ВАТИКАН, НАЦИЗАМ И КОМУНИЗАМ: ЛАЖНИ МИР И „СВЕТИ РАТ“

ПРИЛОГ ИСТОРИЈСКОЈ ИСТИНИ О ДРЖАЊУ КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ У ВЕЛИКОЈ СВЕТСКОЈ ДРАМИ ОПШТИХ РАТОВА 2

Карлхајнц Дешнер:
Политика римских
папа у 20. веку.
Превод: проф. др Милан Петровић, Catena mundi,
Београд, 2021

Комплетна историја закулисне ватиканске политике у светским ратовима и Хладном рату.

Политика римских папа у 20. веку Карлхајнца Дешнера једна је од књига без којих се не може разумети крвави траг светских ратова у Европи. Написана на основу мало познатих докумената из различитих архива, књига у потпуности раскринкава улогу сваког римског папе из претходног века понаособ, износећи на видело закулисне радње Римске курије које су допринеле страдању милиона становника Европе у Првом и Другом светском рату.
Први пут објављена је 1982–1983. године под именом Један век историје спасења, а допуњено, друго издање објављено је 1991. године. Први пут је преведена на српски трудом проф. др Милана Петровића и објављена у издању „Фонда истине“ 2005. године, уз рецензије проф. др Милорада Екмечића и Предрага Драгића Кијука. Међутим, до сада се није појављивала у дистрибуцији.
Милорад Екмечић о Дешнеровој књизи је рекао: „Књига Карлхајнца Дешнера Политика римских папа у 20. веку је пример истраживачке упорности и методолошке исправности закључивања. Oва књига je један вредан прилог тражењу историјске истине о држању католичке цркве у великој светској драми општих ратова, али и прилог новој култури у свету.“
Сада је први пут доступна широј јавности у Србији.
У наредним бројевима Печат ће објавити одабране делове из ове књиге.

Карлхајнц Дешнер (1924–2014) био је немачки филозоф и историчар идеја и инострани члан САНУ. Објавио је више десетина књига претежно црквено-историјске тематике, а због својих слободоумних ставова изопштен је из Римокатоличке цркве и трпео је непрекидни академски прогон, који га ипак није спречио да се до последњег даха бори за научну истину.

Књигу можете наручити преко сајта www.catenamundi.rs или на телефоне 0114060390 и 0113980739 радним данима од 9 до 17 часова.

У послератној Европи Пије XII надао се његовој цркви послушним ауторитарним сталешким државама, какве су произвеле фашистичка Италија, Шпанија, Португалија, вишијевска Француска и Аустрија пре анексије од стране Хитлера. То би била католизација фашизма, један „Рах Romana” искован и управљан од „вечитог Рима”

Преко свога посланика Мајрона К. Тејлора, који је до 1944. године седам пута био у краћим и дужим посетама Риму, преко Харолда Титмана и британског амбасадора при Римској столици Осборна, Рузвелт и Черчил су покушавали да папу придобију за схватање да главни непријатељ није Совјетски Савез него нацизам. Насупрот томе, Пије XII је видео управо у атеистичком СССР-у највећу опасност по „хришћанску Европу”. Додуше, извесни куријални кругови, међу њима англофилни кардинал Тисеран, нагињали су гледишту Рузвелта и Черчила, но ипак је већина ватиканске господе делила строго антисовјетско држање свога поглавара. Али чак и Тардини, секретар за ванредне послове, који је с тим у вези мислио као Пачели, морао је признати да је Рузвелтова теза – према којој „је руска диктатура”, како је председник писао 3. септембра 1941. године папи, „мање опасна по безбедност других нација него немачка” – исправна „ако се посматра војно и политички”. Коначно, Хитлер је започео рат, не Стаљин; Хитлер је био тај који је за две године поразио или учинио својим сателитима дванаест европских држава, не Стаљин.
Тако притешњен, Пије је изјавио да неће повлашћивати силе Осовине нити објавити крсташки рат против бољшевизма. Ово дакако није могао ни због тога што се Совјетски Савез у том, како је писао „најстрашнијем и најзамршенијем од свих ратова”, борио заједно са хришћанским западним државама. Ипак, такође је без околишења изјавио да рат против сила Осовине не може назвати „праведним ратом”. Праведним му је свакако изгледао, што међутим није смео рећи, Хитлеров рат, чије многобројне агресије није осудио. Па и даље је, такође, упозоравао на опасност са Истока, чиме је чинио исто што и Јозеф Гебелс у Берлину, разуме се: из „душебрижничких” разлога.
[…] До претпоследње ратне године папа је редовно конферисао у циљу постизања сепаратног мира. Лист „Neue Zürcher Zeitung” запазио је у јесен 1942. године право надметање дипломата код Ватикана, јер је он „једина неутрална сила која ће после рата играти одлучујућу улогу”. На пролеће 1943. године „Journal de Gèneve” такође је видео Курију како плете нити будућности. „Стезање обруча који обавија Европу, Свету столицу окупира и узнемирава.”
Пачелијева божићна порука 1942. године, која је опет напала „разорну доктрину марксистичког социјализма”, схваћена је, не баш без основа, као позив крсташима против СССР-а, Италијанима, Шпанцима, Французима, Белгијанцима, Словацима, Хрватима, Румунима, Мађарима, који су се сви с Хитлеровом Немачком борили против Совјетске Русије. „Ви добровољни крсташи једног новог и племенитог (!) друштва, дигните нови стег моралне и хришћанске обнове, објавите рат тминама света који се откида од Бога!”
„Не јадиковати него делати – заповест је тренутка”, ревновао је папа. „Најбољим и најодабранијим члановима хришћанства пада у део да се, задојени крсташком настројеношћу, сједине у духу истине, правде и љубави пред зовом: Бог то хоће, спремно да служе, да се жртвују попут старих крсташа. Ако се тада радило о ослобођењу земље која је била освештана животом Речи отелотвореног Бога, данас је у питању, ако тако смемо казати, ново путовање преко мора: то значи савладати море заблуда дана и доба, да би се ослободила света духовничка земља, одређена за то да постане темељ и основа норми и граница које имају непроменљиву важност за социјална обликовања чврсте унутарње заснованости.”
Пије XII, формално фанатик савршенства, имао је обичај да сам куца на белој писаћој машини (све на њему било је бело и чисто), нацрте и преписе, штавише, својеручно је кориговао шифове. Али, нажалост, више не постоји кориговани рукопис тог божићног говора, одакле би се, можда, поближе расветлили токови његових мисли. Вероватно их је Кас, по његовом налогу, спалио. Ипак, уза сву мистификацију – не сугерира ли „ново путовање преко мора“ „Петрову лађицу“, што јуриша против „мора заблуда дана и доба“? И шта је друго могло бити то „море заблуда“ ако не (совјетски) комунизам, пред којим је ваљало „ослободити свету духовничку земљу“, да би њене норме „имале непроменљиво важење…”? А апострофирање „крсташа“? И зов „Бог то хоће!“ На „изричиту потврду“ папе наишла је својевремено констатација амбасадора Фон Бергена приликом новогодишњег пријема, „да Стаљинове хорде не само да неће, као Атилини коњаници, мимоићи Рим него неће поштедети ни Петрову цркву ни Ватикански град…“
То је било доба савезничког пробоја код Ел Аламејна, искрцавања савезника у северозападној Африци, али пре свега доба немачке катастрофе код Стаљинграда. Када је почетком фебруара 1943. године капитулирала тамо 6. армија под генерал-фелдмаршалом Паулусом, што је, уистину, била прекретница рата, Курија је све мање могла да верује у неку немачку победу. Преовладава мишљење, писао је Грипенберг, фински посланик при Ватикану, „да брже иду низбрдо снаге сила Осовине него супротне стране. Време дакле не ради за Осовину.”
Али Пије XII је и после првих великих немачких пораза подржавао фашисте, који су се сада, страхујући од фијаска, још тешње прибијали уз њега, како већ показује смена амбасадора. Фебруара 1943. године Мусолинијев зет и министар иностраних послова Ћано постао је представник Италије при „Светој столици“ што је био спектакуларан корак; а у јулу је такође Дијего фон Берген, тамошњи немачки амбасадор од 1920, замењен државним секретаром Ернстом фон Вајцзекером, Рибентроповим најближим сарадником. Пре него што је Вајцзекер ступио на нови положај примио га је Хитлер и рекао му: „У Риму постоје три човека, краљ, Дуче и папа. Овај последњи је најјачи.“ Када је амбасадор 5. јула 1943. године предао своје акредитивно писмо, Пије је послао поздраве и жеље Фиреру и осудио „недуховну формулу“ немачких непријатеља, која је говорила о „безусловној капитулацији“. Осим тога је нагласио „своју непромењену наклоност према Немачкој и немачком народу“, те заједништво интереса између Ватикана и Хитлерове државе „у поступку сузбијања бољшевизма“. Наклоност Ватикана према силама Осовине била је ноторна. Она је надалеко, а пре свега у Америци, побуђивала неразумевање, штавише згражање. Титман је већ у лето 1942. године поново, али узалудно, опомињао да изостанак сваког папиног протеста против нацистичких зверстава угрожава морални углед Рима и поткопава „поверење према цркви и према личности самог Светог оца“. И пошто је антиримско расположење у САД расло, Catholic Information Society објавило је у Њујорку 1944. године, с имприматуром надбискупа Спелмана, летак „Да ли је папа фашиста?“ У њему се не помињу ни Франко, ни Тисо, ни уништење сваке опозиције од стране Мусолинија и Хитлера, али се тврди „да је папа без даљег био једини светски вођа који је пре 1939. године без страха и одређено говорио противу два зла, фашизма и националсоцијализма“.
То веома личи на уобичајену католичку тактику заглупљивања. Језуита, спиритуал и водитељ конгрегације, барон Лудвиг фон Хертлинг у својој црквеној историји износи, на пример, о фашизму (осам страница), говорећи о Дучеу, само Латеранске уговоре, и ниједну реч о абисинском разбојничком походу и стоструком величању Мусолинија од стране прелата; о Франку и грађанском рату само мучеништва духовника, „мржњу према религији и свештеницима“; о нацистичком времену само конкордат, енциклику „С горућом бригом“, те да је националсоцијалистички покрет био „испочетка (!) од прилично (!) католика радосно поздрављен“. Све друго је иначе отпор! Црквена борба! Без речи о плими прохитлеровских пастирских писама од 1933. до 1945! Заклетве верности бискупа! Павелићев убилачки режим уопште се не помиње!
Наравно, папи и Курији није било нимало стало до спасавања нацизма, разгоропађеног непријатеља цркве. Уз то се у Риму чуло „о намерама Партије“, како је фебруара 1942. године писао Фон Берген, „да после победоносног рата пређе у генерални напад на Римску цркву“, вести које су папу „крајње узнемириле“.
[…] Какав крај рата је папа желео, појашњава једна актовна прибелешка Тардинијева од 5. септембра 1941. године. Папски државни подсекретар види у комунизму и националсоцијализму два зла, али у комунизму веће, због чега се нада да ће он у рату бити уништен, а да ће нацизам, тако се може закључити, бити можда ослабљен. Он би, са своје стране, пише Тардини, био радостан, „кад би комунизам био избачен из борбе. Он је најгори, али не и једини непријатељ цркве. Нацизам је прогањао и још увек прогања цркву. Управо стога кукасти крст није онај из крсташких војни… Видим крсташки рат, али не витезове-крсташе! … Ако Света столица буде јавно поменула заблуде и страхоте (errori е orrori) комунизма, не би могла прећи преко нацистичких скретања и прогона (aberrazioni е persecuzioni)… Због тога у садашњем тренутку не примењујем доктрину крсташког рата, него изреку ’један ђаво тера другог’ (un diavolo caccia l’altro). Тим боље, ако је овај други још гори…“ Папа је прибелешку вратио с једином оградом, да се положај цркве у Немачкој још више погоршао.
Оно чему се Пије XII надао у послератној Европи биле су његовој цркви послушне ауторитарне сталешке државе, какве су произвеле фашистичка Италија, Шпанија, Португалија, вишијевска Француска и Аустрија пре анексије од стране Хитлера. То би била католизација фашизма, један „Рах Romana“ искован и управљан од „вечитог Рима“. Ни у ком случају није желео безусловно повлачење сила Осовине. Због тога се и супротставио формули „unconditional surrender“, како су се договорили Рузвелт и Черчил, на конференцији у Казабланки 20. јануара 1943. године.
Папа је уместо безусловне капитулације фашиста очекивао „споразумни мир“, поновно успостављање предратног стања с разумним, што значи за папу корисним побољшањима. У сваком случају Немачка је, можда ослобођена од нацизма, требало да и даље остане главни бастион бедема против бољшевизма. Питање кривице за изазивање рата било би искључено, једнако као и накнада ратне штете.
Још 16. априла 1943, када је једна мађарска војна мисија, коју су предводили премијер Миклош Калај и начелник генералштаба војске Сомбатељи, реферисала Пију XII о безнадежном положају на Источном фронту и тражила савет за планирано напуштање савеза с Хитлеровом Немачком, папа их ни у ком случају није ободрио. Исто се тако, ускоро потом, понео према приспелој румунској делегацији, која је гајила аналогне намере. Папа је радије пледирао, како су мађарски генерали посведочили о аудијенцији, за успостављање једне велике католичке државе, слично Дунавској монархији, која би требало да се састоји од Аустрије, Мађарске, Хрватске, Чехословачке и, евентуално, Баварске, а била би политички усмерена против Русије.
[…] Пије XII је хтео да спречи уништење Немачке од стране совјетских трупа, из страха пред комунизмом. У смислу те стратегије отпочели су у Швајцарској покушаји контакта између америчке тајне службе, коју је заступао њен руководилац Ален Далас (Бил), и Хитлерове Немачке, коју је представљао гроф Хоенлое (Паулс). Сам папа је почетком 1943. године заклео Рузвелта да убрза окончање рата, за шта је понудио своју сарадњу, што је без сумње значило помоћ Немачкој. Но председник, који је „Његову светост“ у писмима већ ословљавао са „Му dear old friend“, хтео је да види нацизам искорењен без остатка. Ипак, Пије је у остваривање својих планова, укључујући наравно и наду у црквену унију у Русији, упрегао и свог најближег пријатеља, њујоршког надбискупа и ратног католичког бискупа у армији САД Спелмана. Он је некада с Пачелијем у државном секретаријату радио већ за Исуса Христа, а сада је за исту господу, од фебруара 1943. године, месецима летео унаоколо почињући свој пут од Салазара и Франка, што је значајно, и пролазећи без тешкоћа до Ватикана кроз непријатељско подручје, али притом својим путовањима није приписивао никакву политичку позадину већ само чисто религиозни карактер. (Таквом религиозном карактеру одговарали су можда најпотпуније Спелманови благослови бомбардера, који су онда свој благослов истоваривали над немачким градовима, на пример 6. априла 1943. године.)
Већ након двочасовног разговора с Пачелијевим интимусом, Франко је интервенисао сасвим у смислу папске интенције. „Суочена с големом опасношћу од бољшевизма, Енглеска мора из осећања европске солидарности благовремено наћи пут до Немачке“, каже се у Франковом меморандуму, који је сер Самуел Темплвуд Хор, посланик Велике Британије при Римској столици, послао Черчилу. „Ако се ток рата овако продужи, онда је јасно да ће руска армија продрети дубоко у немачко подручје. Ако се то догоди, онда ће збиљска опасност за Европу и Енглеску постојати у томе што ће настати совјетска Немачка… и Русија тиме бити стављена у положај да створи огромно светско царство до Тихог океана… Просто је смешно веровати да би се место Немачке (против Совјетског Савеза) могло попунити неком федерацијом Литваније, Пољске и Чехословачке, федерацијом која ће се осим тога врло брзо преобразити у савез совјетских држава.” Сагласно томе, шпански министар иностраних послова Хордана понудио је, у једном говору на радију, 16. априла 1943, да „суделује у закључењу мира“ – наравно мира између западних савезника и сила Осовине.
[…] Док се Курија непрекидно издавала за неутралну и непристрасну, говорила о миру, истовремено није пропуштала ништа што би могло помоћи силама Осовине. Јер страховало се од продора Совјетске Русије и комунизма уопште, не напослетку и у Италији, где су сада чак и леви католички кругови захтевали хришћанску демократију. Дана 26. јула 1943. године Партија католичких демократа захтевала је народну републику. „У Ватикану се стање Италије сматра веома угроженим“, телеграфисао је Вајцзекер неколико дана касније, 3. августа, у Берлин. „У победу Италије а тиме и Осовине више се не верује.“ Амбасадор наглашава забринутост Курије због комунизма, помиње једну папину беседу од 13. јула италијанским радницима, као и дељење тог говора на летку у комунистички инфилтрираним фабрикама.
„Ватикан поседује, како чујем, обиман материјал о новом размаху комунистичке пропаганде у свим слојевима становништва, чак и међу војницима, која циља на успостављање власти пролетаријата.“
Такође је државни подсекретар Тардини изразио још једанпут своју стрепњу пред „претежно руском победом у Европи“ и веровао да снага војног отпора руског народа „придобија радничке масе других народа за комунизам“, због чега ће Немци, Французи, Италијани, „постати лак плен комунизма“. Таква страховања и одговарајуће реакције потврђивали су, такође, и други гласови. Тако је 31. јула 1943. године немачки амбасадор у Паризу телеграфисао у Вилхелмштрасе: „Како извештава посланик Фон Круг, председник Лавал му је саопштио, на основу разговора једнога од својих сарадника са нунцијем Валериом Валеријем, да је у ватиканским круговима препознатљиво јача склоност да се силе Осовине и Англоамериканци наведу на приближавање у циљу борбе против бољшевизма.“ А на питање председниковог сарадника, да ли папа сматра могућом и да ли тежи некој колаборацији с бољшевичком Русијом, нунције је „спонтано одвратио да је руско-ватиканска сарадња одложена за хиљаду година. Папа је узнемирен могућношћу евентуалне победе Совјетске Русије и тежи свим средствима да утре пут миру између Немачке и Енглеске“.
На дан 1. септембра 1943. Пије је поново захтевао од Рузвелта мир помирења, мир без победника и побеђених, дакле, мир у корист Немачке, коју је папа и даље желео као бедем према Совјетској Русији. Зато је сада послао надбискупа Фуминија за Лондон и представника америчких витезова Колумбуса у Риму Енрика Галеоција у истој мисији председнику САД.
Међутим, ствари се нису одвијале онако како је папа мислио и желео.

Наставак у следећем броју