ZLOČIN O KOJEM SE MORA ĆUTATI

POKOLJ SRBA U PODRINJU

Zašto je zločin nad Bošnjacima u Srebrenici dogma o kojoj se ne sme raspravljati i koja se svake godine obeležava u prisustvu najviših političkih dostojanstvenika, dok se o zločinima počinjenim u istom regionu nad Srbima ne sme pričati, jer se to onda automatski proglašava za „nacionalizam“ i „relativizaciju genocida“?

U Haškom tribunalu su se, tokom suđenja bivšem predsedniku Srbije i SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću, u vreme dok je vaš autor izveštavao odande, mogla čuti razna sumnjiva svedočenja. U njih spada i svedočenje jednog Bošnjaka što je preživeo pokolj u nekom podrinjskom selu koji su u leto 1992. godine počinile srpske snage. Po sećanju, koje je u ovih skoro dvadeset godina dosta izbledelo, svedok je ispričao kako je 45 minuta ležao u potoku praveći se mrtav s jednom nozdrvom i jednim uvetom iznad vode (kako bi mogao da diše i kako bi mogao da čuje šta se oko njega zbiva). U tom položaju, ranjen, on je čuo srpskog vojnika kako likvidira njegovog komšiju uz reči: „Nećeš ti meni preživeti genocid, pa da svedočiš pred sudom.“
Ne želeći da sumnjamo u to da je svedok zaista doživeo i preživeo užasnu tragediju, moramo primetiti da je u njegovom iskazu postojala velika količina epske nadogradnje, toliko svojstvena žiteljima naših prostora, utoliko pre što je te 1992. godine jednom običnom srpskom vojniku, koliko god on bio „obuzet demonskim zlom“ i „željom da stvori etnički čistu Veliku Srbiju“, teško moglo da padne na pamet da pominje nekakav „genocid“, a još manje potencijalno svedočenje pred sudom koji je osnovan tek godinu dana kasnije, Rezolucijom 827 od 25. maja 1993.
Sličnu epiku sadrži i svedočenje koje u svom tekstu o pokolju Srba u Podrinju prenosi perjanica autošovinističkog novinarstva Tomislav Marković: „Jedan dečak se spuštao do grada i donosio ovakve vesti: ’Prestravljen, slušao sam kako je ubijen izvjesni Idriz, čovjek koga sam poznavao kao vozača mog školskog autobusa: srpski vojnici su ga prislonili uza zid i autobusom udarali sve dok nije izdahnuo’.“ Možete li da zamislite ovu scenu? I kako je ona uopšte moguća? Kako su, ako su se već odlučili na ovako egzotičan metod ubijanja, srpski vojnici koji su držali nesrećnog Idriza izbegli da i njih autobus ne povredi prilikom zakucavanja u zid? [restrict]

BIČ ALAHOV Dodatni začin svemu ovome daje činjenica da je ovo i još nekoliko svedočenja o golgoti bosanskih muslimana u Srebrenici Marković bez ikakve ograde preuzeo iz knjige „Razglednica iz groba“ sadašnjeg direktora memorijalnog centra u Potočarima Emira Suljagića, čoveka toliko besramnog da je i svog oca Sulja Suljagića, poginulog 24. decembra 1992. godine u borbama protiv srpskih snaga u Voljevici kod Bratunca, uvrstio među žrtve „genocida“ u Srebrenici, što je sada dokazano van svake razumne sumnje, pošto je u javnost isplivao izvod iz Matične knjige umrlih. Još lepšu aromu celoj priči daje činjenica da je Markovićev tekst, pod sramotnim naslovom „Srpskim patriotama nikada dosta mrtvih Srba“, objavila katarska mreža Al Džazira na čijim su se talasima mogle čuti i izjave poput one iz januara 2009. iz usta islamskog propovednika Jusufa el Karadvija: „Tokom istorije, Alah je jevrejski narod kažnjavao zbog njihove iskvarenosti. Poslednju kaznu izvršio je Hitler.“ Po toj logici Markovićevih poslodavaca, verovatno je Alah kažnjavao i Srbe, pa bi se moglo reći da je pretposlednju kaznu izvršio Ante Pavelić, a poslednju, između ostalih, Naser Orić, zadužen da bude „bič Alahov“ u Podrinju. Možda je tu, negde između njih, ulogu „Alahovog osvetnika“ igrao i Josip Broz, ali nećemo sada o tome.
„Zašto se manipuliše srpskim žrtvama u regionu Srebrenice“, pita se i veliki borac za pomirenje, slobodoumni Srđan Puhalo; on, poput Markovića, ima neku vezu s vehabijama i ekstremnom islamističkom ideologijom koja je nosilac i zločinačke Islamske države. Ovaj čovek se, naime, duže vreme družio s ovim ljudima i, pošto je pažljivo odslušao poruke njihovog hodže u Maglaju, zaključio: „To su univerzalne poruke koje bi svaki pristojan čovek trebalo da prihvati.“ Može se pretpostaviti da bi nas „srbijanski Vili Brant“ Veran Matić mogao optužiti za „širenje mržnje“ i za crtanje mete na čelu ove dvojice „uglednih intelektualaca“ jer ih dovodimo u vezu s islamskim ekstremistima, ali istina je da to nismo učinili mi, nego su se oni sami svojim delovanjem doveli u tu vezu.
Obojica u svojim tekstovima tvrde (na isti način i gotovo istim argumentima, što nas navodi na sumnju da, ako nisu pisali držeći se za ruku, ili je jedan plagirao drugog, ili je izvorište njihovih ideja jedno te isto) da Srbi pominjanjem 3.267 svojih sunarodnika (najčešće brutalno) ubijenih u okolini demilitarizovane i zaštićene zone Srebrenica pokušavaju da „relativizuju“ svoj zločin, odnosno takozvani genocid u Srebrenici.

IMA LI OVDE RELATIVIZACIJE? Tako kada neko sa srpske strane pomene zločine koje su nad Srbima u Podrinju počinile snage pod komandom Nasera Orića, to nije ništa drugo nego relativizacija, odnosno „patriotska nekrofilija“, tvrdi Marković. Pa piše: „Najsvežiji primer ovakve relativizacije potekao je iz uma i usta srpske premijerke Ane Brnabić koja je za godišnjicu genocida ovako zborila – ’Mi niti veličamo ratne zločine, niti pribegavamo revizionizmu, mi apsolutno osuđujemo sve zločine i možda smo jedina zemlja u regionu koja je sarađivala i isporučila sve ljude koji su trebali da odgovaraju, kaznila sve za zločine. I ne bih – samo, molim vas, da se ovo što sada kažem ne uzme kao relativizacija, ali u tom Podrinju je pobijeno 3.267 građana i srpske nacionalnosti za koje niko nije odgovarao, za koje nikome nije žao. Dakle, ja bih pre gledala na tu stranu, ko je taj ko negira zločine’.“ Znači, ne daj Bože da pomenete srpske žrtve, jer je to ponovo zločin koji treba osuditi i kojeg se treba gnušati. Odnosno, Srbi treba da se stide i zbog svojih, i zbog tuđih žrtava, samo da pognu glavu, ćute i trpe.
„Patriotskom nekrofilijom“ (kakav grozan izraz) ne može se smatrati kada se u Potočarima svake godine sahranjuju nove „žrtve“, odnosno falsifikati poput Sulja Suljagića, Ragiba Alića poginulog u borbama u vlaseničkom selu Maćesi 1993. godine (sahranjen na mezarju iste godine kad i Suljagić), Redža Turkovića poginulog u napadu na Kravicu na Božić 7. januara 1993, Jusa Siručića poginulog 16. januara 1993. u napadu na Skelane, Elvira Alića iz Brezovice poginulog u napadu na Lozničku Rijeku kod Bratunca u kojem je ubijeno 109 Srba…
Relativizacija, međutim, nikako nije ako Inicijativa mladih za ljudska prava, ti beskompromisni borci za naše bolje kolonijalno sutra, napiše: „Tačno je da su, usled loše humanitarne situacije u enklavi, odredi na čijem je čelu bio Naser Orić, popularno nazvani torbari, vršili upade u srpska sela na velike praznike, jer je tada tradicionalno najviše hrane u kućama, činivši pritom zločine nad Srbima“ („Zaboravi da sam te ikad ubio ludo!“, Đorđe Bojović, 22. jul 2015). Drugim rečima, oni su, siroti, upadali kod svojih srpskih komšija koji su se gostili obiljem hrane koju su imali, dok su Bošnjaci crkavali od gladi. Iz perspektive vehabija, masakriranje tih Srba je bilo „Alahova kazna“, a iz perspektive Inicijative Srbi bili su kolateralna šteta, jer su se izgladnelim Bošnjacima našli na putu do toplog obroka. U oba slučaja sami su to tražili, pa ih i ne treba žaliti. Ko im je kriv? Takođe, jesu li i ustaše gladovale tokom Drugog svetskog rata, pa su za najmonstruoznije pokolje Srba birali upravo najznačajnije verske praznike, jer su oni tada uživali u obilju hrane, ili se, možda, radi o nekakvom perverznom ritualnom klanju?

A ŠTA SE ZAPRAVO DESILO? Kanadski general Luis Mekenzi, prvi komandant mirovnih snaga UN u Bosni, posvedočio je jula 2005. da su muslimanske snage izlazile iz Srebrenice, uprkos tome što je ona bila proglašena zaštićenom zonom i pod zaštitom UN, palile srpska sela i ubijale civile, da su ti napadi dostigli vrhunac 1994. i nastavili se sve do jula 1995. godine i ulaska srpskih snaga u tu enklavu. Srbi su, po njegovom svedočenju, klani noževima i sekirama, zakivani za drveće, davljeni žicom, pečeni na ražnju, deca su ubijana naočigled svojih majki… U kom umu podsećanje na ovako nešto može predstavljati „relativizaciju“ i u kakvom umu tako nešto ne izaziva bol nego osudu?
Bićemo malo konkretniji, te navesti precizne, dokumentovane primere. Pomen srpskim žrtvama u Podrinju održava se tradicionalno na Petrovdan, 12. jula, jer su tog dana 1992. godine muslimanske snage predvođene Naserom Orićem ubile 69 srpskih civila i vojnika u srebreničkim selima Zalazje i Sase, te bratunačkim Biljača i Zagoni. Orićeve snage su u Donjim Magašićima, osam dana kasnije, 20. jula, ubile 12 Srba, među kojima šest žena. Sela Ježeštica i Šiljkovići napadnuta su 8. avgusta 1992, kada je ubijeno devetoro meštana, među njima i Savka Mladenović s dvojicom sinova od kojih su jednom odsekli glavu i odneli u Srebrenicu, gde su njom igrali fudbal. U to vreme zverski je ubijen i Slobodan Stojanović, star 11 godina, a koji se bio vratio po svog psa zaboravljenog u kući iz koje je s roditeljima morao u zbeg. Njega su u selu Donja Kamenica zarobili Orićevi borci, a krvavi pir predvodila je Albanka s Kosova Elfeta Veseli. Kada je Slobodanovo telo pronađeno posle gotovo godinu dana, ustanovljeno je da mu je izbijeno šest zuba iz gornje vilice, da mu je trbuh bio razrezan u obliku krsta, da su mu obe ruke odsečene do lakata i da je na kraju ubijen vatrenim oružjem. Koliko je poznato, on nije nosio nikakvu hranu, te se njegovo ubistvo nikako ne može objasniti glađu, osim ako je u pitanju kanibalizam.
Prilikom napada na srpsko selo Kravica na Božić, 7. januara 1993. godine, ubijeno je 75 Srba, među kojima i Vladimir Gajić, star samo četiri godine, i Novica Bogićević, star 14. Najstarija žrtva ovog pokolja bila je nepokretna starica Mara Božić, stara 89 godina, koja je mučena i živa spaljena. U slavu ovog događaja srebrenički Bošnjaci spevali su i pesmu „Ko na Božić u Kravicu dođe“ koju pevaju čak i neke zvezde muzičkog rijalitija u vlasništvu „Junajted grupe“. Devet dana posle napada na Kravice, 16. januara 1993, Orićeve snage napale su i Skelane (u kojima se u to vreme nalazio i značajan broj Srba proteranih iz Srebrenice) i ubile 69 Srba, među kojima i 34 žene i petoro dece, dok je tokom čitavog sukoba u Skelanima ubijeno ukupno 24 dece.
Ovo su samo neki zločini nad Srbima koje su tokom rata počinile Orićeve snage delujući iz zone koja je navodno bila demilitarizovana. O karakteru tih zločina najbolje govori svedočenje bivšeg vojnika Orićeve 28. divizije Armije BiH Samira Avdića, koji je, kao zaštićeni svedok KW-12, o dešavanjima oko Srebrenice govorio na suđenjima Naseru Oriću i Radovanu Karadžiću (u ovom slučaju kao svedok odbrane). Avdić je, između ostalog, ispričao kako je u napadu na Založje, 12. jula 1992, zarobljeno osam Srba, od kojih je Orić jednog zaklao prethodno mu izvadivši oči nožem. „Evo, videli ste šta je sa njim urađeno. Ovako treba da prođe svaki Srbin“, rekao je tada Orić po svedočenju. Čovek kojeg je tada ubio bio je sudija iz Srebrenice Slobodan Ilić. Naveo je i da je Orić trudnici u Lozničkoj Rijeci hteo da otme zlatnu narukvicu, ali pošto nikako nije uspela odmah da je skine, odsekao joj je ruku, a zatim je zverski iskasapio i ostavio da umre. U takvom stanju je ostala, a da niko nije pucao u nju da bi joj skratio muke.

[/restrict]