Ружење Србије

Какву нам подлост припремају наши пријатељи са Запада?

Када су почињали да нас потчињавају својој вољи и интересима, а да ми не бисмо препознали да нам се управо то дешава, овај се процес одвијао под привлачном паролом нашег повратка у међународну заједницу, уверавали су нас да пут ка том повратку, дакле, потчињавању, лежи у нашем суочавању с истином и одговорношћу из којих ће онда проистећи помирење. Зато што ће – како, оно, беше? – кривица за злочине бити индивидуализована па стога неће бити колективног испаштања.
Тако некако. Да нису опасне лажи, биле би то пуке бесмислице.

НЕРАВНОТЕЖА ЗЛОЧИНА Које су почеле да постају поприлично јасне, свакоме ко хоће да види, чим су на хашким потерницама и клупама за оптужене почели да се ређају баш сви ратни и политички лидери Срба, од Републике Српске Крајине скроз до Косова и Метохије; од Милана Бабића и Милана Мартића, преко Радована Караџића, Момчила Крајишника, Биљане Плавшић, Ратка Младића, Слободана Милошевића, Николе Шаиновића, Драгољуба Ојданића, Сретена Лукића… све до Небојше Павковића и Владимира Лазаревића.
Док истовремено није ни покушан да се направи привид равнотеже у облику сличног односа према ратним и политичким вођама наших ратних непријатеља, Хрвата, Бошњака и Албанаца; злочина над Србима у свим тим ратовима или није било, или то само нико за њих није одговарао. Можда баш зато што су их починили они који су против нас ратовали на страни оних који су нас осудили.
А сада су на ред дошли и Јовица Станишић, некадашњи начелник Ресора државне безбедности Србије, и његов заменик из службе Франко Симатовић Френки. Можда ће њихова осуда означити коначни крај рада Хашког трибунала, који је као зомби и после свог гашења наставио да живи кроз Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале, али постоје озбиљне основе за бојазан да је све ово, што је дошло на крају, само део почетка извесне подлости која нам се тек спрема…

[restrict]

ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ ПРЕСУДЕ Пажњу, наиме, привлачи начин на који је осуда Станишића и Симатовића – по 12 година робије због улоге коју су наводно имали у злочинима у Босанском Шамцу – интерпретирана у западним медијима главног тока, што ће рећи, у званичним билтенима клике која управља тим светом. А то пак значи да није производ случајности што се подударају коментари у лондонском „Гардијану“, у „Њујорк тајмсу“ и „Вашингтон посту“ које ћемо овде узети за пример. Уосталом, у истом су хору они били и када су сви заједно свесно лагали о постојању ирачког оружја за масовно уништење да би припремили терен за агресију на ту земљу, у истом су хору били и деведесетих година прошлог века кад су сви заједно демонизовали Србе по мери интереса својих налогодаваца да би оправдали њихове поступке, и исто је и сада. Само што тек треба да видимо како ће поступити.
„Гардијан“, елем, из пера свог спољнополитичког уредника Џулијана Боргера, још у најави пресуде Станишићу и Симатовићу писао је да ће она бити историјска јер ће говорити о „прикривеној улози Београда у босанском конфликту 1992–95. и о легалној одговорности прикривених државних спонзора паравојних група“.
„Овај исцрпни случај против двојице високопозиционираних српских званичника представља лакмус тест којим ће се доказати да је Београд руководио кампањом етничког чишћења у Босни и Хрватској током раних 1990-их. Веза (злочина) с београдским руководством биће доказана“, цитиран је Дејвид Шефер, бивши амерички изасланик за питања ратних злочина.
И Ива Вукушић, „професорка историје на Универзитету Утрехт“ која се, поменимо, појављивала и овде на Београдском безбедносном форуму Соње Лихт, а бави се и Сиријом, нажалост, добро нам је познато такво друштванце експерата за правдање крвавих трагова западног империјализма: „Трибунал за бившу Југославију, у својој скоро тридесетогодишњој историји, никада није осудио ниједног српског званичника за злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини. Многи истраживачи слажу се да то не одговара стварности.“
Најбоље је, ипак, „Гардијан“ сачувао за дан после изрицања пресуде. Наиме, Наташа Кандић. Оснивачица Фонда за хуманитарно право „рекла је да је пресуда показала да нису појединци из Србије одговорни за злочине, већ су то биле институције“, уз додатак да „нико више не може да ослобађа Србију од одговорности и да говори како она није учествовала у овим злочинима“. И толико о индивидуалној уместо колективне одговорности, сад видимо да су лагали и око тога.
Да би на све то и Данијел Сервер, „бивши изасланик САД у Босни који је помогао у преговорима око Дејтонског мировног споразума којим је 1995. окончан рат“, ауторитативно додао да „одлука суда не оставља места за сумњу у умешаност Србије у ратне злочине у Босни и Херцеговини“.
Тако ће и „Њујорк тајмс“; подсећања ради, онај угледни лист који је 18. маја 1993. објавио наслов „Бомбардујте Србе. Сада“. И, 27. августа 2013, „Бомбардујте Сирију, чак и ако је нелегално“. И „Бомбардујте Иран“ 26. марта 2015, а објашњавали су (23. јануар 2003.) и „Зашто знамо да Ирак лаже“, иако ће касније признати да су знали да не лаже Ирак… Тек, „била је ово последња шанса за тужиоце да повежу званичнике српске државе са злочинима у суседној Босни и Хрватској“, и, „први пут у три деценије историје Трибунала, највиши званичници у ратној Влади Србије проглашени су кривим за злочине у оближњим земљама“. Да би Стивен Рап, још један бивши амерички званичник задужен за питања ратних злочина, видите како су се одједном растрчали по медијима, напоменуо и да би „окончање рада Трибунала било некомплетно без осуде српских званичника који су омогућили злочине“.
„Гардијан“ и „Њујорк тајмс“, узгред буди речено, исказали су извесну дозу пропагандистичке лењости тиме што су дозволили себи да цитирају исту саговорницу, извесну Каду Хотић, док је за разлику од њих „Вашингтон пост“, кудикамо креативније, истина, посредством АП-а, пронашао Муниру Субашић, „предводницу групе преживелих из Босне под називом Мајке Сребренице“, која им је рекла баш оно што им је и требало: „Србија је одговорна за рат у Босни… Нема шансе да Србија може да нађе начин да се избави из овога.“
Да би њене речи потврдила још једна експерткиња Џеси Бартон Хронешова, која је стручно проценила да су „ова двојица била Милошевићеве очи и уши“ и истакла да је „пресуда важна зато што је Србија до сада негирала директну везу с јединицама које су оперисале у Хрватској и Босни – али овај случај оповргава тај наратив, макар и у ограниченом обиму“.

ПОВРАТАК У ДЕВЕДЕСЕТЕ И да се не замарамо даљим набрајањем примера и цитирањем једног те истог, евидентно је, овакав хорски наратив непријатно нас враћа у деведесете године прошлог века. Можда је реч о производу случајности, али можда је то и плод координације и ружних намера, тек прошлонедељна пресуда Јовици Станишићу и Франку Симатовићу није изолован случај већ само последњи у низу.
Који је, све у последњих неколико месеци, започео поквареним пребацивањем Радована Караџића у затвор у Великој Британији без обзира на претње по његову безбедност – „Неће знати шта га је снашло“ у оронулом затвору из викторијанског доба, пренео је „Сан“ речи свог извора – да би био настављен доживотном затворском казном за Ратка Младића; захтевом председника и главног тужитеља оног хашког механизма Кармела Ађијуса и Сержа Брамерца да им Србија изручи функционере Српске радикалне странке Вјерицу Радету и Петра Јојића; извршном директивом председника САД Џозефа Бајдена којом прети санкцијама свима који се успротиве наредбама механизма или су „одговорни за политику која поткопава демократске процесе или институције на Западном Балкану“; Резолуцијом Скупштине Црне Горе о такозваном геноциду у Сребреници. И сада осуда двојице функционера српског ДБ-а.
Зашто нас, одједном, овако враћају у деведесете, ако не планирају да нам раде нешто попут онога што су нам радили деведесетих? Јер све ово ружење Србије, ако није спонтано него синхронизовано као што и делује, мора да служи некој сврси. Па отуда и онолико инсистирање на одговорности државе Србије, хоћемо да кажемо, као да им је неко дојавио да баш на томе сад треба да се инсистира после пресуде Станишићу и Симатовићу.
Отуда и закључак. Спремају нам нешто подло, и остаје нам само да спремни дочекамо ту подлост… За утеху, далеко су они од моћи коју су имали у последњој деценији прошлог века, али то још не значи и да су мањи подлаци.

[/restrict]