Cvijet Srebrenice

Zašto je neophodno da napokon počnemo da se suočavamo s onim što se dogodilo 1995. godine nakon što je Vojska Republike Srpske ušla u muslimansku zonu pod zaštitom holandskih mirotvoraca

Uz tradicionalni ritual koji uključuje plakanje, klanjanje i poklonjenje, i ovog 11. jula su, sa saborcima, Bošnjaci proslavili godišnjicu pada Srebrenice i brutalne smrti, jer rat je brutalan, neutvrđenog broja svojih sunarodnika. Bila je to još jedna manifestacija antisrbovanja, ovog puta, sa zanimljivom predigrom i (ne)očekivanim (sa)učesnicima, i teško je oteti se utisku da su je, svi zajedno, jedva dočekali, i to u poprilično koordiniranom izvođenju. [restrict]

REZOLUCIJE O GENOCIDU Predigra je upriličena u Podgorici i Prištini. Nakon što je, 17. juna, bez naročitog, to jest ikakvog vidljivog povoda, Skupština Crne Gore – voljom većine formirane za tu svrhu, tako da su uz bivšu vlast stali delovi sadašnje vlasti – izglasala Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, prošle srede, 7. jula, isto je učinila i Skupština takozvanog Kosova.
Upadljiva je sličnost između dve rezolucije, a razlike su zanemarljive. Prištinska rezolucija tako „osuđuje genocid srpskog režima u Srebrenici nad pripadnicima bosanskog naroda“, dok montenegrinska „najoštrije osuđuje genocid u Srebrenici“. Jedna konstatuje, a druga potvrđuje, da je u zločinu ubijeno i masakrirano, to jest stradalo „preko 8.000 bosanskih muškaraca, dečaka i maloletnika“, odnosno u verziji iz Podgorice, „preko 8.000 civila bošnjačke nacionalnosti“. „Oštro se osuđuje svaka tendencija da se namerno i javno negira genocid u Srebrenici, s ciljem ocrnjivanja žrtava i prikrivanja motiva počinjenih zločina“, naveli su poslanici u Prištini, dok su njihove kolege u Podgorici, iskazujući kudikamo više entuzijazma, otišle i korak dalje i pozvale „nadležne institucije na primjenu pozitivnih propisa kada su u pitanju radnje i djela javnog negiranja postojanja ili umanjenja genocida u Srebrenici“. Crnogorski poslanici naglasili su uz to i „značaj i potrebu da se ustanovi 11. jul danom sjećanja na žrtve Srebrenice“, njihovi albanski partneri pak da se „11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici“.
Treba li trošiti prostor na dokazivanje da ove podudarnosti ne mogu da budu proizvod slučajnosti? Uostalom, ko je sposoban da poveruje da ovde, i to baš uoči još jedne manifestacije u Potočarima, nije bilo koordinacije – Amerikanaca i/ili Britanaca, na primer, kao dveju glavnih poluga NATO-a, glavnog mehanizma za usaglašavanje Podgorice i Prištine s namerama njihovih nalogodavaca – neka slobodno nastavi da veruje i u Deda Mraza i u iračko oružje za masovno uništenje zbog koga su Amerikanci i Britanci okupirali i razvalili tu zemlju. I tek kada je postalo prekasno, priznali su da su lagali čitav svet.
A Bisera Turković, ministarka spoljnih poslova Bosne i Hercegovine koja Srbe poredi s nacistima i zagovara ukidanje Republike Srpske, pošto je čestitala Crnoj Gori na srebreničkoj rezoluciji jer su „takve odluke put ka boljoj regionalnoj saradnji, stabilnosti i napretku“, čestitku je uputila i Prištini: „Ovaj prijateljski i civilizacijski čin uoči 26. godišnjice predstavlja još jedan pečat na istinu o najvećem zločinu u Evropi nakon 2. svjetskog rata. Kosovska Rezolucija je čvrst dokaz da su negatori genocida usamljeni u regionu, ali i u cijeloj Evropi.“
Uzgred budi rečeno, kada je Vlada Srbije odgovarala na onu nesuđenu britansku rezoluciju o navodnom srebreničkom genocidu u Savetu bezbednosti UN iz 2015, navela je, sasvim razložno, i da ona „neće doprineti pomirenju u regionu nego će, naprotiv, izazvati tenzije, trvenja i dodatno ga destabilizovati“. I toliko o spomenutom putu ministarke Turković ka boljoj regionalnoj saradnji, stabilnosti i napretku.
No ako ste je uopšte i primetili, razlika u tonu između njenih čestitki Podgorici i Prištini – prva deluje pozitivnije jer govori o regionalnoj saradnji, makar i neistinito, druga je mračnija utoliko što akcenat stavlja na zločin i njegovu interpretaciju – zapravo je samo prividna. Osnovna intencija im je, naime, ista, a sastoji se u pokušaju da se izoluju Srbija i Srbi tako što će, kao negatori genocida, ostati usamljeni u regionu. S kojima će regionalna saradnja biti moguća samo ako se deizoluju i sami priznaju da su u Srebrenici počinili genocid. I onda, u logičnom sledu događaja, prihvate i sve političko-teritorijalno-finansijsko-istorijske posledice koje ta teška krivica sa sobom nosi.

11. JUL I tako je, i ove godine, osvanuo 11. jul. Godišnja svečanost antisrbovanja, nedovoljno vešto sakrivenog ispod bola za ubijenima i gneva preživelih, mogla je da otpočne.
Komandu je, svojom čestitkom, dao ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Sarajevu Erik Nelson: „U ime naroda SAD, pridružujem se svima onima u BiH i šire u žaljenju za više od 8.000 žrtava ubijenih u genocidu u Srebrenici. Ono što se tamo dogodilo je činjenica koja nikada ne sme da bude zaboravljena, negirana ili minimizirana.“
Upravo se u tim rečima i krije ključ čitave ove priče.
Kojoj se onda, shodno primljenoj komandi, u Potočarima, prigodno namrgođeno da bi saučestvovalo u ambasadorovom žaljenju, radosno priključilo zanimljivo društvance.
Pa je tako vladika Crnogorske pravoslavne crkve (CPC) Boris Bojović, prenela je RTCG, tamo „kazao kako radi dobre saradnje i mira u čitavom regionu treba priznati da se u Srebrenici dogodio genocid“. Dok je predsednik Crne Gore Milo Đukanović dodao i da „svi moramo biti odgovorni zbog nesprečavanja pokušaja revizije, relativiziranja zločina“; u Potočarima ga je, inače, dočekao direktor tamošnjeg Memorijalnog centra Emir Suljagić, koji je među žrtve genocida iz 1995. ubacio i svog oca Sulja Suljagića, prema izvodu iz Matične knjige umrlih, nastradalog u Voljevici kod Bratunca 24. decembra 1992, dakle, dve i po godine ranije. I ko zna koliko je takvih slučajeva, takoreći, zakopano među onih 8.372… A Đukanovića su Majke Srebrenice okitile „Cvijetom Srebrenice“.
Prva među ovim majkama, Munira Subašić ugostila je i majčinski izgrlila i potpredsednika crnogorske vlade Dritana Abazovića.
Ali naročito se, kad smo već kod takvih Crnogoraca, svojom video-porukom istakao predsednik Skupštine Aleksa Bečić. U oštroj konkurenciji upadljivo podmukao, uspeo je da uveže Trinaestojulski ustanak protiv nacifašista sa svojom osudom Srebrenice, čime je Srbe, osuđene tom rezolucijom, posredno izjednačio s nacistima koji su ih inače ubijali sto za jednog: „13. jul, kao naša druga riječ za borbu protiv zla u ljudima, je sjećanje i na sve genocide i zločine počinjene na svim prostorima i u svim vremenima… Crna Gora je kroz Rezoluciju o genocidu u Srebrenici najoštrije osudila genocid u Srebrenici, kao i one koji ga negiraju.“
A sličnu količinu bestidnosti iskazao je i Čedomir Jovanović, koji je, predahnuvši od prebijanja ljudi po Beogradu, kako ga je citirala „Al Džazira“, rekao: „Ono što je za neke Jasenovac, za druge je Srebrenica.“ Svaka čast.

ŠTA SE ZAPRAVO DOGODILO No najveću pažnju, ipak, privlači pokušaj svih koje smo citirali, kao da su pripadnici udruženog zločinačkog poduhvata, da zabrane svaku raspravu o verziji događaja koju su utvrdili.
Naime, da li su Srbi počinili genocid u Srebrenici tako što su tamo streljali „preko 8.000 civila bošnjačke nacionalnosti“?
Izvesnu sumnju u ovu verziju, nećemo se držati srpskih izvora jer se s pravom mogu osporiti kao pristrasni, svojim razumevanjem uneo je svojevremeno Efraim Zurof, direktor izraelskog centra „Simon Vizental“: „Nisam siguran da je ono što se desilo u Srebrenici genocid. Koliko znam, ono što se tamo desilo nije opis ili definicija genocida. Mislim da je odluka da se to nazove genocidom doneta iz političkih razloga.“
Vredi se podsetiti i „Prave priče iza Srebrenice“ koju je, za kanadski „Glob end mejl“, 2005. napisao njihov general Luis Mekenzi, prvi komandant UN trupa u BiH: „Dokazi priloženi u Haškom tribunalu bacaju ozbiljnu sumnju na broj ’do’ 8.000 masakriranih bosanskih muslimana. Taj broj uključuje ’do’ 5.000 klasifikovanih kao nestali. Više od 2.000 tela pronađeno je u Srebrenici i oko nje, a to uključuje žrtve intenzivnih borbi u ovoj oblasti tokom tri godine. Matematika, jednostavno, ne podržava razmere od 8.000 ubijenih… Dokazi pokazuju da je Naser Orić odgovoran za ubistvo onoliko srpskih civila izvan Srebrenice koliko je bosanskih muslimana masakrirala vojska bosanskih Srba unutar grada.“
Mora se ukazati i na reči holandskog general-majora Tona Kolsterena, načelnika štaba snaga UN. Ostale su zabeležene u strogo poverljivoj depeši američkih diplomata 95ZAGREB2784 od 25. jula 1995, kada je navodno masovno streljanje hiljada zarobljenika uveliko bilo okončano: „Što se tiče napada vojske bosanskih Srba na Srebrenicu, on je rekao da holandski vojnici mogu da potvrde samo nekolicinu slučajeva zločina kojima su posvedočili. On je ocenio da je nasilje između rivalskih muslimanskih grupa (oni koji su želeli da se predaju, i oni koji nisu) takođe odgovorno za veliki broj ubistava. U slučaju Žepe, on je Bosance koji se još zadržavaju u tom džepu okarakterisao kao nasilnike i kriminalce, odgovorne za zločine protiv srpskih i muslimanskih civila, koji su uplašeni da će ih zarobiti vojska bosanskih Srba.“
Potvrdu Kolsterenovih tvrdnji o „nasilju između rivalskih muslimanskih grupa“ moguće je pronaći u izjavi Ibrana Mustafića, jednog od osnivača SDA i potonjeg autora knjige „Planirani haos 1990–1996.“: „Sami smo ubili svojih 1.000 muslimana u Srebrenici.“ Kako je precizirao, ti ljudi ubijeni su „zato što su postojali spiskovi onih koji ni po koju cenu ne smeju živi da se dokopaju slobode“. A te spiskove je, prema njegovoj tvrdnji, „pravila srebrenička mafija, usko vojno i političko rukovodstvo“ na čijem je čelu bio Naser Orić, tamošnji „gospodar života i smrti“.
A treba, konačno, u ovom ovlašnom pregledu ukazati i na svedočenje zaštićenog svedoka Haškog tribunala KW-12, bivšeg pripadnika Armije BiH Samira Avdića, koji je ovako opisao povlačenje 28. divizije iz Srebrenice: „Na brdu Čumavići se organizuje zbor naroda koji je krenuo sa nama, kada se pravi spisak ljudi koji su vojno sposobni, i dodeljuje im se oružje i municija… Zapamtio sam da nas je 17.500 ljudi stiglo na Buljim. Iz Buljima krećemo ka Tuzli… Tada Srbi počinju da pucaju na nas sa leve i desne strane i iza leđa našoj koloni. Samo začelje kolone se odvaja i mi sporednim putem dolazimo na ulaz u selo Burnice, gde smo videli da su Srbi postavili zasedu i da je dosta i civila i vojnika muslimana poginulo… Moje je zaduženje bilo da napadnem sa ostalima srpsku liniju odbrane ispod tog glavnog puta Zvornik–Milići, preciznije, kod mosta na ulazu u Konjević Polje. Zulfo Tursunović napada iz pravca Nove Kasabe, na udaljenosti od tri kilometra od nas, a ko je napao kroz sredinu, na mostu na Kaldrmici, na glavnom putu za Cersku, ne znam. Mi uspevamo da probijemo srpsku liniju odbrane… Trebalo je da Srbi prođu bukvalno između naše zasede. Do pucnjave je došlo i mi smo otvorili vatru na kolonu koja je prolazila tuda… Sačekali smo da svane posle napada kako bismo pokupili oružje od ranjenih i poginulih srpskih boraca. Tek tada smo videli da nismo pucali na Srbe, već da je u pitanju Ibro Dudić, vojska iz Kragljivodskog bataljona kao i civili koji su išli sa njegovom vojskom… U toj pucnjavi između nas koji smo bili sa desne strane (…) i Tursunovićeve vojske koja je bila levo od kolone i same kolone, stradao je veliki broj ljudi. Ja ne mogu da se opredelim koliko je tačno ljudi stradalo, ali znam da, kada smo ujutru sišli sa položaja odakle smo pucali, stotinak metara ka potoku čitavo to područje uz sam potok sa leve i sa desne strane u dužini od oko otprilike 500 metara, a u širini oko 150 metara bilo je prekriveno leševima. Ja nikada nisam tačno saznao koliko je ljudi stradalo, ali je, po nekoj slobodnoj proceni, bilo oko 1.000 stradalih. Ovo zaključujem na osnovu prostora na kojem su ležali leševi, kao i na osnovu broja ljudi iz te kolone uključujući i vojnike i civile koji su stigli do Udrča…“
Od međusobnih muslimanskih obračuna i nehotičnog upadanja u sopstvene zasede namenjene Srbima do masovne pogibije u borbama prilikom povlačenja, pa sve do tačnog broja žrtava koji nikada nije utvrđen imenom i prezimenom i matičnom brojem, evidentno je da zvanični narativ o više od 8.000 streljanih civila u Srebrenici, naprosto, ne odgovara istini. I da su preuveličani zločini koje su počinili neki Srbi, i da su im pridodati i mnogi koje oni nisu počinili. Što znači da ona zapovest američkog ambasadora u Sarajevu – „Ono što se tamo dogodilo je činjenica koja nikada ne sme da bude zaboravljena, negirana ili minimizirana“ – zapravo predstavlja komandu da se moramo držati propagande koju su oni utvrdili protiv nas, a ne istine.
Pa je utoliko važnije da se, hrabro i uprkos toj njihovoj zaveri, s istinom o Srebrenici suočimo, i da istinom opovrgnemo njihovu propagandu. Uostalom, to je jedini način da se oslobodimo njihovih zapovesti…

[/restrict]