epicentar im se nalazio na Zlataru, kao i oko Bijelog Polja. Usledile su žestoke borbe s Italijanima, koje su kulminirale bitkama za Pljevlja i Sjenicu tokom decembra.
U pozadini otpora okupatoru odvijala se dugo pripremana revolucija. Zanos koji je nosio te, uglavnom, mlade ljude (među kojima mnogi nisu služili vojsku) prerastao je u teror nad širokom lepezom „neprijatelja“. Prve likvidacije od strane staroraških komunista izvršene su tokom oktobra, nastavljene su u novembru i decembru, da bi vrhunac doživele u prvim mesecima 1942. godine. Tada su vođenje tog procesa preuzeli neki od ključnih ljudi unutar KPJ. Po nepotpunim podacima život je izgubilo oko 250 ljudi, među kojima su se nalazili igumani, učitelji, trgovci, seljaci, bivši partizani, četnički komandanti… Aktivna borba protiv okupatora i revolucionarni teror su, barem u ovom periodu okupacije Srbije, neodvojivi jedan od drugog, kao što su i Narodnooslobodilačka borba i revolucija neraskidivo povezane i istovremeno sprovođene.
Kakav je bio pokret četnika? Koje su bile njegove ideološke težnje, a kakvi praktični potezi?
Četnički pokret nastaje spontano, radi zaštite staroraških Srba od nasilja ustaškog režima, muslimanskih i albanskih snaga. Otuda im ovaj deo stanovništva postaje okosnica.
Prvi odredi stavljaju se pod komandu Koste Milovanovića Pećanca, a centar im se nalazio u Pljevljima. Oni, međutim, do jeseni 1941. stupaju u kolaboraciju s Italijanima, pa gube uticaj u narodu. Njegovu organizaciju preuzima Ravnogorski pokret, a preko Mileševskog korpusa.
Razvoj JVuO u Staroj Raški je dobar primer na kome se mogu videti slabosti koje je pokret imao i u drugim krajevima Srbije i Jugoslavije. Nedisciplina, slaba borbenost, kadrovski problemi, zajednički su imenitelj za većinu snaga JVuO u Staroj Raški. Što se tiče ideološke potpore, ravnogorci su stavili akcenat na zaštitu predratnog ustavnog poretka, odbranu i obnovu jugoslovenske kraljevine, zatim zaštitu staroraških Srba, politiku iščekivanja povoljnog trenutka za podizanje ustanka protiv Italijana, te konstantnu borbu protiv komunista i muslimana. Borba protiv poslednjih bila je posebno surova, pa tokom četničkih akcija, pored boračkog, strada i deo neboračkog stanovništva.
Staroraški muslimani našli su se u složenom položaju – neki su gledali prema Zagrebu, drugi prema Tirani, treći prema Istanbulu, ali su imali kontakte i s partizanima i četnicima. Kako se njihova orijentacija odražavala na ratne sukobe koji su bili višestrani?
Početna politička dezorijentisanost tokom 1941. skupo je koštala staroraške muslimane. Njihova istovremena okrenutost Nemcima, Turcima, odnosno režimima u Zagrebu i Tirani, u startu ih je dovela u sukob s drugim delom stanovništva – Srbima. Dalje, njihovi početni napadi na Srbe otvorili su još jednu etapu viševekovnog verskog sukoba, što je utabalo put krvavim međusobnim odmazdama pogotovo u 1942. i 1943. godini, tokom kojih su muslimani više stradali.
Ni politički oportunizam iz kasnijih faza okupacije Srbije muslimanima nije doneo više koristi. Na primer, nesumnjivi lider sjeničkih muslimana, a možda i iz cele Stare Raške, Hasan Zvizdić imao je kontakte i s Italijanima, i s Nemcima, i s NDH, i s albanskom vladom, i s partizanima, da bi na kraju završio pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića.
Stavivši se tako u ulogu političkog objekta, staroraške muslimane su koristile sve strane za svoje interese, ne dajući im uglavnom ništa konkretno zauzvrat. Na primer, Italijani su ih upotrebili za kontrolu četnika Pavla Đurišića, a isti odnos prema njima imali su i komunisti. Za NDH su bili oslonac režima. Nemci su ih, pridružene s delom četnika, suprotstavili komunistima. Vlada u Tirani je preko njih potraživala Staru Rašku sve do Lima. Međutim, svi ovi faktori jugoslovenske drame malo su šta učinili da ispune potražnje muslimana, za šta veliki deo odgovornosti snosi i njihova elita koja nije umela da prepozna i odgovori na političke zahteve koje je nametala surova ratna svakodnevica.
Bavili ste se strahotama građanskog rata i zločinima koji su se desili na ovom prostoru. Recite nam nešto o krvavom vrtlogu u kome se našlo stanovništvo Stare Raške.
Često navodim da podele i nasleđena neprijateljstva obično stvaraju nove podele i nova neprijateljstva.
Pored pomenute versko-etničke netrpeljivosti, u jesen 1941. Stara Raška postaje i poprište ideološkog građanskog rata koji je prožeo sve delove Jugoslavije. Na terenu je situacija izgledala ovako: partizani su ratovali protiv četnika, Italijana i muslimanskih milicionera, četnici protiv partizana i milicionera, a ovi protiv partizana i četnika. Okupator je jedinog otvorenog protivnika imao u snagama KPJ, ali su njegove odmazde bile okrenute uglavnom prema civilnom stanovništvu, pre svega Srbima. Otuda u knjizi metafora „rat svih protiv svih“.
Posledice su bile teške. Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača utvrdila je posle rata da su ustaške vlasti tokom 1941. godine, uz pomoć muslimanskih milicija, popalile i uništile 1.773 srpske kuće, opljačkale 17.147 grla sitne i krupne stoke, te zapalile 43 sela širom Stare Raške.
Komesarijat za izbeglice srpske vlade u Beogradu je još tokom 1941. procenio da su albansko-muslimanske snage iz novopazarskog, tutinskog i rožajskog kraja, zajedno sa onima iz Metohije, tokom septembra, oktobra i novembra 1941. popalile 114 srpskih sela u Ibarskom Kolašinu i Deževskom srezu (više od 4.000 kuća i pomoćnih objekata). Uz to je sa svojih ognjišta u pravcu Raške, Kraljeva i centralne Srbije izbeglo više od 27.000 Srba. Ukoliko na ova stradanja dodamo i traumatično iskustvo izazvano genocidom koji se nad njihovim sunarodnicima desio u NDH, razumećemo odakle potreba za odmazdom kod staroraških Srba.
Zatim je usledio pomenuti revolucionarni teror koje je sprovela KPJ krajem 1941. i u prvim mesecima naredne godine.
Odmazda Srba usledila je za vreme napada JVuO na muslimanske milicije u Bijelopoljskom, Pljevljaskom i Pribojskom srezu u zimu 1943. godine. U arhivskoj građi je ostalo zabeleženo da je raspoloženje naroda za borbu bilo preko svakog očekivanja četnika, toliko da nije bilo oružja za sve. Samo dva meseca kasnije broj boraca koji su se odazvali novoj mobilizaciji radi sukoba s partizanima bio je višestruko manji. U svakom slučaju, tokom pomenutih vojnih akcija razaranja su bila ogromna. U Bijelopoljskom srezu je spaljeno 51 muslimansko selo sa 1.763 kuće. Pri tome je, prema dostupnim izvorima, ubijeno oko 2.800 muslimanskih boraca, ali i civila. Još 1.000 ih je stradalo po zbegovima od gladi, bolesti, hladnoće. Dalje, u Pribojskom i Pljevaljskom srezu popaljeno je još 127 sela, odnosno oko 6.000 kuća i pomoćnih objekata. Opljačkano je i oko 45.000 grla krupne i sitne stoke. Šteta koju su pretrpeli muslimani procenjena je na milijardu predratnih dinara. Istovremeno, oko 35.000 muslimana bilo je prinuđeno da napusti svoje domove i rasturi se na sve strane Stare Raške, ali i Bosne. Zaista, više nego sumorna slika.
Italijani, četnici, komunisti, muslimanske milicije, federalisti – pravi košmar na terenu. Može li se, na osnovu dostupne arhivske građe, uočiti bilo kakva logika u našim tragičnim ratnim događajima?
Zaboravili ste još i Nemce, Bugare i Albance. U svakom slučaju, odlično pitanje, često sam ga sam sebi postavljao. Ali posle više od deset godina bavljenja ovom temom sve mi je teže da na njega dam neki smislen odgovor. Možda je najbolje kratko reći da je na prostoru Stare Raške vladao haos, a svakodnevica koju je nametao imala je samo jedan prioritet – preživeti do sutra. Logika, čini mi se, nije ovde našla plodno tle. Takva atmosfera „lomila“ je i najjače, i bez razlike ih pretvarala u „ljude rata“, u nešto neprepoznatljivo u odnosu na ono što su bili u mirnodopsko vreme. Jednom prilikom mi je jedan od profesora sugerisao da je „Stara Raška – Jugoslavija u malom“. Možda je i haos koji je ovde vladao tokom Drugog svetskog rata mnogo širi. Hipoteza vredna razmišljanja, zar ne?
Kako, u najkraćem, možete opisati boravak italijanskog okupatora na teritoriji kojom ste se bavili? Kako je Stara Raška dočekala slom Musolinijeve Italije?
Da se nadovežem na prethodni odgovor – mislim da su jedino Italijani imali neku računicu u pomenutom haosu. Oni su, na primer, okupaciju Stare Raške držali dve godine bez većih gubitaka u ljudstvu i materijalu, izvlačili su resurse, posle kapitulacije su prešli na stranu pobednika, njihovim ratnim zločincima nije suđeno u Jugoslaviji, danas o njima u srpskoj javnosti kruži mišljenje da su bili „dobri okupatori“ i slično. A njihova okupaciona uprava je imala dosta sličnosti sa onom zavedenom u kolonijama po Africi. Ali odgovor na držanje Italijana u Crnoj Gori i Staroj Raški tokom Drugog svetskog rata iziskuje obim zasebnog intervjua.

[/restrict]