VATIKAN, NACIZAM I KOMUNIZAM: LAŽNI MIR I „SVETI RAT“

PRILOG ISTORIJSKOJ ISTINI O DRŽANJU KATOLIČKE CRKVE U VELIKOJ SVETSKOJ DRAMI OPŠTIH RATOVA 2

Karlhajnc Dešner:
Politika rimskih
papa u 20. veku.
Prevod: prof. dr Milan Petrović, Catena mundi,
Beograd, 2021

Kompletna istorija zakulisne vatikanske politike u svetskim ratovima i Hladnom ratu.

Politika rimskih papa u 20. veku Karlhajnca Dešnera jedna je od knjiga bez kojih se ne može razumeti krvavi trag svetskih ratova u Evropi. Napisana na osnovu malo poznatih dokumenata iz različitih arhiva, knjiga u potpunosti raskrinkava ulogu svakog rimskog pape iz prethodnog veka ponaosob, iznoseći na videlo zakulisne radnje Rimske kurije koje su doprinele stradanju miliona stanovnika Evrope u Prvom i Drugom svetskom ratu.
Prvi put objavljena je 1982–1983. godine pod imenom Jedan vek istorije spasenja, a dopunjeno, drugo izdanje objavljeno je 1991. godine. Prvi put je prevedena na srpski trudom prof. dr Milana Petrovića i objavljena u izdanju „Fonda istine“ 2005. godine, uz recenzije prof. dr Milorada Ekmečića i Predraga Dragića Kijuka. Međutim, do sada se nije pojavljivala u distribuciji.
Milorad Ekmečić o Dešnerovoj knjizi je rekao: „Knjiga Karlhajnca Dešnera Politika rimskih papa u 20. veku je primer istraživačke upornosti i metodološke ispravnosti zaključivanja. Ova knjiga je jedan vredan prilog traženju istorijske istine o držanju katoličke crkve u velikoj svetskoj drami opštih ratova, ali i prilog novoj kulturi u svetu.“
Sada je prvi put dostupna široj javnosti u Srbiji.
U narednim brojevima Pečat će objaviti odabrane delove iz ove knjige. Karlhajnc Dešner (1924–2014) bio je nemački filozof i istoričar ideja i inostrani član SANU. Objavio je više desetina knjiga pretežno crkveno-istorijske tematike, a zbog svojih slobodoumnih stavova izopšten je iz Rimokatoličke crkve i trpeo je neprekidni akademski progon, koji ga ipak nije sprečio da se do poslednjeg daha bori za naučnu istinu.

Knjigu možete naručiti preko sajta www.catenamundi.rs ili na telefone 0114060390 i 0113980739 radnim danima od 9 do 17 časova.

U posleratnoj Evropi Pije XII nadao se njegovoj crkvi poslušnim autoritarnim staleškim državama, kakve su proizvele fašistička Italija, Španija, Portugalija, višijevska Francuska i Austrija pre aneksije od strane Hitlera. To bi bila katolizacija fašizma, jedan „Rah Romana” iskovan i upravljan od „večitog Rima”

Preko svoga poslanika Majrona K. Tejlora, koji je do 1944. godine sedam puta bio u kraćim i dužim posetama Rimu, preko Harolda Titmana i britanskog ambasadora pri Rimskoj stolici Osborna, Ruzvelt i Čerčil su pokušavali da papu pridobiju za shvatanje da glavni neprijatelj nije Sovjetski Savez nego nacizam. Nasuprot tome, Pije XII je video upravo u ateističkom SSSR-u najveću opasnost po „hrišćansku Evropu”. Doduše, izvesni kurijalni krugovi, među njima anglofilni kardinal Tiseran, naginjali su gledištu Ruzvelta i Čerčila, no ipak je većina vatikanske gospode delila strogo antisovjetsko držanje svoga poglavara. Ali čak i Tardini, sekretar za vanredne poslove, koji je s tim u vezi mislio kao Pačeli, morao je priznati da je Ruzveltova teza – prema kojoj „je ruska diktatura”, kako je predsednik pisao 3. septembra 1941. godine papi, „manje opasna po bezbednost drugih nacija nego nemačka” – ispravna „ako se posmatra vojno i politički”. Konačno, Hitler je započeo rat, ne Staljin; Hitler je bio taj koji je za dve godine porazio ili učinio svojim satelitima dvanaest evropskih država, ne Staljin.
Tako pritešnjen, Pije je izjavio da neće povlašćivati sile Osovine niti objaviti krstaški rat protiv boljševizma. Ovo dakako nije mogao ni zbog toga što se Sovjetski Savez u tom, kako je pisao „najstrašnijem i najzamršenijem od svih ratova”, borio zajedno sa hrišćanskim zapadnim državama. Ipak, takođe je bez okolišenja izjavio da rat protiv sila Osovine ne može nazvati „pravednim ratom”. Pravednim mu je svakako izgledao, što međutim nije smeo reći, Hitlerov rat, čije mnogobrojne agresije nije osudio. Pa i dalje je, takođe, upozoravao na opasnost sa Istoka, čime je činio isto što i Jozef Gebels u Berlinu, razume se: iz „dušebrižničkih” razloga.
[…] Do pretposlednje ratne godine papa je redovno konferisao u cilju postizanja separatnog mira. List „Neue Zürcher Zeitung” zapazio je u jesen 1942. godine pravo nadmetanje diplomata kod Vatikana, jer je on „jedina neutralna sila koja će posle rata igrati odlučujuću ulogu”. Na proleće 1943. godine „Journal de Gèneve” takođe je video Kuriju kako plete niti budućnosti. „Stezanje obruča koji obavija Evropu, Svetu stolicu okupira i uznemirava.”
Pačelijeva božićna poruka 1942. godine, koja je opet napala „razornu doktrinu marksističkog socijalizma”, shvaćena je, ne baš bez osnova, kao poziv krstašima protiv SSSR-a, Italijanima, Špancima, Francuzima, Belgijancima, Slovacima, Hrvatima, Rumunima, Mađarima, koji su se svi s Hitlerovom Nemačkom borili protiv Sovjetske Rusije. „Vi dobrovoljni krstaši jednog novog i plemenitog (!) društva, dignite novi steg moralne i hrišćanske obnove, objavite rat tminama sveta koji se otkida od Boga!”
„Ne jadikovati nego delati – zapovest je trenutka”, revnovao je papa. „Najboljim i najodabranijim članovima hrišćanstva pada u deo da se, zadojeni krstaškom nastrojenošću, sjedine u duhu istine, pravde i ljubavi pred zovom: Bog to hoće, spremno da služe, da se žrtvuju poput starih krstaša. Ako se tada radilo o oslobođenju zemlje koja je bila osveštana životom Reči otelotvorenog Boga, danas je u pitanju, ako tako smemo kazati, novo putovanje preko mora: to znači savladati more zabluda dana i doba, da bi se oslobodila sveta duhovnička zemlja, određena za to da postane temelj i osnova normi i granica koje imaju nepromenljivu važnost za socijalna oblikovanja čvrste unutarnje zasnovanosti.”
Pije XII, formalno fanatik savršenstva, imao je običaj da sam kuca na beloj pisaćoj mašini (sve na njemu bilo je belo i čisto), nacrte i prepise, štaviše, svojeručno je korigovao šifove. Ali, nažalost, više ne postoji korigovani rukopis tog božićnog govora, odakle bi se, možda, pobliže rasvetlili tokovi njegovih misli. Verovatno ih je Kas, po njegovom nalogu, spalio. Ipak, uza svu mistifikaciju – ne sugerira li „novo putovanje preko mora“ „Petrovu lađicu“, što juriša protiv „mora zabluda dana i doba“? I šta je drugo moglo biti to „more zabluda“ ako ne (sovjetski) komunizam, pred kojim je valjalo „osloboditi svetu duhovničku zemlju“, da bi njene norme „imale nepromenljivo važenje…”? A apostrofiranje „krstaša“? I zov „Bog to hoće!“ Na „izričitu potvrdu“ pape naišla je svojevremeno konstatacija ambasadora Fon Bergena prilikom novogodišnjeg prijema, „da Staljinove horde ne samo da neće, kao Atilini konjanici, mimoići Rim nego neće poštedeti ni Petrovu crkvu ni Vatikanski grad…“
To je bilo doba savezničkog proboja kod El Alamejna, iskrcavanja saveznika u severozapadnoj Africi, ali pre svega doba nemačke katastrofe kod Staljingrada. Kada je početkom februara 1943. godine kapitulirala tamo 6. armija pod general-feldmaršalom Paulusom, što je, uistinu, bila prekretnica rata, Kurija je sve manje mogla da veruje u neku nemačku pobedu. Preovladava mišljenje, pisao je Gripenberg, finski poslanik pri Vatikanu, „da brže idu nizbrdo snage sila Osovine nego suprotne strane. Vreme dakle ne radi za Osovinu.”
Ali Pije XII je i posle prvih velikih nemačkih poraza podržavao fašiste, koji su se sada, strahujući od fijaska, još tešnje pribijali uz njega, kako već pokazuje smena ambasadora. Februara 1943. godine Musolinijev zet i ministar inostranih poslova Ćano postao je predstavnik Italije pri „Svetoj stolici“ što je bio spektakularan korak; a u julu je takođe Dijego fon Bergen, tamošnji nemački ambasador od 1920, zamenjen državnim sekretarom Ernstom fon Vajczekerom, Ribentropovim najbližim saradnikom. Pre nego što je Vajczeker stupio na novi položaj primio ga je Hitler i rekao mu: „U Rimu postoje tri čoveka, kralj, Duče i papa. Ovaj poslednji je najjači.“ Kada je ambasador 5. jula 1943. godine predao svoje akreditivno pismo, Pije je poslao pozdrave i želje Fireru i osudio „neduhovnu formulu“ nemačkih neprijatelja, koja je govorila o „bezuslovnoj kapitulaciji“. Osim toga je naglasio „svoju nepromenjenu naklonost prema Nemačkoj i nemačkom narodu“, te zajedništvo interesa između Vatikana i Hitlerove države „u postupku suzbijanja boljševizma“. Naklonost Vatikana prema silama Osovine bila je notorna. Ona je nadaleko, a pre svega u Americi, pobuđivala nerazumevanje, štaviše zgražanje. Titman je već u leto 1942. godine ponovo, ali uzaludno, opominjao da izostanak svakog papinog protesta protiv nacističkih zverstava ugrožava moralni ugled Rima i potkopava „poverenje prema crkvi i prema ličnosti samog Svetog oca“. I pošto je antirimsko raspoloženje u SAD raslo, Catholic Information Society objavilo je u Njujorku 1944. godine, s imprimaturom nadbiskupa Spelmana, letak „Da li je papa fašista?“ U njemu se ne pominju ni Franko, ni Tiso, ni uništenje svake opozicije od strane Musolinija i Hitlera, ali se tvrdi „da je papa bez daljeg bio jedini svetski vođa koji je pre 1939. godine bez straha i određeno govorio protivu dva zla, fašizma i nacionalsocijalizma“.
To veoma liči na uobičajenu katoličku taktiku zaglupljivanja. Jezuita, spiritual i voditelj kongregacije, baron Ludvig fon Hertling u svojoj crkvenoj istoriji iznosi, na primer, o fašizmu (osam stranica), govoreći o Dučeu, samo Lateranske ugovore, i nijednu reč o abisinskom razbojničkom pohodu i stostrukom veličanju Musolinija od strane prelata; o Franku i građanskom ratu samo mučeništva duhovnika, „mržnju prema religiji i sveštenicima“; o nacističkom vremenu samo konkordat, encikliku „S gorućom brigom“, te da je nacionalsocijalistički pokret bio „ispočetka (!) od prilično (!) katolika radosno pozdravljen“. Sve drugo je inače otpor! Crkvena borba! Bez reči o plimi prohitlerovskih pastirskih pisama od 1933. do 1945! Zakletve vernosti biskupa! Pavelićev ubilački režim uopšte se ne pominje!
Naravno, papi i Kuriji nije bilo nimalo stalo do spasavanja nacizma, razgoropađenog neprijatelja crkve. Uz to se u Rimu čulo „o namerama Partije“, kako je februara 1942. godine pisao Fon Bergen, „da posle pobedonosnog rata pređe u generalni napad na Rimsku crkvu“, vesti koje su papu „krajnje uznemirile“.
[…] Kakav kraj rata je papa želeo, pojašnjava jedna aktovna pribeleška Tardinijeva od 5. septembra 1941. godine. Papski državni podsekretar vidi u komunizmu i nacionalsocijalizmu dva zla, ali u komunizmu veće, zbog čega se nada da će on u ratu biti uništen, a da će nacizam, tako se može zaključiti, biti možda oslabljen. On bi, sa svoje strane, piše Tardini, bio radostan, „kad bi komunizam bio izbačen iz borbe. On je najgori, ali ne i jedini neprijatelj crkve. Nacizam je proganjao i još uvek proganja crkvu. Upravo stoga kukasti krst nije onaj iz krstaških vojni… Vidim krstaški rat, ali ne vitezove-krstaše! … Ako Sveta stolica bude javno pomenula zablude i strahote (errori e orrori) komunizma, ne bi mogla preći preko nacističkih skretanja i progona (aberrazioni e persecuzioni)… Zbog toga u sadašnjem trenutku ne primenjujem doktrinu krstaškog rata, nego izreku ’jedan đavo tera drugog’ (un diavolo caccia l’altro). Tim bolje, ako je ovaj drugi još gori…“ Papa je pribelešku vratio s jedinom ogradom, da se položaj crkve u Nemačkoj još više pogoršao.
Ono čemu se Pije XII nadao u posleratnoj Evropi bile su njegovoj crkvi poslušne autoritarne staleške države, kakve su proizvele fašistička Italija, Španija, Portugalija, višijevska Francuska i Austrija pre aneksije od strane Hitlera. To bi bila katolizacija fašizma, jedan „Rah Romana“ iskovan i upravljan od „večitog Rima“. Ni u kom slučaju nije želeo bezuslovno povlačenje sila Osovine. Zbog toga se i suprotstavio formuli „unconditional surrender“, kako su se dogovorili Ruzvelt i Čerčil, na konferenciji u Kazablanki 20. januara 1943. godine.
Papa je umesto bezuslovne kapitulacije fašista očekivao „sporazumni mir“, ponovno uspostavljanje predratnog stanja s razumnim, što znači za papu korisnim poboljšanjima. U svakom slučaju Nemačka je, možda oslobođena od nacizma, trebalo da i dalje ostane glavni bastion bedema protiv boljševizma. Pitanje krivice za izazivanje rata bilo bi isključeno, jednako kao i naknada ratne štete.
Još 16. aprila 1943, kada je jedna mađarska vojna misija, koju su predvodili premijer Mikloš Kalaj i načelnik generalštaba vojske Sombatelji, referisala Piju XII o beznadežnom položaju na Istočnom frontu i tražila savet za planirano napuštanje saveza s Hitlerovom Nemačkom, papa ih ni u kom slučaju nije obodrio. Isto se tako, uskoro potom, poneo prema prispeloj rumunskoj delegaciji, koja je gajila analogne namere. Papa je radije pledirao, kako su mađarski generali posvedočili o audijenciji, za uspostavljanje jedne velike katoličke države, slično Dunavskoj monarhiji, koja bi trebalo da se sastoji od Austrije, Mađarske, Hrvatske, Čehoslovačke i, eventualno, Bavarske, a bila bi politički usmerena protiv Rusije.
[…] Pije XII je hteo da spreči uništenje Nemačke od strane sovjetskih trupa, iz straha pred komunizmom. U smislu te strategije otpočeli su u Švajcarskoj pokušaji kontakta između američke tajne službe, koju je zastupao njen rukovodilac Alen Dalas (Bil), i Hitlerove Nemačke, koju je predstavljao grof Hoenloe (Pauls). Sam papa je početkom 1943. godine zakleo Ruzvelta da ubrza okončanje rata, za šta je ponudio svoju saradnju, što je bez sumnje značilo pomoć Nemačkoj. No predsednik, koji je „Njegovu svetost“ u pismima već oslovljavao sa „Mu dear old friend“, hteo je da vidi nacizam iskorenjen bez ostatka. Ipak, Pije je u ostvarivanje svojih planova, uključujući naravno i nadu u crkvenu uniju u Rusiji, upregao i svog najbližeg prijatelja, njujorškog nadbiskupa i ratnog katoličkog biskupa u armiji SAD Spelmana. On je nekada s Pačelijem u državnom sekretarijatu radio već za Isusa Hrista, a sada je za istu gospodu, od februara 1943. godine, mesecima leteo unaokolo počinjući svoj put od Salazara i Franka, što je značajno, i prolazeći bez teškoća do Vatikana kroz neprijateljsko područje, ali pritom svojim putovanjima nije pripisivao nikakvu političku pozadinu već samo čisto religiozni karakter. (Takvom religioznom karakteru odgovarali su možda najpotpunije Spelmanovi blagoslovi bombardera, koji su onda svoj blagoslov istovarivali nad nemačkim gradovima, na primer 6. aprila 1943. godine.)
Već nakon dvočasovnog razgovora s Pačelijevim intimusom, Franko je intervenisao sasvim u smislu papske intencije. „Suočena s golemom opasnošću od boljševizma, Engleska mora iz osećanja evropske solidarnosti blagovremeno naći put do Nemačke“, kaže se u Frankovom memorandumu, koji je ser Samuel Templvud Hor, poslanik Velike Britanije pri Rimskoj stolici, poslao Čerčilu. „Ako se tok rata ovako produži, onda je jasno da će ruska armija prodreti duboko u nemačko područje. Ako se to dogodi, onda će zbiljska opasnost za Evropu i Englesku postojati u tome što će nastati sovjetska Nemačka… i Rusija time biti stavljena u položaj da stvori ogromno svetsko carstvo do Tihog okeana… Prosto je smešno verovati da bi se mesto Nemačke (protiv Sovjetskog Saveza) moglo popuniti nekom federacijom Litvanije, Poljske i Čehoslovačke, federacijom koja će se osim toga vrlo brzo preobraziti u savez sovjetskih država.” Saglasno tome, španski ministar inostranih poslova Hordana ponudio je, u jednom govoru na radiju, 16. aprila 1943, da „sudeluje u zaključenju mira“ – naravno mira između zapadnih saveznika i sila Osovine.
[…] Dok se Kurija neprekidno izdavala za neutralnu i nepristrasnu, govorila o miru, istovremeno nije propuštala ništa što bi moglo pomoći silama Osovine. Jer strahovalo se od prodora Sovjetske Rusije i komunizma uopšte, ne naposletku i u Italiji, gde su sada čak i levi katolički krugovi zahtevali hrišćansku demokratiju. Dana 26. jula 1943. godine Partija katoličkih demokrata zahtevala je narodnu republiku. „U Vatikanu se stanje Italije smatra veoma ugroženim“, telegrafisao je Vajczeker nekoliko dana kasnije, 3. avgusta, u Berlin. „U pobedu Italije a time i Osovine više se ne veruje.“ Ambasador naglašava zabrinutost Kurije zbog komunizma, pominje jednu papinu besedu od 13. jula italijanskim radnicima, kao i deljenje tog govora na letku u komunistički infiltriranim fabrikama.
„Vatikan poseduje, kako čujem, obiman materijal o novom razmahu komunističke propagande u svim slojevima stanovništva, čak i među vojnicima, koja cilja na uspostavljanje vlasti proletarijata.“
Takođe je državni podsekretar Tardini izrazio još jedanput svoju strepnju pred „pretežno ruskom pobedom u Evropi“ i verovao da snaga vojnog otpora ruskog naroda „pridobija radničke mase drugih naroda za komunizam“, zbog čega će Nemci, Francuzi, Italijani, „postati lak plen komunizma“. Takva strahovanja i odgovarajuće reakcije potvrđivali su, takođe, i drugi glasovi. Tako je 31. jula 1943. godine nemački ambasador u Parizu telegrafisao u Vilhelmštrase: „Kako izveštava poslanik Fon Krug, predsednik Laval mu je saopštio, na osnovu razgovora jednoga od svojih saradnika sa nuncijem Valeriom Valerijem, da je u vatikanskim krugovima prepoznatljivo jača sklonost da se sile Osovine i Angloamerikanci navedu na približavanje u cilju borbe protiv boljševizma.“ A na pitanje predsednikovog saradnika, da li papa smatra mogućom i da li teži nekoj kolaboraciji s boljševičkom Rusijom, nuncije je „spontano odvratio da je rusko-vatikanska saradnja odložena za hiljadu godina. Papa je uznemiren mogućnošću eventualne pobede Sovjetske Rusije i teži svim sredstvima da utre put miru između Nemačke i Engleske“.
Na dan 1. septembra 1943. Pije je ponovo zahtevao od Ruzvelta mir pomirenja, mir bez pobednika i pobeđenih, dakle, mir u korist Nemačke, koju je papa i dalje želeo kao bedem prema Sovjetskoj Rusiji. Zato je sada poslao nadbiskupa Fuminija za London i predstavnika američkih vitezova Kolumbusa u Rimu Enrika Galeocija u istoj misiji predsedniku SAD.
Međutim, stvari se nisu odvijale onako kako je papa mislio i želeo.

Nastavak u sledećem broju