Година у којој је почело све најбоље за филм

Холивуд 1971. године и данас

У оквиру седамдесетих година прошлог века које се с разлогом сматрају златним периодом не само холивудског филма, најблиставија је управо година на почетку – 1971. Тада је почињало нешто лепо и значајно. Пола века касније изгледа да почиње нешто веома ружно и на сваки негативан начин такође значајно. То да почиње нешто лепо и значајно, а још мање нешто најбоље или, још прецизније, „последње најбоље“, тада нико није могао да зна, а камоли да то планира. Ово ружно данас је свима пред очима, напросто мора да се види и зна, а и свакако је планирано

Чак и они који нису филмове из седамдесетих година прошлог века гледали у том временском контексту јер су рођени касније, ако су макар мало бољи познаваоци филмске историје највероватније ће баш ту деценију сматрати најбољом. Најпре, то се односи на амерички (холивудски) филм мада је та деценија била изузетна и у већини других кинематографија. Ипак, због холивудског доминантног положаја у светској филмској уметности који је такав од самог почетка филмске историје, када се говори о златној деценији филма, мисли се на седамдесете у америчком филму. А у оквиру те деценије некако је најблиставија управо година на њеном почетку – 1971, а ово је најзанимљивији и најприкладнији тренутак да је меримо и процењујемо. Тачно пола века касније. Не само због пригодне округле годишњице која лепо звучи и пружа из много разлога повољан временски размак за процењивање и коментарисање већ и због поређења стања американизоване модерне цивилизације у овом моменту с почетком „златне деценије“ пре пола вела. Тада је почињало нешто лепо и значајно. Сада почиње нешто веома ружно и на сваки негативан начин такође значајно. То да почиње нешто лепо и значајно, а још мање нешто најбоље или, још прецизније, „последње најбоље“, тада нико није могао да зна, а камоли да то планира. Ово ружно данас је свима пред очима, напросто мора да се види и зна, а и свакако је планирано. И још нешто, 1971. година је настала у кризи у којој се нашао Холивуд, а криза у 2021. је криза која прети да га уништити.

Отварање Холивуда

Али да се окренемо пола века уназад. Кажу да је у седамдесете Холивуд ушао у кризи насталој као последица Вијетнамског рата који је тада био на врхунцу, али и тешкој финансијској због које су велики студији чак и продавани. Уз још неколико утицаја са стране из света који нема директне везе с филмом (културно-политичко-модно-индустријски наговештаји времена великих промена), али и велике смене генерација с обе стране камере која се некако преламала баш у том периоду, Холивуд је први пут постао скоро потпуно отворено и креативно неспутано место. Чак је дотадашња лицемерним стриктним кодовима лажно морална али моћна цензура успешно доведена у питање доласком нових аутора. Јер оно што се могло видети у њиховим филмовима већ од те 1971. године није никада виђено раније. Није могло ни да се замисли да се тако нешто сними, а камоли заиста и сними и без ограничења приказује у биоскопима. Неки од њих су чак и по данашњим аршинима (па и по њиховом потпуном изостанку) врло слободна и изазовна остварења. И каква год да су била тада, револуционарна, превише слободна и провокативна, за неке несношљива чак, увредљива и иритантно субверзивна, скоро сва су постала класици. И не само класици већ изузетно значајни почетни радови у каријерама неколицине потоњих чувених аутора и продуцената. Али и бројних раније етаблираних који су „нову слободу“ искористили да оду корак даље у својим најпре ауторским доказивањима. У том смислу је можда савршен пример и по данашњим морално деградираним аршинима моћно провокативан и изазован филм Сема Пекинпоа „Пси од сламе“, који је пре неколико година неуспешно римејкован мада је у међувремену безброј пута копирана његова матрица до те мере да је створен субжанровски одељак у оквиру трилер-хорора. Тај је филм, међутим, само један од бројних који су ту годину поставили на посебно место у историји америчког филма. Јер шта тек рећи о „Пакленој поморанџи“ Стенлија Кјубрика? Тешко да је и за своје време, али и свако друго после, било контроверзнијег филма који је, занимљиво, у својој ванвременој дистопијској атмосфери допро до нас и нашег времена друштвеног и моралног расула уједајући нас ултранасиљем, али још више бројним опомињућим социјалним порукама које, ето, нисмо схватили, па су оне постале наша стварност.
Ипак, можда, та је година постала најважнија у каријери и даље активног Клинта Иствуда. Тада је успешно дебитовао као режисер (такође провокативни и у потоњим деценијама често поново коришћени наратив прогањања од стране поремећених особа, Иствуд је вешто искористио у свом трилеру „Језа у ноћи“), али је те године постао и први пут инспектор Калахан у сигурно најопречнијем полицијском филму у историји (посебно по данашњим „моралним“ кодовима), „Прљави Хари“. Данас због истог насилног и одлучно суровог наступа полиције што је био белег рада Прљавог Харија са магнум револвером, бела раса мора да клечи не би ли измолила опрост од повређених црних криминалаца јер их је полиција превише брутално хапсила. Онда су Иствудовог инспектора који је доживео још четири успешна филмска наставка сматрали правим америчким филмским херојем чијег би инспектора веома радо видели у првим борбеним редовима полиције. Данас се он сматра фашистоидним белим расистом чија је бруталност на терену противна брижно одгајаним „вредностима“ савремене, дакако, напредне цивилизације. Занимљиво је да се Иствуд обрео у још једном филму те године, на опет сасвим другачији начин опречном, „Опчињен“, у коме је, невероватно, опет био жртва женске бруталности и лудости, али сада у радњи смештеној у време грађанског рата. Разноврснију и необичнију годину славни глумац и синеаста није имао у својој преко шест деценија дугој каријери.

Али није он био једино касније изузетно утицајно и велико ауторско име које је дебитовало те године. Свој први дугометражни играни филм, „Дуел“, снимио је човек који ће само неколико година касније потпуно променити Холивуд – Стивен Спилберг. По овом бизарном, минималистичком изузетно узбудљивом филму у коме је главни негативац – камион – нико није могао ни да наслути какво је моћно негативно име створено. После његових сасвим другачијих хитова који су започели историју бројања зараде и вредновања филмова кроз новац који су приходили, филмски студији су заправо постали фабрике за производњу филмова који морају да донесу профит, отуд и трансформација назива филмске продукције у забавну индустрију. После Спилберга се више није захтевао уметнички помак већ само нови победнички корак на установљеној листи најкомерцијалнијих филмова. Колико је филм зарадио – толико је и вредео. Све друго је постало мање важно.
Почетак осме деценије прошлог века је маркирао и време такозваних „црноексплоататорских“ филмова који су наводно експлоатисали црне глумце и ауторе иако су им заправо први пут широм отворили врата, чак толико да је већ исте године Прљави Хари добио свој црни пандан, црног детектива, култног Шафта. Те године је снимљена чувена „Француска веза“, у којој је, по истинитој причи, описан пут дроге, а Џин Хекман остварио оскаровску улогу каријере. За нас данас, у ковид лудилу, изузетно је занимљив СФ-хорор „Андромеда сој“, који се на језовито нашем актуелном свету сличан начин бави смртоносном заразом мистериозним агенсом. Настављена је феминистичка нијанса у холивудској преоријентацији према новим културним вредностима иницирана у претходној деценији, најпре веома необичним скоро еротским трилером Алана Џ. Пакуле „Детектив Клут“, али и она, још израженија у инсистирању на причама с антихеројима који не доживљавају срећан крај и сликају веома суморну слику америчког друштва („Тачка нестајања“). Публика је тада добила најбизарнији пар ликова, нека врста контра Лолите, младића и времешну жену, у уврнутој „озбиљној комедији“ Хола Ешбија „Харолд и Мод“, која се и данас сматра једном од најбизарнијих које су икада снимљене и један је од оних филмова који су срушили бројне табуе када је реч о дотадашњим холивудским стандардима о питању прихватљиве комбинаторике главних ликова и то не само на тему њихових година већ и животних ставова и искуства. „Харолд и Мод“ је најчешће помињан као типично оригинално провокативни „другачији филм“ који је обележио и ову годину и комплетну осму деценију прошлог века. Заправо управо се по оваквим филмовима све те године „последње добре деценије америчког филма“ и памте, цене и представљају непресушан извор инспирације како за оне који то с поносом истичу, као Квентин Тарантино рецимо, тако и за многе друге који то невешто крију.

У потпуности другачији приступ од данашњег

Набрајање и истицање макар и у неколико речи посебности сваког од тих филмова захтевало би велики простор коме ни томови књига не би били довољни. Као иницијална каписла 1971. година је започела своју деценију рушећи дотадашње ограде, забране и цензуре изазовним и квалитетним филмовима. Сви фронтови су били отворени и деловало је да је све могуће и зато се увек очекивало немогуће. И углавном се сваким новим филмом и добијало немогуће. У потпуности је то другачији приступ филмском раду од данашњег. Нажалост, и публици. Јер ко има довољно година и памети да се сећа, тада се у биоскоп ишло да се изазове бар понека сива вијуга. Да се, каквог ли ужаса, размишља о ономе што гледате. И што је интелектуални изазов филма био већи и квалитетнији, то га је публика више ценила. Било је, наравно, и другачијих, приземнијих изазова, али су у фокусу били ови о којима се размишљало. Публика је то чак и захтевала. Данас, после вишедеценијске упорне деградације филмског стваралаштва управо на том интелектуалном нивоу, публика је дресирана да захтева и прихвата једино најповршније и најбесмисленије садржаје. И да захтева да не размишља! Постала је празноглави конзумент индустријализованог Холивуда у коме је ум престао да царује, оригиналност је укинута, а „слободе“ су дозвољене само у диктираним строго контролисаним „либералним“ вредносним оквирима новог (не)нормалног. Када се осврнемо на 1971. годину, делује као да је од ње почело све што је добро за филм, а када посматрамо ову нашу актуелну „развијену“ и „напредну“, делује као да у њој започиње све најгоре. И за филм и за све друго. И ето највеће разлике.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *