Miroslav Lazanski (1950–2021) – UMEO JE DA SAČUVA VAŽNE TAJNE

Pamtio je gotovo svaki detalj, vladao je vojnom materijom, znao je da ispolji dugo sticanu erudiciju i da znanjima zaseni osvedočene eksperte

S kolegom Miroslavom Lazanskim susretao sam se na mnogim događajima s kojih su novinari izveštavali. Bio je veoma znatiželjan, voleo je vojsku i oružje, trudio se, kao patriota, da predstavi moć naše odbrane. U tekstovima je negovao poseban, specifičan stil izražavanja. Imao je u svemu mere i ozbiljnosti, čak i onda kada su odbrambeni sistem potresale afere…
U vreme kada sam obavljao dužnost sekretara Vojnog izaslanstva pri Ambasadi SFRJ u Bukureštu, Miroslav je boravio u Rumuniji tokom avgusta 1989. godine. Posetio je nekoliko jedinica Rumunske armije i uradio intervju s general-potpukovnikom Ilijem Čaušeskuom, rođenim bratom predsednika Nikolaja Čaušeskua, koji je u to vreme bio na dužnosti sekretara Visokog vojnopolitičkog saveta Rumunske armije. U vojnom establišmentu našeg suseda Ilie Čaušesku je bio drugi po rangu. Miroslav me je tada zamolio da simultano prevodim njegov razgovor s generalom Čaušeskuom. Bio je to zanimljiv dijalog koji je po povratku u Jugoslaviju Lazanski objavio u listu „Danas“.
Družili smo se tih nekoliko dana i jedne noći, pred ponoć, šetali centrom prestonice, upravo na mestu gde će posle samo četiri meseca eksplodirati opštenarodno nezadovoljstvo građana Rumunije. Centar je bio sablasno pust, očito da nije bilo noćnog života u Bukureštu. Izrazivši čuđenje što, osim ponekog uniformisanog policajca, nema stanovnika „na štrafti“, zaključio je da to ne vodi dobrom ishodu. Kazao sam mu da će, verovatno, uskoro eskalirati nezadovoljstvo naroda režimom, a dodao i činjenicu da je pre kratkog vremena rumunska vojska isprobavala kratkotalasne radio-veze, što dugo nije činila. Ova obaveštenja propratio sam važnom napomenom: „To nije za objavljivanje.“
Čuvao je Miroslav tajnu do pre nekoliko godina, kada je u „Politici“ objavio tekst u kojem je opisao tu noć u Bukureštu. Naveo je i moje reči o isprobavanju kratkotalasnih veza kao dokaz da je i vojska očekivala izliv građanskog nezadovoljstva. Da me ne bi izložio neprijatnostima, izmislio je ime i prezime sagovornika. Tu epizodu, kako mi je kasnije rekao, opisao je i u svojoj knjizi.
Posle Titove smrti svečanosti unapređenja u prvi oficirski čin organizovane su centralizovano u krugu Vojne akademije kopnene vojske (KoV) u Beogradu. Na jednom mestu su se našli i vazduhoplovci i mornari i „kovovci“. Prvi čovek na svečanosti bivao je predsednik Predsedništva SFRJ.
Na generalnoj probi svečanosti, posle defilea potporučnika, Lazanski me je pitao kuda idem posle Banjice. Odgovorih mu da ću u Redakciju Nedeljnog ilustrovanog lista „Front“. Zamolio me je da ga povezem autom, jer hoće da kupi nova izdanja „Vojne knjige“. Razgovarali smo o vojnom novinarstvu. Miroslav mi je kazao da je pretplaćen na pet najpoznatijih vojnih časopisa na Zapadu i da pomno analizira svaki tekst, beležeći najznačajnije podatke. Odveo sam ga potom u prostoriju marketinga koji se bavi vojnom literaturom. Odvojio je nova izdanja i u to vreme u gotovini platio gomilu knjiga, što je bila pozamašna svota.
Trudio se Lazanski da novinarski posao obavi što bolje. Izgarao je na tekstovima. Trudio se da u oblasti koju prati bude najbolji. Kada je karijeru nastavio u diplomatiji, takođe je radio pod „forsažom“. Možda je to bio razlog što nas je prerano napustio.