Novi prilog za cenzuru istorije i poezije

Otvoreno pismo javnosti

Reč povodom pripreme programa za 80-godišnjicu nacističkog streljanja talaca u Kraljevu

Ovo obraćanje javnosti manje je motivisano ličnim razlozima a više uverenjem da je njegov povod simptom nečega nedopustivog u savremenoj javnoj svesti i postupanju. Nisam mogao ni pomisliti da negdašnje ideološke zabrane, davno golim činjenicama zbačene, i dalje vladaju u sklopovima kulturnih i javnih aktera koji hrle u budućnost.
Tematski ciklus ili poemu „Prisutni građani“ napisao sam kao predložak za dramsko izvođenje na kraljevačkom stratištu iz 1941. godine, povodom 80-godišnjice tragičnog događaja. Narudžbinu pomoćnika gradonačenika Kraljeva, pesnika Miloša Milišića, prihvatio sam rado i bezuslovno, krajem januara tekuće godine, jer sam od ranije pisao o toj velikoj, teškoj, ali i dovoljno ličnoj temi.
Osnovna autorska namera tokom pisanja poeme „u spomen kraljevačkih žrtava rata 1941–1945“ bila je da masovno oktobarsko streljanje ne posmatram kao izolovani događaj, nego da ga povežem sa drugim strašnim tragovima okupacije i građanskog rata u našoj zemlji i razdora među našim narodom.
Tekst sam, u osnovi završen, još sredinom aprila poslao naručiocu i tada je prihvaćen bez primedaba. Zatim, rukopis je predat reditelju Miodragu Dinuloviću na scensku adaptaciju, sa kojom sam se saglasio, uz manje korekcije. Dogovorili smo i štampanje poeme „Prisutni građani“ u celini, u okviru posebnih izdanja „Povelje“ o značajnoj godišnjici za našu ukupnu kulturu sećanja.
Tek je krajem juna, autor adaptacije, u prisustvu naručioca teksta, izrekao blagu rezervu prema mogućim reakcijama na stihove čiji je predložak svedočenje poratnog šefa Ozne za Kraljevo, Ratka Draževića. Ostareli revolucionar je, naime, pred svoj životni kraj, javno priznao da je u podrumu stare zgrade u Ulici Cara Dušana ostala ručnim bombama zatrpana gomila leševa, većinom nevinih ljudi i da je na tom mestu docnije podignuta višespratnica.
A u toj novogradnji, na tom mestu, živeo sam četvrt veka.
Okidač za nastanak pesme „Tajna kraljevačkog Belog dvora“, ugrađene u poemu „Prisutni građani“, bio je upravo komentar pomenutog aktera likvidacije: „Dan-danas u toj zgradi živi 500-600 ljudi, a niko ne zna koliko je nevinih, iskrenih demokrata, ugrađeno u njene temelje, samo zato što nisu bili po ukusu nas komunista…“
Ni ja sâm to nisam znao, sve do čitanja dokumenata i svedočenja u monografiji Vreme zla u kraljevačkom kraju 1941. i posle oslobođenja 1944. godine (2020), čiji je autor istoričar Dragan Drašković (str. 49–50). Otad se naprosto nisam mogao oglušiti o te mučne fakte iz šireg konteksta teme kraljevačkog stradanja u Drugom svetskom ratu, čija se prva i najcrnja epizoda zbila sredinom oktobra 1941. godine.
Objasnio sam da je tematika zločina „U ime naroda“ poslednjih decenija predmet ozbiljnih istraživanja, čiji su rezultati predstavljeni i na izložbi dr Srđana Cvetkovića koja je obišla većinu muzeja u Srbiji – uključujući i kraljevački Narodni muzej (2015). Razmere revolucionarnog terora, za vreme i posle Drugog svetskog rata, više niko ozbiljan i čestit ne dovodi u pitanje. Očito, objašnjenja nisu vredela.
Pored svega toga, aktuelni politički činioci Kraljeva, krajem vrelog jula, odlučuju da se ovi stihovi cenzurišu, da ne smetaju i ne izazivaju – prema rečima mojih sagovornika – reakcije Subnora i levih koalicionih partnera. Dobronamerno sam, iznova, skrenuo pažnju da je takva obazrivost posve izlišna, budući da je u javnosti davno uspostavljena realna slika o rečenom periodu i skinuti tabui epohe titoizma. I nisam pristao na naknadna uslovljavanja i skraćenja teksta, naročito ona okoštale ideološke vrste.
Ova tema znači mi mnogo više od svake političke ili materijalne kalkulacije. Nisu, znači, bili sporni stihovi kao stihovi, niti njihova dokumentovanost u istoriji – nego je odjednom postalo sporno pominjanje teme revolucionarnog terora – uoči očekivanih izbora!
O konačnoj odluci nadležnih da odbace naručen pa prihvaćen tekst, ukoliko takva odluka formalno i postoji, doznao sam posredno. Obavestio me je poznati glumac koji je odustao od učešća u komemorativnom programu u izmenjenim okolnostima, tj. prema pesničkom predlošku od pre četrdesetak leta, u više navrata izvođenom.
Ostaje da vidimo da li će otpasti i drugi deo dogovora – ne papirom formalizovanog, nego dogovora na reč i na obraz – o izdavanju zbirke „Prisutni građani“, kako bi čitaoci mogli da prosude o poemi i o pesmi „Tajna kraljevačkog Belog dvora“. Sporna pesma je, inače, zasebno i objavljena u časopisu „Povelja“ (3/2020).
Poema će svakako dospeti do čitalaca, makar i malobrojnih. Do šire, televizijske publike i učesnika komemoracije, neće. Ali će ostati zapis, kao i ovo svedočenje. Ovakav slučaj ne sme da ostane između četiri zida i nešto više pari ušiju.

Autor je književnik i naučni savetnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu