Да рата више не буде

Осам деценија од почетка антифашистичког устанка у Србији

Када је свет опасала авет фашизма и човечанству запретила свеколика катаклизма, међу малобројним народима који су голоруки устали да се боре за слободу био је српски. Из данашњег угла, предузет је корак у складу са слободарским стремљењима која су у генима овог народа

У сарадњи с Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, СУБНОР Србије организовао је 4. јула централну манифестацију у оквиру обележавања 80 година од почетка антифашистичког устанка у негдашњој држави југословенских народа. Покровитељ више активности чија је реализација у току, под заједничким мотом „Да рата више не буде“, јесте председник Републике Србије Александар Вучић. Овога пута, као и у ранијим приликама, окупили су се борци из Босне и Херцеговине, Републике Српске, Хрватске, Словеније, Северне Македоније, Црне Горе и Србије, али и из Мађарске и Португалије.

[restrict]

ХОЛАНДСКИ НАЧИН У последњих тридесетак година јулски празници у Србији, за разлику од претходних деценија у СФРЈ, обележавани су веома скромно, што је било у складу с покушајима ревизије историје, односно с настојањима да се заменом теза негира антифашистички и ослободилачки карактер Народноослободилачког рата. Наша земља дала је огроман допринос победи добра над злом, уз жртве које су спрам броја становника одмах иза оних што их је претрпео Совјетски Савез.
На маргинама једног међународног скупа одржаног у Холандији 1994. године, представници југословенских народа неформално су између себе разговарали да ли је мудро било да се голоруки супротставимо, у то време, највећој светској сили. Заговорници пасивног отпора навели су чињенице о холандском начину супротстављања окупатору. Наиме, када немачки официри (у то време) уђу у кафану, сви Холанђани који су се затекли у том објекту демонстративно излазе, како би завојевачима упутили поруку да нису пожељни. Представник Србије је осталима из бившег државног табора казао сушту истину: да није било Русије, Србије, Пољске и још неких земаља, то јест тих народа, и данас бисмо били робови с понижавајућом обавезом да немачким официрима чистимо чизме. После тих речи представника Србије престале су приче о глорификацији тихог отпора окупаторима.

СТРАТЕГИЈСКА ОДЛУКА Целокупна историја Срба дубоко је страдалничка. Од Косовског боја, па и пре тога, све до данас, слобода је за наш народ најскупља реч. Показало се да нема цене коју Срби не би платили за своју слободу. Током Првог светског рата животе на олтар отаџбине положила је готово половина мушке популације. После Мојковачке битке наша се војска страдалничким маршем, без одговарајуће опреме, кроз беспутне албанске планине пробила до јадранске обале и наставила до Крфа. Тамо је организован опоравак војске, која је 1918. године, пробивши Солунски фронт, у незадрживом јуришу за само 45 дана ослободила Србију.
Када су авети фашизма закуцале на наша врата Срби су се подигли на свеопшти антифашистички устанак.
Празник антифашистичког устанка народа Југославије и Србије установљен је у спомен састанка у вили Владислава Рибникара на Дедињу, на годишњицу седнице Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије којој је председавао њен генерални секретар Јосип Броз Тито. Том приликом донета је стратегијска одлука о подизању општенародног устанка против фашистичког окупатора, његових сателита и домаћих помагача. Руководство Комунистичке партије Југославије је с тог историјског састанка упутило позив народима Југославије, проглас у коме се истиче да је током кратког априлског рата и окупације наших територија од стране фашистичке Немачке и Италије, као и њихових сателита – „дошло време да се покаже да смо достојни потомци својих предака и да је куцнуо час да се сви дигну као један у бој против окупатора и њихових домаћих слугу“…
Иако је земља већ била окупирана, уследио је читав низ устанака. Не потцењујући допринос осталих народа тадашње Југославије, историјска је чињеница да је устанак прво букнуо у Србији, јер је, као и увек, венама српског народа текла крв слободарства и непокорности било ком непријатељу, па и оном који је много јачи и супериорнији, као што је у том историјском тренутку био силовито наступајући фашизам. Антифашистичко опредељење за кратко време прихватио је најшири слој становништва, што се прелило у огромну снагу народа спремног да заједно с другим европским народима, а посебно СССР-а, чији је допринос у сламању снага осовина фашизма немерљив у односу на све друге, крену одлучно у рат против фашистичких освајача.

ПРАВИ ОДГОВОР Када је пре извесног времена један страни новинар упитао председника СУБНОР-а Србије, генерал-мајора Видосава Ковачевића како ће Србија обележити почетак Другог светског рата, он је одговорио да ће почетак рата обележити они који су га започели, а да ће Србија прославити аутохтони антифашистички устанак народа који је после четири године крвавог рата извојевао слободу.
Централна свечаност обележавања осам деценија од антифашистичког устанка у Србији одржана је испред Музеја „4. јули“ у Београду. Премијерка Ана Брнабић, као изасланица председника Републике Србије Александра Вучића, положила је венац на споменик „Позив на устанак“, а венац је положио и председник Скупштине Србије Ивица Дачић.
Брнабићева је у обраћању борцима и многобројним грађанима казала да се сећамо и да обележавамо један од најважнијих датума наше историје, истичући да се 4. јула 1941. године глас нашег народа и глас антифашиста далеко чуо, толико далеко да осам деценија касније, како је истакла, имамо одговорност, али велику потребу да се тог датума заувек сећамо.
„И да гласно пошаљемо поруку да га никад нећемо заборавити. Памтићемо све погинуле борце НОБ-а и док смо живи, одаваћемо признање свим учесницима тог рата“, поручила је премијерка.
Обележавању годишњице народног устанка присуствовали су учесници НОБ-а и њихови потомци, који су, након интонирања химне Србије, спонтано запевали химну бивше СФРЈ „Хеј Словени“ и узвикивали „Југославија, Југославија“.
У име бораца венце су положили народни херој Петар Матић, који је 3. јула напунио 101 годину, и председник СУБНОР-а Србије Видосав Ковачевић, а цвеће су положили и представници антифашистичких удружења из Мађарске, Португалије, Босне и Херцеговине, Републике Српске, Црне Горе, Хрватске, Словеније и Северне Македоније. Свечаности је присуствовао и Вилмош Ханти, председник Европске федерације антифашиста и покрета отпора (ФИР).
Тим поводом, уручене су „Медаље борца“ борцима из Другог светског рата из Србије и учесницима НОР-а из бивших република СФРЈ.

СЛОБОДА ЈЕ ОБАВЕЗА Председница Владе Србије Ана Брнабић поручила је на Свечаној академији поводом обележавања осам деценија од антифашистичког устанка да је важно памтити прошлост и одавати почаст људима који су се борили за слободу и идеје. Она је истакла да без прошлости, без Брегалнице, Куманова, Цера, Колубаре, Кајмакчалана, али и Неретве и Сутјеске, Сремског фронта, ослобођеног Београда, свих офанзива и бомбардовања и без сећања на све те људе и идеје, нема ни нас.
Председница владе подсетила је на то да је пре 80 година име „слобода“ написано преко читаве једне земље, преко сваког њеног града, улице, засеока и куће, а написано је на једини начин на који је могло да се напише – сопственом крвљу. Године 1941. и следеће четири године овај простор је био натопљен тим мастилом и поново је свака жртва била прихватљива да то име, „слобода“, опстане и да тај сан буде јава, навела је премијерка.
Речју „слобода“ сваки човек, народ и држава означавају границе свог достојанства и интегритета, и упозоравају свакога докле може да иде и коју линију никада не сме да пређе. Слобода је највећа обавеза и лична и друштвена дужност да се бира да се буде свој и да се самостално одлучује.
Брнабићева је указала на то да је данас много различитих погледа на прву и другу Југославију и на југословенски идеал којем су многи искрено тежили.
„Знам да многи желе данас да део тога заборавимо, да прогласимо за грешку, али ако то икада себи дозволимо, зар нећемо, бришући тај део историје, избрисати и себе“, упитала је премијерка Брнабић.
Према њеним речима, данас се први пут у историји, памтећи прошлост, подижу генерације које нису рођене да би умрле за слободу него да живе слободу, за нешто и за некога.
Председник СУБНОР-а Србије генерал Видосав Ковачевић уручио је плакете председнику Међународне федерације антифашиста Вилмошу Хантију, премијерки Ани Брнабић и министарки Дарији Кисић Тепавчевић.
Србија може да се поноси својом прошлошћу, јер је у најтежим временима била на правој страни историје.

Председник СУБНОР-а Србије Видосав Ковачевић

ИЗВУКЛИ ПОУКЕ ИЗ СТРАДАЊА

Српски народ се већ 27. марта 1941. определио за свој пут у, испоставиће се, преломним историјским временима. Крилатицом „Боље рат него пакт, боље гроб него роб!“ народ је рекао своје „Не“ моћном Тројном пакту. Дванаестодневни рат који је уследио помогао је Совјетима да добију на времену, како би се припремили за највећи фронтални рат икад виђен.
Велика Европа је ћутала… Неко вођен дипломатским разлозима, неко из страха. Само су мали народи оне Југославије, уместо белих заставица, подигли пушке и бајонете дајући до знања распомамљеној авети нацизма да они следе принцип искован у Шпанском грађанском рату „no passaran!“ – неће проћи!
Од малих партизанских герилских одреда почетком 1941. године па до јаке респектабилне армије крајем 1944, која је бројала 800.000 војника, сви су они као један имали јасну визију и исти циљ; сламање нацифашизма у поробљеној Југославији и доношење слободе њеним народима.
Кад је требало гинути, били смо као један, а касније су они који су несравњено мање жртава поднели, довршили рат дипломатским надгорњавањима.
Иако се заједничка отаџбина Југославија распала углавном захваљујући страном фактору, нама, потомцима Див јунака, остаје да колико год је то могуће у датим геополитичким околностима негујемо уважавање и сарадњу у свим видовима живота.
Велики 4. јул, велики Дан борца не сме и не може бити истиснут из колективног сећања нових генерација. У новом времену и промењеним историјским околностима сведоци смо како се вешто од стране појединих кројача светског поретка ретуширају чињенице и пропагирају лажне вредности.
Ми, потомци Див јунака свих ослободилачких ратова које је Србија водила и који су јој били наметнути, од Првог српског устанка до агресије НАТО-а, морамо показати да смо извукли поуке из свих страдања и да ћемо мудром политиком војне и сваке друге неутралности коју води наше државно руководство, сачувати наш народ од неког будућег нацифашизма.

Вилмош Ханти, председник Европске федерације антифашиста и покрета отпора (ФИР)

Важна је култура сећања

Да ли за антифашисте у ово време има посла?
У овом моменту посла има више него пре. Када смо се борили против Хитлера, било је много више антифашиста него сада. И све мање има оних који могу да потврде какав је варваризам био у Другом светском рату. Интересантно је приметити да све више расту десне снаге у Европи. Практично наследницима антифашиста покрет треба да покаже да је одређени правац за мир, да рата више не буде.
Колико је антифашистички покрет у Европи јак?
У свакој држави је различита ситуација. Не може се исказати просек. Фигуративно речено, ако је неко у замрзивачу, а замрзивач стављен на врх шпорета, онда је он саставни део просека. Негде у неким државама постоји јака антифашистичка струја у парламенту, понегде је она присутна код градоначелника, а негде влада нека врста забране рада.
У принципу много тога дође до обичних људи. Веома је важна култура сећања. Младима треба пренети искуства, да се не би поново суочили с неофашизмом.

Народни херој Петар Матић Дуле

Ако победи разум

Из угла данашњег времена, какву бисте поруку упутили млађим нараштајима?
Борба за слободу и независност је врховни аксиом за свакога. Наши људи треба да имају у виду шта треба да бранимо данас. Омладина треба елементарно да буде патриотска, пошто то држава заслужује, и да се оспособљава за одбрану земље. Мислим да ће време учинити своје. Без оптимизма нема и безизлаза нема. Несрећа је што смо ми мали народи овде на овим просторима. Неће бити лако. Западни свет је изопачен више од нас. Јесу јаки и добро организовани. Ако победи разум, доћи ће до сагласности укупног света на планети, а ако не – биће рата.
Добили сте Медаљу борца, шта она за вас значи?
Потврђује да сам био борац. Друштво које признаје ту медаљу има вредност, а добро би било да има значајну вредност.
Поново устаничке дане обележавамо на достојанствен начин…
Очигледно је да је сам скуп враћање на нешто што је било и што нас је водило. Србија је погрешила што једно време, а то није кратко време, није обележавала садржајно борбу за слободу, за независност. То је све оно за шта смо се борили. Показало се – ако ниси у чопору, не признају те. Србија има велику традицију из Првог и Другог светског рата. Неки принципи морају остати да би држава била поштована.

[/restrict]