Godina u kojoj je počelo sve najbolje za film

Holivud 1971. godine i danas

U okviru sedamdesetih godina prošlog veka koje se s razlogom smatraju zlatnim periodom ne samo holivudskog filma, najblistavija je upravo godina na početku – 1971. Tada je počinjalo nešto lepo i značajno. Pola veka kasnije izgleda da počinje nešto veoma ružno i na svaki negativan način takođe značajno. To da počinje nešto lepo i značajno, a još manje nešto najbolje ili, još preciznije, „poslednje najbolje“, tada niko nije mogao da zna, a kamoli da to planira. Ovo ružno danas je svima pred očima, naprosto mora da se vidi i zna, a i svakako je planirano

Čak i oni koji nisu filmove iz sedamdesetih godina prošlog veka gledali u tom vremenskom kontekstu jer su rođeni kasnije, ako su makar malo bolji poznavaoci filmske istorije najverovatnije će baš tu deceniju smatrati najboljom. Najpre, to se odnosi na američki (holivudski) film mada je ta decenija bila izuzetna i u većini drugih kinematografija. Ipak, zbog holivudskog dominantnog položaja u svetskoj filmskoj umetnosti koji je takav od samog početka filmske istorije, kada se govori o zlatnoj deceniji filma, misli se na sedamdesete u američkom filmu. A u okviru te decenije nekako je najblistavija upravo godina na njenom početku – 1971, a ovo je najzanimljiviji i najprikladniji trenutak da je merimo i procenjujemo. Tačno pola veka kasnije. Ne samo zbog prigodne okrugle godišnjice koja lepo zvuči i pruža iz mnogo razloga povoljan vremenski razmak za procenjivanje i komentarisanje već i zbog poređenja stanja amerikanizovane moderne civilizacije u ovom momentu s početkom „zlatne decenije“ pre pola vela. Tada je počinjalo nešto lepo i značajno. Sada počinje nešto veoma ružno i na svaki negativan način takođe značajno. To da počinje nešto lepo i značajno, a još manje nešto najbolje ili, još preciznije, „poslednje najbolje“, tada niko nije mogao da zna, a kamoli da to planira. Ovo ružno danas je svima pred očima, naprosto mora da se vidi i zna, a i svakako je planirano. I još nešto, 1971. godina je nastala u krizi u kojoj se našao Holivud, a kriza u 2021. je kriza koja preti da ga uništiti.

Otvaranje Holivuda

Ali da se okrenemo pola veka unazad. Kažu da je u sedamdesete Holivud ušao u krizi nastaloj kao posledica Vijetnamskog rata koji je tada bio na vrhuncu, ali i teškoj finansijskoj zbog koje su veliki studiji čak i prodavani. Uz još nekoliko uticaja sa strane iz sveta koji nema direktne veze s filmom (kulturno-političko-modno-industrijski nagoveštaji vremena velikih promena), ali i velike smene generacija s obe strane kamere koja se nekako prelamala baš u tom periodu, Holivud je prvi put postao skoro potpuno otvoreno i kreativno nesputano mesto. Čak je dotadašnja licemernim striktnim kodovima lažno moralna ali moćna cenzura uspešno dovedena u pitanje dolaskom novih autora. Jer ono što se moglo videti u njihovim filmovima već od te 1971. godine nije nikada viđeno ranije. Nije moglo ni da se zamisli da se tako nešto snimi, a kamoli zaista i snimi i bez ograničenja prikazuje u bioskopima. Neki od njih su čak i po današnjim aršinima (pa i po njihovom potpunom izostanku) vrlo slobodna i izazovna ostvarenja. I kakva god da su bila tada, revolucionarna, previše slobodna i provokativna, za neke nesnošljiva čak, uvredljiva i iritantno subverzivna, skoro sva su postala klasici. I ne samo klasici već izuzetno značajni početni radovi u karijerama nekolicine potonjih čuvenih autora i producenata. Ali i brojnih ranije etabliranih koji su „novu slobodu“ iskoristili da odu korak dalje u svojim najpre autorskim dokazivanjima. U tom smislu je možda savršen primer i po današnjim moralno degradiranim aršinima moćno provokativan i izazovan film Sema Pekinpoa „Psi od slame“, koji je pre nekoliko godina neuspešno rimejkovan mada je u međuvremenu bezbroj puta kopirana njegova matrica do te mere da je stvoren subžanrovski odeljak u okviru triler-horora. Taj je film, međutim, samo jedan od brojnih koji su tu godinu postavili na posebno mesto u istoriji američkog filma. Jer šta tek reći o „Paklenoj pomorandži“ Stenlija Kjubrika? Teško da je i za svoje vreme, ali i svako drugo posle, bilo kontroverznijeg filma koji je, zanimljivo, u svojoj vanvremenoj distopijskoj atmosferi dopro do nas i našeg vremena društvenog i moralnog rasula ujedajući nas ultranasiljem, ali još više brojnim opominjućim socijalnim porukama koje, eto, nismo shvatili, pa su one postale naša stvarnost.
Ipak, možda, ta je godina postala najvažnija u karijeri i dalje aktivnog Klinta Istvuda. Tada je uspešno debitovao kao režiser (takođe provokativni i u potonjim decenijama često ponovo korišćeni narativ proganjanja od strane poremećenih osoba, Istvud je vešto iskoristio u svom trileru „Jeza u noći“), ali je te godine postao i prvi put inspektor Kalahan u sigurno najoprečnijem policijskom filmu u istoriji (posebno po današnjim „moralnim“ kodovima), „Prljavi Hari“. Danas zbog istog nasilnog i odlučno surovog nastupa policije što je bio beleg rada Prljavog Harija sa magnum revolverom, bela rasa mora da kleči ne bi li izmolila oprost od povređenih crnih kriminalaca jer ih je policija previše brutalno hapsila. Onda su Istvudovog inspektora koji je doživeo još četiri uspešna filmska nastavka smatrali pravim američkim filmskim herojem čijeg bi inspektora veoma rado videli u prvim borbenim redovima policije. Danas se on smatra fašistoidnim belim rasistom čija je brutalnost na terenu protivna brižno odgajanim „vrednostima“ savremene, dakako, napredne civilizacije. Zanimljivo je da se Istvud obreo u još jednom filmu te godine, na opet sasvim drugačiji način oprečnom, „Opčinjen“, u kome je, neverovatno, opet bio žrtva ženske brutalnosti i ludosti, ali sada u radnji smeštenoj u vreme građanskog rata. Raznovrsniju i neobičniju godinu slavni glumac i sineasta nije imao u svojoj preko šest decenija dugoj karijeri.

Ali nije on bio jedino kasnije izuzetno uticajno i veliko autorsko ime koje je debitovalo te godine. Svoj prvi dugometražni igrani film, „Duel“, snimio je čovek koji će samo nekoliko godina kasnije potpuno promeniti Holivud – Stiven Spilberg. Po ovom bizarnom, minimalističkom izuzetno uzbudljivom filmu u kome je glavni negativac – kamion – niko nije mogao ni da nasluti kakvo je moćno negativno ime stvoreno. Posle njegovih sasvim drugačijih hitova koji su započeli istoriju brojanja zarade i vrednovanja filmova kroz novac koji su prihodili, filmski studiji su zapravo postali fabrike za proizvodnju filmova koji moraju da donesu profit, otud i transformacija naziva filmske produkcije u zabavnu industriju. Posle Spilberga se više nije zahtevao umetnički pomak već samo novi pobednički korak na ustanovljenoj listi najkomercijalnijih filmova. Koliko je film zaradio – toliko je i vredeo. Sve drugo je postalo manje važno.
Početak osme decenije prošlog veka je markirao i vreme takozvanih „crnoeksploatatorskih“ filmova koji su navodno eksploatisali crne glumce i autore iako su im zapravo prvi put širom otvorili vrata, čak toliko da je već iste godine Prljavi Hari dobio svoj crni pandan, crnog detektiva, kultnog Šafta. Te godine je snimljena čuvena „Francuska veza“, u kojoj je, po istinitoj priči, opisan put droge, a Džin Hekman ostvario oskarovsku ulogu karijere. Za nas danas, u kovid ludilu, izuzetno je zanimljiv SF-horor „Andromeda soj“, koji se na jezovito našem aktuelnom svetu sličan način bavi smrtonosnom zarazom misterioznim agensom. Nastavljena je feministička nijansa u holivudskoj preorijentaciji prema novim kulturnim vrednostima inicirana u prethodnoj deceniji, najpre veoma neobičnim skoro erotskim trilerom Alana DŽ. Pakule „Detektiv Klut“, ali i ona, još izraženija u insistiranju na pričama s antiherojima koji ne doživljavaju srećan kraj i slikaju veoma sumornu sliku američkog društva („Tačka nestajanja“). Publika je tada dobila najbizarniji par likova, neka vrsta kontra Lolite, mladića i vremešnu ženu, u uvrnutoj „ozbiljnoj komediji“ Hola Ešbija „Harold i Mod“, koja se i danas smatra jednom od najbizarnijih koje su ikada snimljene i jedan je od onih filmova koji su srušili brojne tabue kada je reč o dotadašnjim holivudskim standardima o pitanju prihvatljive kombinatorike glavnih likova i to ne samo na temu njihovih godina već i životnih stavova i iskustva. „Harold i Mod“ je najčešće pominjan kao tipično originalno provokativni „drugačiji film“ koji je obeležio i ovu godinu i kompletnu osmu deceniju prošlog veka. Zapravo upravo se po ovakvim filmovima sve te godine „poslednje dobre decenije američkog filma“ i pamte, cene i predstavljaju nepresušan izvor inspiracije kako za one koji to s ponosom ističu, kao Kventin Tarantino recimo, tako i za mnoge druge koji to nevešto kriju.

U potpunosti drugačiji pristup od današnjeg

Nabrajanje i isticanje makar i u nekoliko reči posebnosti svakog od tih filmova zahtevalo bi veliki prostor kome ni tomovi knjiga ne bi bili dovoljni. Kao inicijalna kapisla 1971. godina je započela svoju deceniju rušeći dotadašnje ograde, zabrane i cenzure izazovnim i kvalitetnim filmovima. Svi frontovi su bili otvoreni i delovalo je da je sve moguće i zato se uvek očekivalo nemoguće. I uglavnom se svakim novim filmom i dobijalo nemoguće. U potpunosti je to drugačiji pristup filmskom radu od današnjeg. Nažalost, i publici. Jer ko ima dovoljno godina i pameti da se seća, tada se u bioskop išlo da se izazove bar poneka siva vijuga. Da se, kakvog li užasa, razmišlja o onome što gledate. I što je intelektualni izazov filma bio veći i kvalitetniji, to ga je publika više cenila. Bilo je, naravno, i drugačijih, prizemnijih izazova, ali su u fokusu bili ovi o kojima se razmišljalo. Publika je to čak i zahtevala. Danas, posle višedecenijske uporne degradacije filmskog stvaralaštva upravo na tom intelektualnom nivou, publika je dresirana da zahteva i prihvata jedino najpovršnije i najbesmislenije sadržaje. I da zahteva da ne razmišlja! Postala je praznoglavi konzument industrijalizovanog Holivuda u kome je um prestao da caruje, originalnost je ukinuta, a „slobode“ su dozvoljene samo u diktiranim strogo kontrolisanim „liberalnim“ vrednosnim okvirima novog (ne)normalnog. Kada se osvrnemo na 1971. godinu, deluje kao da je od nje počelo sve što je dobro za film, a kada posmatramo ovu našu aktuelnu „razvijenu“ i „naprednu“, deluje kao da u njoj započinje sve najgore. I za film i za sve drugo. I eto najveće razlike.