Музичке бакље за будућност

Да нема цењене колегинице Гордане Крајачић, будуће генерације не би знале шта се у нашем времену догађало на музичкој сцени Београда и Србије

Годинама Гордана Крајачић вредно бележи концерте, фестивале, остављајући за собом широку хронику класичне музике код нас, али и у иностранству, као дугогодишњи пасионирани посетилац фестивала у Бајројту, Бону итд. Њој је корона изолација тешко пала, јер није могла ни на Фестивал Бетовена у Бону, ни на оперу у Арену у Верони. Ипак, оставила је хронику музичких догађања за ову, нама музичарима класичне музике, тешку годину.
У књизи Музичке бакље (2021) она описује концерте, књиге о музици, музичке догађаје и фестивале који су се, упркос свему, код нас догодили у години ковида, а које је могла да пропрати. У јануару је још увек било богато: у Мадлениануму, који се свим средствима борио за уметнички континуитет, гостовао је Симфонијски оркестар из Иркутска, Кинеска филхармонија наступила је у Центру „Сава“, хор Браћа Барух обележио је наступом у Народном позоришту 140 година постојања у оквиру Роси феста, a Серенаду за дуваче приредили су чланови оркестра РТС на Коларцу. Касније, пијаниста Уки Оваскаинен свирао је Бетовена, а Владимир Глигорић разноврсни програм у САНУ. На Коларцу је у фебруару Ансамбл Ренесанс путовао од Нотр Дама до Версаја, а представио се и камерни оркестар Аморосо из Лесковца. Онда је настала тишина, до јуна, када је фестивал БУНТ организовао у дворани АКУД Лола у Београду први концерт у затвореном простору од проглашења пандемије. Сезона се наставила на силу и минималним капацитетом, дух космополитизма унео је Немања Радуловић, Уметнички ансамбл ВС Станислав Бинички је војнички храбро наступио неколико пута, а стара гарда, клавирски дуо Николајевић–Кршић, обележила је годину Бетовена.
Поводом сто година од почетка рада Опере Народног позоришта у Београду у фебруару je изведена Пучинијева Мадам Батерфлај, првоизведена опера 1920. године, Манон Леско била је у марту и онда се остало на стендбају, очекујући боље дане. Од музичких фестивала одржан је XV фестивал Врњци у Врњачкој бањи у септембру, у смањеном обиму, IX Шопен фест у октобру, док је БЕМУС обележен отказивањима и заменама, о чему смо већ писали. Задивљујући је број концерата којима је Гордана Крајачић, упркос свему, присуствовала.
Ако у 2020. није било концерата, било је књига о музици, да се чита ако не може да се слуша. Промовисана почетком 2020, књига Лујо Давичо – фрагменти живота Саше Брајовић (Clio) представља нам скоро непознат живот, рад и херојску смрт једног од најзначајнијих имена плесне уметности код нас, играча, кореографа и педагога, великог борца против фашизма, чији је опус остао на маргинама културе сећања. Храброст као стил живота инспиративна је и у време пандемије, када су нам хероји били потребни. У Огледима о српској музици (РТС) Драган Млађеновић (познат и као Шекспир из Ренесанса) говори о дерту, севдалинки, старом српском појању, Вуку Караџићу и свему ономе што наш богату музичку традицију, кроз музиколошку археологију, чини јединственом. На једном незваничном састанку ПЕН клуба у Стокхолму, на такмичењу ко ће изговорити лепше стихове, победио је наш песник Јован Дучић, али не својим стиховима већ познатом севдалинком А што ми се Травник замаглио. У Институту за европске студије у јануару је представљена књига Звуци носталгије: историја староградске музике у Србији Марије Думнић Вилотијевић. Промоције су почетком 2020. имале и књиге Гусларке и свирачице етномузиколога/шкиње) Иве Ненић и Музика у животу Срба у 19. веку Наташе Марјановић.
У својој књизи о 2020. години Гордана Крајачић пише надахнуто, позитивно, емотивно и увек с великом дозом критичког разумевања и толеранције. Зато је мени, као критичарској колегиници, био најзанимљивији приказ перформанса Џона Малковича Музички критичар у оквиру ФЕСТ-а, када му је уручен Београдски победник за изузетни допринос филму. Виолиниста Алексеј Игудесман, познат београдској публици с духовитог концерта дуета Игудесман & Џо, осмислио је злобан микс најокрутнијих музичких критика у последњих неколико векова, написаних о неким од најбољих музичких дела у историји. Џон Малкович глуми злоћудног критичара који верује да је музика Бетовена, Шопена, Прокофјева и сличних генија досадна и обична – Шуман је умислио да је композитор, Брамс је неталентовани кретен, а Клод Дебиси је једноставно – ружан. Перформанс чини музика Баха, Моцарта, Бетовена, Шопена, Брамса, Шумана, Дебисија, Прокофјева, Изаја, Канчелија, Пјацоле и Игудесмана, јер Игудесман и пијаниста Хјан-ки Џу верују у супротно и узвраћају ударац – музиком.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *