U PERO I U VETAR – STANJE STVARI

SUDSKI ISKAZ

Kao glupak što gleda svoj pupak,
Ogrezao u samoobmane,
Protiv sebe pokrećem postupak
Ja, zastupnik i tužbe i odbrane.

Grehe moje razblaži mastilo,
Zlo življenja pravda drugi deo:
Ne bejah gad koliko se tražilo
Ni plemenit koliko sam hteo.

Živ il’ mrtav, na kraju isto je,
Vera mi je tanka, nada tašta,
Kriv za greške i tuđe i svoje:
Ko priznaje, pola mu se prašta,
A ostalo, što škodi ugledu
U sećanju držim ko u ledu.

NASTANJIVANJE

Pred dolazak na svet nigde ne dele
Prospekte, da uporediš zemne predele
I izabereš, u nekoj zelenoj dolji,
Kutak koji bi ti bio po volji.

Šta za koga jeste, a šta nije
Pokaže se mnogo kasnije
Kad se položaj koreniti
Ne može popraviti ni promeniti.

Bace te s neba, i gde padneš
U Vareš, Marakeš ili Bangladeš,
Pa ako nisi vežbao jogu,
Možeš još pri padu slomiti nogu.

Onda se sa usudom pomiriš ličnim,
Ne upravljaš nigde nikad i ni s čim:
Šta si, do travka koju vetar
Pomera santimetar po santimetar.

Zavoliš li gole brdske goleti
I one će tebe zavoleti:
Dok seljaci o životu teškom pričaju,
Pisaćeš ode zavičaju.

GUŽVA NA GRANIČNOM PRELAZU

Na graničnom prelazu ko u kafani:
Povratnici u rodnu zemlju
Dovikuju se, razdragani
I raduju se, Bog te pita čemu.

Ne vuku, u vozilima, srebro i zlato
O čemu sanjari svet ovdašnji:
U tuđini su videli već poznato,
Da bi sad, kod kuće, novo pronašli.

Dolaze na godišnje, letnje odmore,
Godi im u rodnom kraju klima,
Beže od mrazne zimomore
Koje u svetu previše ima.

Iz Evrope, Amerike, izdaleka
Ko navijene pristižu lutke:
Od istine življenja nema leka
Ali ima predaha, na trenutke.

Tu istinu, na kraju, svi spoznamo,
Svakidašnjicu, njen hleb bajati:
Ne valja ni tamo ni ovamo,
Al’ ne možeš nepomičan vek prestajati,

Čovek ne ume, poput bresta
Sto godina da se ne miče s mesta.

NEUDOBNA VOŽNJA

U vožnji autom ni za časak
Ne smećem s uma strašan prasak
U kome bih jednim kretom i netom
Raskrstio sa sobom i sa svetom.

Put otvara svaku mogućnost,
Brda su čas daleko a čas bliže,
Desno, život hrli u budućnost,
A sleva, smrt mu u susret stiže.

Pretnje se smenjuju i nasrću
Dok auto, ala bezglava
Suočava me stalno sa smrću
I u suočavanju je izbegava.

A ona, stara lukava neman
U korak me prati putem celim,
Za njen zagrljaj sam uvek spreman
Al’ neću reći da ga želim.

Za sada se provlačim sretno,
Dobitnik u Igri miliona,
A kad će joj dati zeleno svetlo,
Ne odlučujemo ni ja ni ona.

PESMA O PLJUVAČKI

Korak po korak i tačku po tačku
Ukrotih narav praotačku:
Snužden, poguren kao orangutan,
Naučih i ja pljuvačku da gutam.

Njen jed rastvaram u crnom mastilu
I trpeljivost osvajam na silu
Sa bližnjima kusam grah iz iste ćase
A šta stvarno mislim zadržavam za se.

Ono što ne može čist list da podnese
Odlažem u tajni kutak žučne kese,
Da u budućnosti koja nema međe
Otrov fermentira i u šećer pređe.

Uskrativši sebi narodsku slobodu
Prestadoh da hračem i pljujem po podu:
Pošto to na rđav nailazi prijem,
Ne pljujem, što znači da gađenje krijem.

Hulje, s iskeženim zubima hijene,
Drže do manira i do higijene:
Znam mnogu spodobu smešljivu, lukavu
Koja oštar bodež nosi u rukavu.

Poslušavši nalog strog i neopoziv
Od pljuvačke počeh da pravim eksploziv:
Kada se osuši mogla bi razneti
Sve podlo što gmiže po Zemlji-planeti.

Sa pljuvaonicom opasni su opiti
Tu se i učenjak može utopiti.
U trenucima napetim i mučnim
Dođe mi sve što imam da izručim.

Niko ne živi s računima čistim,
Zato usavrših veštinu glumačku
Da jedno govorim a da drugo mislim,
I da gutam svoju otrovnu pljuvačku,
Otvoren do kraja nikad, nigde, ni s kim
Da mi ne navuku košulju ludačku.

SA ZRNOM SOLI

1
Prestaću da otkrivam široj javnosti
Istinu o svojoj ništavnosti:
Publika ne vidi vatru od dima,
I sve što rečem doslovno prima
Pa onda, usput, – šta je košta! –
Voli i da pridoda štošta.

Tu sam gde sam i to sam što sam,
Inokosan, sebi nesnosan,
Krčim puteve krivudave
Spuštena nosa, dignute glave,
I šta god o meni da govore
Ja sam o sebi mislim još gore,
Ja kako hoću, ali sakalude
Nemaju prava da mi sude –
I kad sam u ambisu i na visu
U pravu sam, a oni nisu.

2
U svakoj suzi što oko proli
Ima po jedno zrno soli,
Sa njim, uvek budnim i hudim
O sebi i o bližnjima sudim.

Sa zrnom soli u pogledu
Prozreo sam svoju i opštu bedu,
Da me u osporavanju niko ne bi
Nadmašio, strog sam prema sebi,
Al’ ne valja huljama pameti kratke
O sebi davati baš sve podatke:
Za svoje osude i pokude
Neka ih, nek se sami potrude…

Prema sebi sam od svih njih stroži,
Nije lako biti u mojoj koži
Nedostižne ciljeve i merila
Nebesa su mi poverila.

REČI ZA SPOMEN-PLOČU

Bratstvo, jedinstvo, težnje najviše
U lokvama krvi se udaviše,
Da se u mržnji i u pakosti
Ostvari ideal jednakosti.

Nešto je bolesno kod tih naroda
Koji se ujedaju kao zolje,
I zlo vraćaju zlom, kao da
Nisu ni rođeni za nešto bolje.

Uhvaćeni u nerazmrsive mreže
Gde manja nagriza veću štuku
Uživaju u mržnji; mnogo je teže
U tuđoj prepoznati svoju muku.

Pa nek svedoči ova ploča slovna
Da nam bogovi ne behu skloni
I da smo svi zajedno bili govna
(Mi malo manje nego oni).