ПАД НА ПАМЕТ – ДЕМОКРАТИЈА КАО ПАРАВАН

Иако су десница и левица одавно нестале, остали су њихови калупи које су политичари и људи склони политичарењу развукли, проширили и од њих направили контејнере из којих смрде ишчашене идеје које медији свакодневно пале, па густ црни дим не дозвољава оку да се отвори и види истину

Политички појмови „десница“ и „левица“ настали су крајем 18. века у Француској, негде у време или баш за време Француске револуције, а та подела је проистекла из распореда седења у Скупштини. С десне стране су седели они који су подржавали традицију и институције старог поретка, а с леве они који су сматрали да су прогресивни, модерни, противили се монархији и били су поборници секуларизације.
У наредном веку и почетком прошлог столећа „левица“ се односила на оне који су били против капитализма, а уједно су присталице демократије. Међутим, у 21. веку, левица је постала радикално-демократска и свој радикализам, а против радикализма су се борили у 18. веку, почели су да испољавају у свему, користећи демократију као параван за свакаква ишчашења која потпадају под такозвана демократска начела и права.
Оно што себе данас назива левицом само је скупина глобалистичких послушника који делају у складу с платом, митом (корупција), трендовима и друштвом спектакла. Стога, левица се свела на све могуће пукотине кроз које се разрастају девијације у пластенику демократије, а људи десне оријентације уопште се сами не одређују као десничари, већ све оно што се коси с такозваном левицом квазилевичари називају „десницом“. Тако смо дошли до ситуације да у свету бити лево значи штитити велике лобије попут геј-лобија, тачније политичког хомо, транс и осталих сексуализама, штитити интересе корпорација тако што маса која левичари у напору да се против капитализма бори, немајући довољно памети, том истом корпоративном капитализму служи као најбоља реклама.
Бити лево у Србији значи не бити у могућности да се воли своја држава, да се барем поштују Српска православна црква и њени верници, да се узме у разматрање при стварању уметничких дела у која треба уложити много новца (филмови, серије, представе, музика) и неко које има везе с националним идентитетом, да се ономе с киме се полемише не спочитава то да је задрти националиста (мешају појам са шовинистом).
Дакле, у Србији појмови деснице и левице подељени су још оштрије, теже и самодеструктивније – на оне који воле своју државу и оне који би желели да она поново постане Титова Југославија, јер неколико година рата у крвавом распаду „братства и јединства“ није било довољно.
Левичари су и за „Декларацију о заједничком језику“, где свакоме дају за право да српски језик преименује у шта год жели затирући тако смисао постојања лингвистике. Левичари су и они који верују да не може неко волети рокенрол музику и цркву. Левичари су и они који мрзе село верујући да су им сви преци живели у Београду. Левичари су и они који као деградацију користе реченицу „Ма он иде у цркву“. Левичари су они који пате за Титом који је побио толико Срба да се међу њима мора наћи и неко од предака данашњих левичара.
Једноставно, левичари су сви они који не знају шта су, или знају али желе бити нешто друго. Они који под плаштом права одузимају права већинама, а „борећи се“ против капитализма у ком мањине владају, они и сами поступају тако да су управо мањинама дали највећа овлашћења.
И у данима када је свет наелектрисан правима и глобализацијом, а на прагу највећег сукоба у историји, из тих контејнера куља дим и смрде нелогичност, необразованост и неправда, али се они који их пале надају да ће тај дим прикрити онај ратни дим што остаје иза бомби које ће бацати по десној страни не би ли се затрла свака индивидуална карактеристика народа који не пристају да изгубе свој идентитет и скрену улево.
Овај брод се дуго љуљао, али путници су прешли већином с леве стране. Ако не желимо да потоне, пређимо на десну, јер нас из океана очаја, оштрих струја дехуманизације и таласа депопулације неће извући „правда за кучиће“ и ЛГБТ уз још нека слова, већ само Господ, а ваља помоћи здравим разумом, самопоштовањем и образовањем.
Што би рекли у библиотеци у којој сам члан: „Лево су вам компјутери за претрагу каталога, десно су вам књиге.“


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *