У ПЕРО И У ВЕТАР – СТАЊЕ СТВАРИ

СУДСКИ ИСКАЗ

Као глупак што гледа свој пупак,
Огрезао у самообмане,
Против себе покрећем поступак
Ја, заступник и тужбе и одбране.

Грехе моје разблажи мастило,
Зло живљења правда други део:
Не бејах гад колико се тражило
Ни племенит колико сам хтео.

Жив ил’ мртав, на крају исто је,
Вера ми је танка, нада ташта,
Крив за грешке и туђе и своје:
Ко признаје, пола му се прашта,
А остало, што шкоди угледу
У сећању држим ко у леду.

НАСТАЊИВАЊЕ

Пред долазак на свет нигде не деле
Проспекте, да упоредиш земне пределе
И изабереш, у некој зеленој дољи,
Кутак који би ти био по вољи.

Шта за кога јесте, а шта није
Покаже се много касније
Кад се положај коренити
Не може поправити ни променити.

Баце те с неба, и где паднеш
У Вареш, Маракеш или Бангладеш,
Па ако ниси вежбао јогу,
Можеш још при паду сломити ногу.

Онда се са усудом помириш личним,
Не управљаш нигде никад и ни с чим:
Шта си, до травка коју ветар
Помера сантиметар по сантиметар.

Заволиш ли голе брдске голети
И оне ће тебе заволети:
Док сељаци о животу тешком причају,
Писаћеш оде завичају.

ГУЖВА НА ГРАНИЧНОМ ПРЕЛАЗУ

На граничном прелазу ко у кафани:
Повратници у родну земљу
Довикују се, раздрагани
И радују се, Бог те пита чему.

Не вуку, у возилима, сребро и злато
О чему сањари свет овдашњи:
У туђини су видели већ познато,
Да би сад, код куће, ново пронашли.

Долазе на годишње, летње одморе,
Годи им у родном крају клима,
Беже од мразне зимоморе
Које у свету превише има.

Из Европе, Америке, издалека
Ко навијене пристижу лутке:
Од истине живљења нема лека
Али има предаха, на тренутке.

Ту истину, на крају, сви спознамо,
Свакидашњицу, њен хлеб бајати:
Не ваља ни тамо ни овамо,
Ал’ не можеш непомичан век престајати,

Човек не уме, попут бреста
Сто година да се не миче с места.

НЕУДОБНА ВОЖЊА

У вожњи аутом ни за часак
Не смећем с ума страшан прасак
У коме бих једним кретом и нетом
Раскрстио са собом и са светом.

Пут отвара сваку могућност,
Брда су час далеко а час ближе,
Десно, живот хрли у будућност,
А слева, смрт му у сусрет стиже.

Претње се смењују и насрћу
Док ауто, ала безглава
Суочава ме стално са смрћу
И у суочавању је избегава.

А она, стара лукава неман
У корак ме прати путем целим,
За њен загрљај сам увек спреман
Ал’ нећу рећи да га желим.

За сада се провлачим сретно,
Добитник у Игри милиона,
А кад ће јој дати зелено светло,
Не одлучујемо ни ја ни она.

ПЕСМА О ПЉУВАЧКИ

Корак по корак и тачку по тачку
Укротих нарав праотачку:
Снужден, погурен као орангутан,
Научих и ја пљувачку да гутам.

Њен јед растварам у црном мастилу
И трпељивост освајам на силу
Са ближњима кусам грах из исте ћасе
А шта стварно мислим задржавам за се.

Оно што не може чист лист да поднесе
Одлажем у тајни кутак жучне кесе,
Да у будућности која нема међе
Отров ферментира и у шећер пређе.

Ускративши себи народску слободу
Престадох да храчем и пљујем по поду:
Пошто то на рђав наилази пријем,
Не пљујем, што значи да гађење кријем.

Хуље, с искеженим зубима хијене,
Држе до манира и до хигијене:
Знам многу сподобу смешљиву, лукаву
Која оштар бодеж носи у рукаву.

Послушавши налог строг и неопозив
Од пљувачке почех да правим експлозив:
Када се осуши могла би разнети
Све подло што гмиже по Земљи-планети.

Са пљуваоницом опасни су опити
Ту се и учењак може утопити.
У тренуцима напетим и мучним
Дође ми све што имам да изручим.

Нико не живи с рачунима чистим,
Зато усаврших вештину глумачку
Да једно говорим а да друго мислим,
И да гутам своју отровну пљувачку,
Отворен до краја никад, нигде, ни с ким
Да ми не навуку кошуљу лудачку.

СА ЗРНОМ СОЛИ

1
Престаћу да откривам широј јавности
Истину о својој ништавности:
Публика не види ватру од дима,
И све што речем дословно прима
Па онда, успут, – шта је кошта! –
Воли и да придода штошта.

Ту сам где сам и то сам што сам,
Инокосан, себи несносан,
Крчим путеве кривудаве
Спуштена носа, дигнуте главе,
И шта год о мени да говоре
Ја сам о себи мислим још горе,
Ја како хоћу, али сакалуде
Немају права да ми суде –
И кад сам у амбису и на вису
У праву сам, а они нису.

2
У свакој сузи што око проли
Има по једно зрно соли,
Са њим, увек будним и худим
О себи и о ближњима судим.

Са зрном соли у погледу
Прозрео сам своју и општу беду,
Да ме у оспоравању нико не би
Надмашио, строг сам према себи,
Ал’ не ваља хуљама памети кратке
О себи давати баш све податке:
За своје осуде и покуде
Нека их, нек се сами потруде…

Према себи сам од свих њих строжи,
Није лако бити у мојој кожи
Недостижне циљеве и мерила
Небеса су ми поверила.

РЕЧИ ЗА СПОМЕН-ПЛОЧУ

Братство, јединство, тежње највише
У локвама крви се удавише,
Да се у мржњи и у пакости
Оствари идеал једнакости.

Нешто је болесно код тих народа
Који се уједају као зоље,
И зло враћају злом, као да
Нису ни рођени за нешто боље.

Ухваћени у неразмрсиве мреже
Где мања нагриза већу штуку
Уживају у мржњи; много је теже
У туђој препознати своју муку.

Па нек сведочи ова плоча словна
Да нам богови не беху склони
И да смо сви заједно били говна
(Ми мало мање него они).


Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *